Minja Lazareski
-
(0)Od : Minja Lazareski
Tri godine novembra
400 rsdмала смрт
кажу да је најлепша она мала смрт
коју преживиш
многи су после ње
постали свети
после ње
многи су после ње
постали животољупци
после ње
многи су пронашли мир
који су вазда губили
то једино могу
да разумем
од лађе сломљене од буре
једино мирна вода
остаје
када преживим малу смрт
можда ћу приметити да се месец вратио
да ветар патетично дува
и да је необично лепо
бити млад
а бити сам
у великом свету
пред месецом
а можда ћу као делови лађе
што плутају
бити део
нечега што је некада била целина
и тражити само један пут
у великом свету
– назадкада си украо месец
ноћи када си украо месец
нико није остао будан
осим мене
не волим мрак и мук
ноћи када си украо месец
остала сам гола
и провидна
и небо је прошло кроз мене
ноћи када си украо месец
хтела сам да постанем море
или морска струја
хтела сам себе са себе да свучем
постанем кревет
постанем прозор
или неко други
ти на пример
или моја срећна другарица
или она комшиница што има троје деце
и вара је муж
или онај робијаш
или онај просјак
или пас
или било ко на целој овој земљи
само не ја
јер ноћи када си украо месец
нико није остао будан
само јасестра ме чува
ноћу видим своју старију сестру
како опет као дете чува мене бебу
и мени је лепо и топло
сестра ме чува
а највеће бреме света издржаће тата
и ништа лоше не може
у нашу кућу, вели сека…
тада сам гледала зид
светлоплав од месеца
и увек сам знала
да посебну моћ
има тај трен, кад си сам
дубока је ноћ
све је мир, а свако кô да је ту
очи само мало зноја дају
пробудићеш се и сутратри године новембра
данас је три године од како је новембар
небо је зелено
а под сив
слике су у боји
ти си црн
ја волим црно
данас је три године новембра
како се трујем никотином
како ми кожа све тања
како сам опет она мала слаба девојчица
у новембру
јако осећам летњу жар
на прстима
па склопим очи
опет ћу видети море
једном
ништа на свету није готово
иако вукови спавају код мене
иако је на прозору киша
на балкону снег
брава се заглавила
тако сам млада
три године од како је новембар
само сам се сакрила
као кад смо били деца
увек сам била најбоља у жмуркама
нико никад
није успео да ме нађе
увек бих изашла сама
на крају
када бих се већ уплашила
да ме не забораве тувоз
улазимо једни другима
у куће
као у воз
изађемо на нашој станици
или кад је доста
па остатак пешке
а ја бих за сваким патила
а ја бих сваком махала
а ја бих увек изнова
се питала
где сад са свим траговима
оних који су отишли
ја бих све то чувала
испод јастука
иза снова
ја бих опет чекала
да се по њих врате
кад ја будем
другачија и нова
