• Tri godine novembra
    (0)

    Tri godine novembra

    мала смрт

    кажу да је најлепша она мала смрт
    коју преживиш
    многи су после ње
    постали свети
    после ње
    многи су после ње
    постали животољупци
    после ње
    многи су пронашли мир
    који су вазда губили
    то једино могу
    да разумем
    од лађе сломљене од буре
    једино мирна вода
    остаје
    када преживим малу смрт
    можда ћу приметити да се месец вратио
    да ветар патетично дува
    и да је необично лепо
    бити млад
    а бити сам
    у великом свету
    пред месецом
    а можда ћу као делови лађе
    што плутају
    бити део
    нечега што је некада била целина
    и тражити само један пут
    у великом свету
    – назад

    када си украо месец

    ноћи када си украо месец
    нико није остао будан
    осим мене
    не волим мрак и мук
    ноћи када си украо месец
    остала сам гола
    и провидна
    и небо је прошло кроз мене
    ноћи када си украо месец
    хтела сам да постанем море
    или морска струја
    хтела сам себе са себе да свучем
    постанем кревет
    постанем прозор
    или неко други
    ти на пример
    или моја срећна другарица
    или она комшиница што има троје деце
    и вара је муж
    или онај робијаш
    или онај просјак
    или пас
    или било ко на целој овој земљи
    само не ја
    јер ноћи када си украо месец
    нико није остао будан
    само ја

    сестра ме чува

    ноћу видим своју старију сестру
    како опет као дете чува мене бебу
    и мени је лепо и топло
    сестра ме чува
    а највеће бреме света издржаће тата
    и ништа лоше не може
    у нашу кућу, вели сека…
    тада сам гледала зид
    светлоплав од месеца
    и увек сам знала
    да посебну моћ
    има тај трен, кад си сам
    дубока је ноћ
    све је мир, а свако кô да је ту
    очи само мало зноја дају
    пробудићеш се и сутра

    три године новембра

    данас је три године од како је новембар
    небо је зелено
    а под сив
    слике су у боји
    ти си црн
    ја волим црно
    данас је три године новембра
    како се трујем никотином
    како ми кожа све тања
    како сам опет она мала слаба девојчица
    у новембру
    јако осећам летњу жар
    на прстима
    па склопим очи
    опет ћу видети море
    једном
    ништа на свету није готово
    иако вукови спавају код мене
    иако је на прозору киша
    на балкону снег
    брава се заглавила
    тако сам млада
    три године од како је новембар
    само сам се сакрила
    као кад смо били деца
    увек сам била најбоља у жмуркама
    нико никад
    није успео да ме нађе
    увек бих изашла сама
    на крају
    када бих се већ уплашила
    да ме не забораве ту

    воз

    улазимо једни другима
    у куће
    као у воз
    изађемо на нашој станици
    или кад је доста
    па остатак пешке
    а ја бих за сваким патила
    а ја бих сваком махала
    а ја бих увек изнова
    се питала
    где сад са свим траговима
    оних који су отишли
    ја бих све то чувала
    испод јастука
    иза снова
    ја бих опет чекала
    да се по њих врате
    кад ја будем
    другачија и нова

    400 rsd