Jutra bi Lepa i Anđa započinjale na Jezeru.

Nalazilo se na tri minuta šetnje od njihove stare seoske kuće, koja je zbog načina gradnje u prošlosti bila sada pravi „ekološki hit“. Često bi kroz šumu, koja je bila tik do kuće, ranijim jutrom prošetale do Jezera, a onda sele na klupu i travu. Pogled je u svako doba dana bio umirujući. Anđa bi svesno disala sporo i duboko. To je dobra vežba za početak dana kojom se umanjuje osećaj teskobe od svih neizvesnosti koje nosi život.

Lepa nije volela vodu, pa su zajedno sedele i posmatrale labudiće kada bi bili tu ili samo mirnu površinu Jezera. Anđa je napravila stotine fotografija; u svitanje, tokom dana, u suton, Mama labudica, Tata labud i labudići. Uvek se čudila tome da ponovo ima potrebu da zabeleži sve te prelepe trenutke na Jezeru, taj prostor smisla.

Baš ti momenti, te sitnice koje obično i ne primećujemo, to je život, pomislila je.

Odlučila je da napusti veliki Glavni grad i preseli se u malo mesto.

Nikada nije kasno da čovek započne novi život i Anđi nije bio prvi put. Tu su baš, kraj šume i Jezera Anđa i Lepa počele da stvaraju, tog ranog leta, novo umetničko delo od svog postojanja. U malom naselju usred njiva, magičnog imena: Ravnica. C-dur, početak novog poglavlja i nada, tako je sve zvučalo.

Postoji anegdota da je Marija Terezija posetila Vojvodinu da vidi kakvi su tamo ljudi kojima vlada. Posle posete, naredila je da se u Sremu, gde su ljudi bili lukavi, otvore zatvori. U Banatu, gde je narod bio tvrdoglav i terao po svome, da se otvore ludnice. A u Bačkoj, gde su ljudi bili učeni i mudri, da se otvaraju visoke škole.

Tako je onda Anđa odabrala sever Bačke. Nikoga tu nije poznavala, ali su joj običaji i način života bili bliski jer je i sama odrasla u ravnici. A i rodila se na istom takvom „modernom“ salašu, na imanju gde je njen otac odmah po završetku fakulteta dobio posao kao inženjer. Anđa se tog salaša svog rođenja nije sećala. Kada je imala šest meseci prešli u grad, tata je ubrzo promenio posao i pridružio se mami kao profesor u srednjoj školi. Živeli su najpre u malom stanu u potkrovlju gde se rodila njena najbolja prijateljica, njena rođena sestra Milena. Koliko je samo lepa ta reč „rođena“, pomislila je Anđa i osmehnula se radosno setivši se njene divne Milene. U duru i molu života, baš ti rođeni, a uz njih učitelji i prijatelji akordi su smisla.

Radila je već godinama od kuće, tako da selidba nije bila problem.

Od posla koga je uvek bilo mnogo (privatni časovi nikada ne izlaze iz mode), imala je dovoljno za život, radila je iz ljubavi i zadovoljstva. Značajan deo zarade dolazio je i od prodaje stihova muzičarima. Volela je da piše, kreativnost je bila jedna od njenih darova.

Sve je to davalo slobodu. Nije imala velike zahteve, samo da bude u miru sa njenim instrumentima, praznim papirima koje je punila rečima i formulama. I sa platnima koje je bojila bojama svojih raspoloženja.

Putovanja joj više nisu bila zanimljiva, videla je dosta od ovog sveta, pet kontinenata. Samo bi još ponekad u kasno leto otišla do Jadrana, da provede par dana sa dugogodišnjim prijateljem, jednim od onih koji postanu rođeni.

Išla bi na taj put i da zaroni u more. Jer more zna sve tajne, pa bi joj poneku i šapnulo.

Očekivala je da će to malo mesto, Ravnica, usred ravnice doneti mir. Čovek se nada najboljem. Stvarnost se uvek potrudi da život ne bude samo dobro, već i ono loše.

Vraćajući se tog jutra iz šetnje, srele su Lepa i Anđa Silviju, ženu sa velikom lubenicom u rukama.