Шољица чаја

Живот је леп у шољици чаја
у сунцу које гризе кестенову шаку
у стаклу дрндавог аутобуса

У малој соби
сређеној по мом укусу
у гужви
чак и кад ме прободе стомак

Живот је леп кад се мало заљубим
кад гледам прашњаво биље
у ожиљку на колену
који вучем од петог разреда
кад не треснем руком бубицу на прозору
кад пијем воду из порцелана

Хлорофил

Бог је нож из мрака
И сечиво у потоку
И црна видра
И бела лисица
И трепавица на образу

Бог је хлорофил
И млеко у канти

Бог је каменчић на који ћеш се спотаћи
Када препливаш седам мора
И препешачиш седам гора
И паднеш на равном
Тачно испред литице

Бог и човек

Има мало Бога
У оној тихој и споредној нади
Човека који пожели
Да странац који трчи стигне на аутобус.

У предвечерје, у тишини светиљки
И милом комешању града
Хиљаде се душа окрзне и сретне.

Има Бога међу дрвећем и лампама
У неком забаченом паркићу
Са само две клупе
А само једним паром.

У поноћ кад човек седи крај прозора
И гледа таму ил' звезде
Има мало вишка у души и даха у ветру.

Има Бога у том вапају и том муку,
У корацима који као песма одзвањају трговима.
Има Бога и у великој љубави
И у пакосној мржњи.
Има мало Бога у свему што
Човек дотакне или осети.

Мостови

Кад осетим да ми фалиш
Пређем мост
Прескочим три камена
Направим окрет код велике врбе
Избројим девет грана
Код десете скренем десно

Кад пређем мост
Питам се да ли и ти имаш мост
Како га прелазиш
Које боје је небо у твом прозору
Спустиш ли трепавице у сумрак
Слутиш ли причу у ветру
Знаш ли где су моји мостови

Обични

Волим кад смо обични;
кад мање причамо,
а више ћутимо,
кад се грлимо и не дрхтимо,
кад не тражимо више
а богами ни мање.

Волим кад ходамо улицом
као да је шећерна вуна.
Што немам лептириће у стомаку.
Што носимо кесе из продавнице
у по једној руци
да бисмо се држали за руке.

Волим устајали мирис приземља
и мирис мира у нашем стану.

Волим наш прозор,
крила облака и липу.
И комаде сутона у твојим очима.
Волим ролетне и наш трептај љубави.
Али више од тога
волим обичну чаму.
И тако волим кад смо обични.