MLADA MADAM

Noć je davno iza nas ogoljena
Prvi sunčevi zraci me pomilovaše po obrazima
I dakako, s osmehom na licu il’ već kako
Verovatno još bunovan, onako kroz san
Opipavam dan čekajuć vreme, misleći na Vas
I umesto zrake, osetih Vašu toplinu, Vaše ruke
Vašu blizinu od miline, ah tu vrelinu
A nikako izaći iz te pouke bez po muke
No zagrmih na se:
To svakako ne smeš uz preporuku
To nešto vešto jest to što je meni strogo zabranjeno
To je nešto što je nedolično mom egu
Nedokučivo za štivo običnog gradinara
I čak šta više, taj bi lik bio meni ni nalik
A kamoli šta slično napamet da mi padne
Istina, tim mojim venama ne teče voda
A boga mi, nit teče krv
Bit će: ponire izvor neke crvene reke
Pomešane s vinom, opijene
Ko će ga znati, možda i od roda od oploda
Onomad iz najboljih vinogradskih blagoroda

*

I kao što već reče
Noć je paravan iza nas
Opet je pred nama novo veče
Pa opet noć, zastor, pa svanuće
Sve isto kao da je ovo sad to bilo juče
A ono sutra, ono od prekjuče
Kada sam negde na domaku svog kranjeg odredišta
Ispred kućnoga praga svog, gnezda svoje kuće
Od najezde mrkih šišmiša u šimširu
Video senu jedva vidljivu, onako omalenu
Plave kose, a noge bose, meka kao lahor
I kao da je vetrovi baš meni nanose
A isto tako kao da mi baš eto prkose
Nude mi to telo vatreno
I bogovi pakoste da mi napakoste
Živog me u grob odnose dok me ne odnesoše
A srce ledeno, a otrovno, ko me tera na blud
Pa ja u stvari stvarno više i nemam kud
I tako iz dana u dan za dana i noći
Kako je mlada, a tako se lepo ljubila
Poljupcem svojim ranim me jutrom budila
Svakoga dana negde pred zoru
Moje je telo na umoru
Tako je mlada, a tako se lepo ljubila.

DA SE NAZRETI

(Stara dama)

Stara dama
Oronula, trula…
Za vek, možda i pola
Njom će vladnut bula…
Zajašit će krsta
Zanjihati krune
Te sve što krstaško je
Sve će da potrune…

……

Zato, ti moj
Slovenski rode,
Ne hrli olako gospi u pohode
Nit joj puzi,
Nit joj ljubi skuta
Odvajkada je ona u guju odenuta
Dosta je bilo brana
I krvavih rana
Braneć gospu
Od turbana
Ko od vrana

NIJE ZA MENE

Neće za mene stići proleće
Nit će se za me Dunav plaviti
To srce device drhtat će za sve
ali ne i za mene

Neće za mene žuborit potoci
Što teku svetlošću kristala
Slavuj će pesmom zdraviti sve
ali poj nije za mene

Neće za mene gnezdo sviti se
Sve moje lastavice odletet će
I Hristos vaskrese, jer Vaskrs je za sve
ali ne i za mene

Neće za mene ginut bratija
Nit će se odat pomen mog spomena
Mom jedinom sinu blagoslov će dati
Drugi, samo ne ja

Za mene je komad olova
Nek se u moje telo zabije
I vrela će krv da srce oblije
Eto, to je za mene.

PISMO IZ GROBA

Mili moji ptići, lastavice da ste moje
Od siline vapaja pre nego ću sići i dići se
Ovoga puta laka srca iskazujem teške reči
Svidelo se vama ili ne, da ste bar na miru
Ne želim vas videti ni ovde, ni onde
Nit siluetu u viru, ni virtuelno u svemiru

*

Zagrobni zavet nije roba kojom se trguje
Nit zadojenost zla kojem su vas trovale guje
Ako vam stigne zagrobno pismo niotkuda
I u njem iskonski teret testamenta niotčega
Postojano će stajat, a da l’ će valjat – ISTINA
Pasmini se određuje dob i ćud po zubima
Čoveku čovečnost po rečima, večnost po delima
Rod mora mreti s morom il’ s kapi umora.

*

Ptići moji, orlići da ste moji
Ako vas vreme kojim slučajem predupredi
Zadesi se, vreba, pa kaд kako koga kome udesi
Nije lako, može bit naopako i svakako; e ovako:
Zaobiđite me naširoko, ima vremena, da se stići.

Ptići moji, sokolovi da ste moji
Zemlja hladno ždrelo uvlači, guta da proguta
Nebo, užareno vrelo, prostre pepeo na videlo
Ako se već ne mora, ako nije po sledu reda
Maknite mi se s očiju, ne trpajte se preko reda.

*

Život ko kera ujeda, al’ srećom nije svaka besna
Ko vaša mater, ne mož ni serumom dopumpati
Tolko joj utroba obesna sikće, reži,
sile Zemljine teže se uhvati
Zanata od blata da zatre,
saznanje satre i Bogu znanje
Nisam snob ni davež da se vaskrsenjem želim dići
Na ljuto mi selo pero otupelo,
mrko je, tamna večnost.

*

A kada i vas nađe, ne daj Bože,
beznađe uvek snađe
Bit ću na večnoj straži,
ne žalim, nit se kajem, dajem se
A to što su vam od mene svi miliji i draži ne hajem
Kad ustreba, i tesna skuta dobra,
opancima prijaju obojci
Iako i oni što lape i oni što zjape kroz spev laveži
Zure, poture da dohvate vrata raja,
al’ ne u ovoj priči
Ovde, na ovom mestu,
u miru hladnovine to ne priliči
Nije dockan za pokajanje, milit će ti se, neka ti rudi
Poranih da se milim,
zakasnih da se kudim, odrudilo.
Eto, da sročim pre neg jalovina prigrli čamovinu
Nasušni testament u amanet potomcima dat.

MOJ EGO I SUPEREGO

Grešan si, Borivoje…
ZNAM, UVEK I BIO, MA ŠTA GOD DA ČINIO
I sa grehovima svojim
Ne možeš na kraj izaći, nikako,
NE, NE MOGU, NE ŽELIM I NEĆU
Nikad niko neće ni znati
Šta je u tvojoj duši
NE, NEĆE, KAO ŠTO NE ZNA
NI ŠTA JE U TVOJOJ
Kažeš da je prazna…
BILA I OSTALA
Ne, ne, nije, u njoj đavo spava…

A, JE L’ DA
Želiš ostaviti traga…
Zašto?
ŽELEH: ČITAJ U AORISTU
Ne želiš biti zaboravljen?
Plašiš se….
NE VIŠE, NE, TO LEPO U ZAPISIMA PIŠE

PLAŠIŠ SE ZA SEBEEE… BORIVOJE…
Ta mani me se već jednom
BRINEŠ O SEBI I ZA SEBE, BORIVOJE!
Kamo puste sreće da tako beše
PLAŠIŠ SE STAROSTI…
GODINA KOJE DOLAZE…
Već sam ih zagazio i pregazio
USPOMENA KOJE NE ŽELIŠ DA PRIHVATIŠ…
Od mene ne želim ni pomena
ČINJENICE DA SI GREŠAN…
I DA JE TO TVOJ PROBLEM,
Samo blebetaj o gresima
TE NE MOŽEŠ PISATI…
Što sam mogao, mogao sam
NE MOŽEŠ… I NEĆEŠ MOĆI
Ni ne moram više što se mene tiče
ZATO ŠTO NISI ISKREN…
To je najveća laž
OKRENI SE, BORIVOJE…
Nemam se kuda okrenuti, nit želim
ZAGLEDAJ SE U SVOJU DUŠU…
Oslepio sam za sve
OSLUŠNI SVOJE SRCE…
Ne čujem ga više
PRIZNAJ…
Dokle više, priznajem sve, umlati me
TO ŠTO BACAŠ POD TEPIH…
ČINJENICU DA SI GREŠAN!
Hoćeš reći da Ti nisi
NE OPRAVDAVAJ SE!
Ni najmanje
SAGOREĆEŠ UZALUD…
Pa ja i tako živ buktim dok ne sagorim
I BIĆEŠ ONDA LJUT… I BESAN…
Baš zato mi i jest testament „tesan“
AL’ TE NIKO NEĆE ČUTI!
I tako su odavno svi gluvi, pa i Bog.