18. KOLO EVROLIGE MAKABI – CRVENA ZVEZDA 67-71 (17-16, 17-17, 20-15, 13-23)

Dejan Radonjić i njegovi puleni ne prestaju da zadivljuju svoje navijače i Evropu. Nakon fenomenalnih partija i pobeda gde su redom obarali aktuelnog prvaka Evrope kao i bivše prvake CSKA, Makabi, Real, Fenerbahče u Beogradu te Žalgiris u Kaunasu, na red je došao novi okršaj izmedju dva stara znanca i rivala, ekipa Makabija i Crvene zvezde koji su se ponovo sastali u 18. kolu Evrolige, ovoga puta u Tel Avivu. Mnogo medjusobnih mečeva kroz svoju istoriju su odigrali Makabi i Zvezda što zvaničnih što prijateljskih, na turnirima širom Evrope i Zvezda je samo jednom 2002. godine u okviru Jadranske lige uspela da savlada Makabi u Tel Avivu rezultatom 100-92. Dirigent te velike pobede je bio Skuni Pen koji je sa svojih 33 poena prosto bio nerešiva enigma za igrače Makabija.

Došao je i 19.01.2017. kada je Zvezda došla u Izrael da se nadigrava sa velikim protivnikom. Makabi je samo pre nešto više od mesec demoliran od strane Zvezde u Hali „Pionir“ (83-58)i bio je željan osvete, danima pred utakmicu su najavljivali da će se žestoko osvetiti za sramotu koju im je Zvezda nanela.

Ali košarkaši Zvezde se nisu mnogo obazirali na te izjave i puni sampouzdanja nakon velikih pobeda u nizu koje smo spomenuli ušli su hrabro u ovaj meč, trojkom Luke Mitrovića u 3. minutu igre Zvezda je došla i do prvog vodjstva 7-4. Makabi je pokušavao da nametne brzu igru kako bi što pre slomio protivnika pa je tako napravio seriju 7-0 i preokrenuo rezultat u svoju korist na 11-7 u toku je bio 5. minut igre. Sve do minut i pô pre kraja prve četvrtine Makabi je održavao minimalno vodjstvo da bi u tim trenucima košem Kuzmića Zvezda došla do izjednačenja 13-13. Trojkom Bjelice 46 sekundi pre kraja prve deonice Zvezda je ponovo povela sa 16-15, ali je te večeri fenomenalni Gaudlok ponovo doneo Makabiju minimalnu prednost 17-16 i sa tim rezultatom je završena prva četvrtina.

Drugu četvrtinu bolje otvara Makabi i serijom 8-0 beži na +9 (25-16), Zvezda u prvih nekoliko minuta nije uspela da postigne koš, za tri i pô minuta druge četvrtine jedino je Bjelica polovičnim slobodnim bacanjima uspeo da poentira, Makabi posle navedene serije je stao i nije na sreću Zvezde još više realizovao njen prazan hod. Prve poene iz igre u drugoj četvrtini za Zvezdu je postigao Volters u 14. minutu igre, ali opet na scenu stupa Gaudlok i svojom prvom trojkom povećava vodjstvo Makabija na +9 (28-19), dok na suprotnoj strani Dangubić uzvraća istom merom.

Pogocima Diona Tompson i Jovića Zvezda pravi seriju 6-0 i u 17. minutu igre prilazi na -2 (28-30), da bi posle trojki sa obe strane (Mekel i Jović) razigrani Tompson svojim šestim poenom doneo Zvezdi izjednačenje 33-33 igrao se 19. minut. U poslednjem minutu prvog poluvremena jedini je Ajverson pogodio jedno slobodno bacanje i Makabi je na odmor otišao sa minimalnom prednošću 34-33.

Jović je na nesreću Zvezde u prvom poluvremenu zaradio tri lične greške pa je morao umesto njega da Volters vodi ekipu, pa tako ritam Zvezde ni u jednom trenutku nije padao.

Na samom startu treće četvrtine Makabi vezuje četiri poena ali ekspresno Zvezda odgovara preko Dženkinsa i Mitrovića i ne dozvoljava Makabiju da se odlepi. Na svaku trojku Makabija Zvezda je imala odgovor pa je tako Rad pogodio za tri za prednost Makabija 41-37, ali je odmah Lazić vratio na 41-40. Serijom 6-0 pogocima Dženkinsa, Lazića i Jovića u 26. minutu igre Zvezda beži na +5 (46-41).

Makabi pravi seriju 10-0 i na minut pre kraja treće četvrtine poveo sa 51-46, i do kraja treće deonice su zadržali tu prednost 54-48.

Poslednju četvrtinu Zvezda odlično otvara serijom 9-2, trojkama Gudurića, Simonovića i Lazića dolazi u minimalno vodjstvo od 57-56. Uzvraća Makabi serijom 9-2 i odlazi na +6 (65-59) u 35. minutu igre, ali Simonović svojom drugom trojkom Zvezdu vraća na -3 (65-62).

Na četiri minuta pred kraj utakmice Makabi je imao vodjstvo od 67-62, poslednje poene za Makabi je dao Ajverson, ali tada je Zvezda još jednom pokazala da se nikoga ne plaši, odigrala je odbranu kakvu samo ona može da igra i protivnik do kraja meča nije uspeo da zabeleži ni jedan jedini poen. Zvezda je prvo trojkom Jovića smanjila na -2 (65-67), zatim Kuzmić pogadja jedno slobodno bacanje i Zvezda prilazi na -1 (66-67). Makabi sa druge strane pokušava trojkama da održi prednost ali im to ne uspeva, da bi Jović svojim novim pogotkom doneo Zvezdi prednost 68-67 igrao se 39. minut. Gaudlok koji je do tog trenutka bio najbolji igrač Makabija sa 19 poena pokušava trojkom da vrati prednost Makabiju, ali bez uspeha, Kuzmić svojim sedmim poenom donosi Zvezdi +3 (70-67).

Makabi ne prestaje da šutira za tri poena, ali im to ne uspeva. Polovičnim slobodnim bacanjima Kuzmić Zvezdi donosi +4 (71-67), ostalo je još tri sekunde i sve je već bilo jasno, Zvezda je pobedila u Tel Avivu neverovatnom serijom od 9-0 u zadnjih četiri minuta ne dozvolivši domaćinu da priđe reketu, već je ga primorala na nerezonske šuteve za tri poena. Crvena zvezda je pobedom u Tel Avivu ostvarila fenomenalan uspeh.

71-67 usred Tel Aviva će ostati zlatnim slovima ispisano u Zvezdinoj istoriji, klub sa Malog Kalemegdana je postao evropski hit, njene pobede više nisu bilo plod slučajnosti.

Neverovatno strateški mudro odigrana utakmica gde nijednog trenutka košarkaši Zvezde nisu gubili glavu već polako smireno prvo sustizali prednost protivnika a potom i sjajnom odbranom neutralisali njihov napad i prelomili meč kada je to bilo najvažnije i zabeležili jednu od najvećih pobeda u istoriji.

Ceo tim je igrao fantastično a njen dirigent Stefan Jović je bio najefikasniji u njenim redovima sa 14 poena.

POČETAK

Bajke na kojima smo mi odrastali, kao i mnoge generacije pre nas i posle nas, počinjale su sa onom čuvenom rečenicom „Bila jednom jedna…“, i na kraju su se one uvek završavale srećno. Ovo će biti moderna bajka sa istinitim likovima i istinitim dogadjajima o 12 neustrašivih zvezdinih košarkaša koja će se takodje završiti srećno… Bajka o 12 zlatnih momaka koji koji su došli tiho i ušli u legendu, momci koji su uradili nešto što niko pre njih punih 69 godina nije uradio u Crvenoj zvezdi.

Nekada davno, u jednoj maloj zemlji koja se zvala Srbija, postojao je Košarkaški klub Crvena zvezda koji je nekada bio jako poznat i slavan, ali su usledile godine kada je postao zaboravljen i napušten od skoro svih. A onda su došli neki ljudi i počeli da ga vraćaju tamo gde je nekada bio. Pa su oni napravili nešto što će se zauvek pamtiti, i vratili osmehe zvezdašima i učinili ih ponosnim.

Sezona 2013/14. je završena ne baš onako kako su zamišljali svi u Košarkaškom klubu Crvena zvezda i kako su to njeni navijači priželjkivali, ali moralo se krenuti u nove pobede. Klub je napredovao u odnosu na prethodne godine i trebalo je napraviti korak napred. Iz kluba je otišla nekolicina igrača: kapiten Marko Simonović i Tadija Dragićević u Francusku, Raško Katić u Španiju, Ivan Radenović, De Marcus Nelson je prešao u Grčki Panatinaikos, Oleksandar Lipovij se vratio u Ukrajinu, Vojislav Stojanović i Stefan Lazarević su prekomandovani u FMP, a Dušan Ristić je odbio da potpiše prvi profesionalni ugovor i otišao u SAD na studije. Pred trenerom Dejanom Radonjićem je bio izuzetno težak zadatak da iznova selektira i sastavi tim koji će ponovo jurišati na sve trofeje u narednoj sezoni. Iako je Zvezda bila najbolja posle ligaškog dela, nažalost desio se jedan slab dan kada je u polufinalu F4 Aba lige bila poražena od Cibone. Zvezdi se ipak sreća nasmešila, zagrebačka Cibona koja je pobedom nad Zvezdom izborila finale, a kasnije u tom finalu pobedila i Cedevitu i osvojila igranje u Evropi, zbog izuzetno teške materijalne situacije je odustala od igranja Evrolige, te je Zvezda kao prvoplasirana ekipa nakon ligaškog dela stekla pravo da umesto Cibone po drugi put zaredom učestvuje u najelitnijem takmičenju. Nakon završetka sezone bukvalno je počela operacija sklapanja tima za narednu sezonu. Prišlo se jako ozbiljno tom zadatku jer nije smelo biti grešaka.

Jednu od najvažnijih stvari koje je uprava uradila u toku sezone je što je 22.01.2014. produžila ugovor sa američkim košarkašem Čarlsom Dženkinsom na još godinu dana. Popularni Djenka je već pokupio sve simpatije i osvojio srca navijača Zvezde, tako da je ovaj potez naišao na sveopšte oduševljenje i odobravanje.

Prvo veliko pojačanje je došlo u vidu Nikole Kalinića, reprezentativca Srbije koji je 21.07.2014. potpisao trogodišnji ugovor sa Crvenom zvezdom. Kalinić je već bio jednom član Crvene zvezde u sezoni 2010/11, ali tada nije zadovoljio Zvezdine kriterijume. Nakon toga igrao je za Vojvodinu i Radnički iz Kragujevca. Odličnim partijama je izborio sebi mesto i u reprezentaciji Srbije sa kojom je osvojio srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu i bio jedan od najzaslužnijih za ovaj fantastičan uspeh.

Nije se dugo čekalo u redove crveno–belih je sletela i druga lasta. 31.07.2014. iz redova Mega Vizure u Crvenu zvezdu je prešao supertalentovani košarkaš Nemanja Dangubić, koji je sa Zvezdom potpisao trogodišnji ugovor sa klauzulom da može posle svake sezone da ode u NBA.

05.08.2014. nemački košarkaš Maik Cirbes potpisao je za Crvenu zvezdu. To je bio prvi nemački košarkaš koji će zaigrati za Zvezdu a došao je iz Bamberga sa kojim je osvojio jednu titulu i jedan kup Nemačke. U Zvezdu je došao kao zamena Rašku Katiću. Potpisao je na dve godine, s tim što je u klauzuli ugovora stojala solucija da nakon završetka sezone do 30.06.2015. može preći u neki nemački klub ako to bude želeo i da nakon tog roka ostaje Zvezdin igrač još godinu dana.

Prava košarkaška bomba je odjeknula 15.08.2015. kada je za Crvenu zvezdu potpisao američki košarkaš plejmejker Markus Vilijams. Čovek koga su Zvezda a i njeni navijači i te kako imali prilike da dobro upoznaju prošle sezone kada je igrao za Lokomotivu Kuban i kada je bukvalno bio nerešiva enigma za Zvezdu i njene igrače. Imao je lošiju sezonu u Lokomotivi pa je hteo da u Zvezdi odigra bolje, pogotovu u Evroligi, što bi mu bila odskočna daska za neki bolji, unosniji ugovor.

Kockice su počele da se slažu polako. Dejan Radonjić je pažljivo birao igrače na pozicijama koje su mu bile kritične i kvalitetno sastavljao tim koji će odgovoriti svim njegovim zahtevima i zamislima koje će pred njih staviti.

I kao poslednje pojačanje za ovu sezonu je stigao Stefan Jović, srpski plejmejker i reprezentativac koji je takodje sa reprezentacijom osvojio srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu. Jović je potpisao trogodišnji ugovor sa Zvezdom i odmah nakon potpisivanja u svom prvom intervjuu je rekao da mu se ostvario dečački san da igra u Crvenoj zvezdi. U Zvezdu je došao iz Radničkog iz Kragujevca, isto kao i Nikola Kalinić. Za Jovića ima jedna zanimljiva anegdota. Svojevremeno je bio izabran za kapitena Radničkog, ali posle stavljanja nekih Zvezdinih pesama na svom fb profilu uprava kluba je rešila da mu oduzme kapitensku traku. Ali, na kraju san mu se ostvario na obostrano zadovoljstvo.

PORODICA I DETINJSTVO

Tridesetih godina prošloga veka Bogdan Korać, koji potiče iz svešteničke porodice i čiji su i otac i stričevi bili sveštenici, živeo je u Somboru gde je radio kao činovnik u pošti. Inače je bio i rezervni oficir Kraljevine Jugoslavije. Tu u Somboru je upoznao svoju životnu saputnicu Zagorku Gradinski, koja je takodje bila zaposlena u pošti a poticala je iz ugledne gradjanske porodice iz Sombora. Sa njom se venčao 1937. godine. Milan Gradinski, Radivijev deda po majci je bio upravnik Gradskog slagališta. 5. novembra 1938. godine rodio im se najstariji sin Radivoj, koji je dobio ime po dedi svešteniku. Dve godine kasnije, 1940. godine dobiće i drugog sina – Djordja. Kako je rat već buktao u pojedinim delovima Evrope, neumitno se približavao i ovim prostorima. Početkom rata dolazi do mnogih bujanja nacionalizma i zločina te je tako u Somboru to bio slučaj sa madjarskim nacionalistima. Bogdan završava u logoru „Lago di garda“ u Italiji, a majka Zagorka po nečijoj prijavi da je jevrejka sa Radivojem i Djordjem koji je bio beba biva poslata u logor. Pukom srećom, na samoj železničkoj stanici pred ukrcavanje u vagone, ljudi koji su prozivali uvideli su da prezime Korać nije jevrejsko već srpsko i skidaju ih sa spiska za logor. Stric Radivoja Koraća, Veljko Korać, dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu, bio je oženjen Jevrejkom pa je neko tajnom dojavom stavio senku na celu porodicu. Spas su morali potražiti kod Bogdanovih roditelja u Lici u malom selu Radanovac, koje se nalazilo izmedju Korenice i Plitvičkih jezera. Medjutim, ni tamo nema mira za njih jer u toku rata u Lici ustaše sve spaljuju, pa je tako i selo Radanovac bilo iste sudbine. Samo zahvaljujući milosti italijanskih vojnika, koji su se sažalili nad dvoje male dece Radivojem i Djordjem, porodica Korać je izbegla smrt streljanjem. Tako, moraju da odu u novo izgnanstvo: majka Zagorka sa decom odlazi u Zagreb kod rodjaka porodice Oklopdžija, kod pradede po babinoj liniji Leposave Korać (Bogdanova majka), gde ostaju sve do kraja rata.

Dotle je Bogdan uspeo da pobegne iz logora i priključio se partizanima. Porodica se ponovo sastaje posle rata, vraća se u Sombor i tada Bogdan dobija premeštaj da počne da radi u pošti u Beogradu. Nakon dve godine i majka Zagorka dobija posao u pošti, te se sele 1947. godine za Beograd i konačno porodica ponovo biva na okupu. Dobijaju stan u Takovskoj ulici. Taman kad se činilo da su strahote iza njih, a mora se napomenuti da je na Radivoja sve to i te kako ostavilo traga, usledio je novi udarac za porodicu. Pedesetih godina, bez ikakvog razloga i presude, odvode Bogdana na Goli otok gde je probavio dve godine i još godinu dana na prislinom radu u Užicu.

Bogdan je bio je bio pravičan i strog otac, bio je dosta zatvoren dok je majka Zagorka bila ta spona izmedju njega i dece. Po rečima Djordja Koraća, nikada nije naredjivao, niti vikao, tačno se znalo kada treba nešto da se uradi. Ubrzo posle trogodišnje robije, Bogdan je bio rehabilitovan jer je bilo utvrdjeno da je nevin poslat na Goli otok, ali nažalost rane niko nije mogao da izbriše i zaleči.

Bogdan postaje direktor pošte kod Železničke stanice. Detinjstvo Radivoja i Djordja je obeležilo dvorište Osnovne škole „Vuk Karadžić“ koja se takodje nalazi u Takovskoj ulici, par stotina metara niže od njihovog stana. Inače, Takovska ulica će i te kako, iako nenamerno, uticati na životni put Radivoja Koraća. Tu, u tom dvorištu, prvi su put imali dodira sa loptom, ali najpre fudbalskom. U tom ranom detinjstvu dva brata su bila na suprotnim stranama, Radivoje je imao svoj tim po imenu „Palilulac“ dok nasuprot njemu Djordjev tim se zvao „Pionir“. Radivoje je odmalena u sebi posedovao pobednički mentalitet. Bez obzira koji je sport igrao, nikada nije voleo da gubi, poraz je jako teško podnosio. Igrali su fudbal, Djordje se dosta izveštio pravljenju krpenjača. Stric Nikola im je jednom prilikom poklonio pravu žutu fudbalsku loptu: radost je bila neizmerna ali je i bila kratkog daha. Neki beogradski mangup im je ukrao loptu i pobegao prvim tramvajem a sa njime i njihova radost i san. Posle toga su se vratili na krpenjače. Radivoje bi, pre nego što počne utakmica, uvek govorio da prvi puca penal, ako bi ga neko slučajno pretekao, onda bi se javljao kao drugi. Voleo je da se nadigrava, dok je nasuprot njemu, Djordje bio motor, lokomotiva ekipe. Igralo bi se do dvanaest golova, Radivoje bi dao desetak i otišao, jednostavno nije imao mira.

Sve ga je zanimalo: od sporta do geografije, za koju je pokazao izuzetno interesovanje još kao dete, kada je sa pradedom po očevoj liniji sedeći u krilu kao iz rukava sipao imena dalekih gradova i zemalja. Bilo mu je tada pet godina. Jednostavno, u sebi je imao neki dar od boga, čega god bi se dohvatio išlo mu je od ruke. Za reprezentaciju škole je igrao i rukomet i bio najbolji strelac školskog prvenstva. Kada bi pucao na gol nije to radio svom silinom, već precizno, taman toliko da golman iako prozre gde će lopta ići ne može da stigne da odbrani. Obožavao je i šah, igrao ga je kad god bi mu se ukazala prilika, a takodje i stoni tenis. Postoje i dve anegdote vezane za šah i stoni tenis. Naime, jednom prilikom se u zgradi osnovne organizacije održavao šahovski turnir tzv. simultanke, gde je Radivoje igrao istovremeno na desetak i više tabli. Na jednoj od tih tabli igrao je protiv majstora šaha Andrića. Gospodin Andrić je imao problema sa vidom pa je nosio naočare sa velikom dioptrijom, popularne „tegle“. Radivoje je znao da protiv njega mora primeniti lukavstvo, te je protiv drugih protivnika igrao na uobičajenim šahovskim tablama, a sa Andrićem na minijaturnom šahu na nabadanje. Trik je uspeo, te je Korać toga dana dobio majstora šaha Andrića a takodje i sve ostale protivnike. Znao je dosta puta da u isto vreme rešava šahovske probleme ili čita gradivo za školu, ili kasnije fakultet, i da rukom lopticu baca ka zidu i hvata je u letu kada se odbije, tako je voleo da vežba koncentraciju i reflekse. Druga anegdota je vezana za stoni tenis, ali važila je i za šah. Naime, po kazivanju Djordja Koraća, bili su retki trenuci kada je on Radivoja pobedjivao u stonom tenisu ili šahu, ali kada bi se to desilo, istog sekunda bi legao na pod jer Radivoje bi u naletu besa bacao reket ili figure, pa čak i šahovsku tablu svuda oko sebe. Jednostavno, bio je rodjeni pobednik.