1.

Ова… прича, новела, роман, драма, расправа, есеј, оглед, рад… или како коме драго (зваћемо је причом ради лакше идентификације), настала је на спору око рехабилитације генерала Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини, вође Равногорског (или четничког, како га је народ назвао) покрета, чији је генерал био идејни творац и војни старешина. У време кад пишем ову причу, води се велика борба (правна, политичка, научна, историјска) по овом питању: предмет око рехабилитације генерала је на Вишем (Окружном) суду у Београду и Суд треба да донесе правну одлуку по овом питању, која лако може да буде историјска. Српски народ је, као и увек, подељен: један део народа би да се генерал рехабилитује и тако исправи једна од највећих неправди у српској историји; други део народа би да се генерал још једном осуди и тако потврди пресуда комунистичких власти из 1946. године о убиству генерала. Многе јавне личности, не чекајући одлуку Суда, изјасниле су се о овом проблему. Више од тога, проблем рехабилитације генерала је интернационализован, па се јављају државници и институције других држава да изнесу свој став о Дражиној рехабилитацији. Тако се генералу Дражи Михаиловићу тренутно суди и то на два плана: у Суду и у јавности. Како сам, као писац, потрошио доста страница о овом спору, просто нисам могао а да се још једном, незван, не умешам у њега. Тако је настао рад који презентујем Читаоцу и који представља гемишт мојих сазнања о спору, упакован у форму антрополошке приче.

Будући да се ради о антрополошкој причи, подразумева се да она мора да има две равни: објективну, која се заснива на постојећем знању о животу и делу последњег српског краљевског генерала, и субјективну, која се огледа у мом ставу по овом, узимам слободу да то кажем, изузетно важном питању, како за српску историју, тако и за моралну и правну историју човечанства. Јер, генерал Дража Михаиловић, жртва комунистичког насиља, може се и мора узети као парадигма човековог страдања због политичког и моралног уверења.

Стога, ова прича није историја о Дражи, него бављење Писца том историјом. Подсетио бих Читаоца, да сам, као писац, имао разлога да се упустим у ту историју, више него моји савременици, из више разлога: најпре, потекао сам из србијанске традиције, чије је исходиште био несрећни генерал; онда, мој отац је везао своју судбину за генерала, као и судбину својих потомака, кад је као капетан/мајор Краљевске југословенске војске ступио у антифашистичку војску пуковника/генерала Драже Михаиловића, номиновану као Југословенска војска у отаџбини, у којој је командовао Другом топличком бригадом; најзад, као још неки српски писци (Жика Лазић, Жарко Команин, Вук Драшковић, Милован Данојлић, Данко Поповић…) покушао сам да разумем и опишем четничку страну српске историје (пандан представљају писци робијаши на Голом отоку, Драгослав Михаиловић, Мирослав Поповић…, који су дали голооточку страну те историје).

Прву страну приче, Дражину, готово да не морам да представљам Читаоцу, осим кад је узимам као аргумент: о генералу су написане многе књиге, које у иностранству свих година после Другог светског рата, које у Србији после пада комунизма.

Да подсетим на неке позитивне књиге о Дражи (књиге у којима је генерал третиран као позитивна историјска личност). Најпре, на оне написане у иностранству: синтетичке: “Књига о Дражи” (уредио Радоје Кнежевић), “Родољуб или издајник? Случај ђенерала Михаиловића” (уредио Дејвид Мартин); “Слободан Јовановић у емиграцији. Разговори и записи”; монографске: Живко Топаловић “Србија под Дражом”, Иван Авакумовић “Михаиловић према немачким документима”, Милош Аћин Коста “Дража Михаиловић – апостол слободе”, Сергије Живановић “Ђенерал Михаиловић и његово дело. Трећи српски устанак”, Алберт Сајц “Михаиловић – преварант или херој?”… Затим, на оне написане у земљи: Веселин Ђуретић, “Савезници и југословенска ратна драма”, Бојан Димитријевић, Коста Николић “Ђенерал Михаиловић, биографија”, Мирослав Самарџић “Генарал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, Коста Николић “Историја Равногорског покрета”… Овде долазе и мемоарске књиге: Неђељко Плећаш “Ратне године 1941-1945”, Звонимир Вучковић “Сећања из рата”, “Од отпора до грађанског рата”… За мене посебну важност имају две књиге мемоара, везане за Јужну Србију, у којој је мој отац ратовао, а ја одрастао: Мајкл Лиз “Силовање Србије” и Милош Младеновић “Лажни идоли и варљиви идеали”.

Такође бих да подсетим на негативне књиге о Дражи (књиге у којима је генерал третиран као негативна историјска личност): Владимир Велебит “Сјећања”, Фицрој Маклин “Рат на Балкану”, Јован Марјановић “Дража Михаиловић између Британаца и Немаца”, Никола Миловановић “Контрареволуционарни покрет Драже Михаиловића”, Велимир Терзић “Слом Краљевине Југославије 1941. године”…

Подразумева се да сам, припремајући се за причу о Дражи и четницима, изучио све те и многе друге књиге. Тако сам формирао о Дражи знање, из којег је настала ова белетристика. Осим тога, водио сам низ разговора са учесницима Равногорског покрета из Краја (историја одоздо). Све то чини прву раван приче, објективну.

Другу страну приче, субјективну, извући ћу из свог опуса, како бих олакшао посао Читаоцу, али и како бих имао аргументацију за одбрану Драже сконцентрисану на једном месту (о свом досадашњем раду на Дражи упознаћу Читаоца у једном од наредних поглавља.)

Дакле, ставови о генералу Дражи Михаиловићу, које заступам у овој причи су, с једне стране, резултат лектире и истраживања и, с друге стране, мог личног уверења, односно мог људског бића (будући да је ово прича а не научни рад, износићу тврдње без одговарајуће научне апаратуре.)

Одмах да кажем да ћу у овом тексту да се супротставим многобројним Дражиним тужиоцима, како индивидуалним тако и колективним, аргументацијом историјског истраживача и талентом књижевног ствараоца. А да ли сам био аутентични или дрвени Дражин адвокат, може да пресуди само Читалац, који је превладао историју и настоји да досегне универзалну људску правду. А тај Читалац припада више будућности него садашњости.