-
U senci cveta
720 rsdКАД СЕ ОТВОРЕ ДВЕРИ ЦАРСКОГ ГРАДА ПРИЗРЕНА
Срце поднева на Бистрици. Жубор векова исијава кроз време. Стихови те имају, древни граде. Даљина малих прозора, очи града непресушно теку, бистро и нежно као мимоилажење пролазника. Црква Светог Спаса даје боју слици. У близини и црква Свете Недеље са које се пружа поглед на град. Дајући крила панорами поносно нас крепи задужбина Марка Краљевића. Од свих мостова на реци, стари камени мост, стамен и чврст, прима благе погледе путника. Радујемо се док вода запљускује простор око чесме ту надомак моста. У даљини пружа се тврђава и поглед чини пуним. И светли мисао дубином сагледавања. Царски граде, висинама стварања досежеш у старине неком чудесним муком у нама. Тек зазвоне звона Богородице Љевишке, и ране и гласови. Живиш. Некадашњи професори и ученици на сликама у Богословији Светих Кирила и Методија. Разгледамо паное препознајући неке. И са својим новим ученицима обновљена Богословија је прогледала. Мало повише богословске школе са згаришта је Свети Ђорђе уздигао цркву која призива смело и достојанствено благим мирисом тамјана. Тамо где је био жар, радосне сузе промаљају се. Низ лице светлост, шири се кад светиљке уобличе образе. Поносног срца узносимо молитве за спас и зрна говоре да ће плодови родити у неко будуће доба мира и љубави. Док милују зраци малог будног неба неки гласови извиру одасвуда, док слушамо музику богослова негде у висинама пажња је окренута сунцу које милује тако мазно да се рађа светлост. Благе руке грле молитвено тиховање за времена будућих рођења и извирања из суштине постојања. Грли нас град сузама као и радошћу из дубине старина. Мало молитвено подне има свој мир у тананој души узлажења ка вечности.
Остављамо стари царски град на Бистрици у разноликости битисања неког другог шареноликог света, али у нади на стварање новог погледа и славне прошлости из које извирују светиње погружене у мирисна свитања и буђења из сутона у мирна праскозорја звукова звона која проламају одшкринуто небо. Пробуђени зрацима светиња и које видесмо и које ће нићи из старог темеља, крећемо се према Светим архангелима поред Бистрице која прави малене слапове од узнемирене воде.
-
Darovi putovanja
500 rsdЈЕРУСАЛИМ
(Град путовања по вечности)Много је тога што краси Свети град Јерусалим. На трен само може се опазити и ова прича која је само тренутак у бескрају лепоте коју пружа овај вечан и светлостан град. На мах доживљај је потпун иако само камичак у мозаику иконе говори много о историји незаборава.
Пламичак радости је почео још у плану овог вечноликог путовања које не подсећа ни на једно друго.
Још у Тел Авиву осетили смо тајанствене мирисе Свете земље. Све мирише на нешто тајанствено. Подсећа на мирисно уље. Путовали смо непун сат до Јерусалима. Ноћна светла подсећају на усправљене свеће а очи су нам биле огледала само да упију што више. Кроз нови део града само смо прошли. Модеран је и мало личи на западне градове. Брзо смо се приближили капији Јафа Гејт, једној од капија града Јерусалима. Извириле су уске улице које воде на различите стране. Улице су биле препуне традиционалних Јевреја обучених у црна одела. На главама су имали црне шешире, лептир машне на обично белим кошуљама и мало краће црне панталоне. Коса им је дуга и у плетеницама. Присутна је ту и шароликост људи разнолико одевених, пристиглих са различитих страна света да овде дочекају Васкрс.
Уличице су уске и испреплетане али као да свака води до Гроба Господњег. Зграда је велики комплекс чији видик се открива одмах после капија. На самом улазу је напукао стуб од времена када је један патријарх измолио Благодатни огањ пошто је православнима било забрањено да буду у Гробу Господњем. На улазу је плоча миропомазања где је Христос скинут са Крста и окупан миром. Плоча миропомазања мирише и верни је непрестано бришу убрусима и то чувају за успомену. Велика кандила су надвијена на плочу миропомазања и личе на лампе које никад не престају да горе пламеном љубави. У овом великом здању све одише љубављу и топлином. До Гроба Господњег се брзо дође. Иде се поред спомен ризнице где се налазе миомирисне мошти разних светитеља. Када се дође до самог Гроба осећа се мир и велика тишина. Да би се ушло у сам Гроб потребно је поклонити се на самом улазу који је јако низак. Прво се улази у параклис Анђела а ту је и камен са Гроба Господњег. После се уђе у сам Гроб Господњи. Улази се са молитвом за цео свет, све створено и све што живи. Величанствен је осећај бити на Гробу Господњем који је празан а одакле је пре много година Господ васкрсао и победио смрт. Када се обиђе круг и на десној страни налази се стуб шибања на коме се и данас, када се прислони ухо, чује звук страшног шибања. У овом великом здању на спрату налази се Голгота, место страдања Господа Исуса Христа.
Храм Гроба Господњег је највеличанственији у целом Јерусалиму и много се ту може осетити и доживети. На Велики петак централни догађај је ношење крстова од Преторије – затвора где је Господ био затворен па све до Голготе. Тада се иде улицом страдања онуда куда је Спаситељ ишао шибан и мучен под својим Крстом.
Посебну молитвену топлину у Јерусалиму пружа Гроб Мајке Божије који се налази у подножју Маслинске горе. Црква има степенике којима се спушта на доле. Поклоници се често на коленима спуштају низ степенице. У овој цркви се налазе и гробови Светих Јоакима и Ане, родитеља Пресвете Богородице. Место са кога се Мајка Божија успела на небо место је посебне божанске љубави и милости према сваком створењу.
Централни догађај у Јерусалиму за Васкрс је силазак Светог огња на Велику суботу. Тада се скупи и највише народа. У Гробу Господњем јерусалимски патријарх измоли Благодатни огањ. Тада се појави светлуцава нетварна светлост. Прво се свеће упале патријарху а од њега народ припаљује даље. Врло брзо блесне светлост и пренесе се на масу народа. Сви су узбуђени и срећни, умивају се пламеном који не сагорева.
Сећање на Јерусалим једном доживљено никад не престаје. Најдубље је то сећање и у поимању свих других не може се упоредити. Храм Васкрсења говори о Васкрсу као свеопштем преображају наших душа и њиховом трајању у вечности. Христос је заиста васкрсао и променио сву твар и самим тим гарантовао вечни живот и наду у свеопште васкрсење. На сваком кораку све ово говори град Јерусалим.
-
Mačke u raju
630 rsdMAČE
1.
Dugo nismo išli nigde na letovanje. Godišnji odmor je ozbiljno pretio da postane zaboravljena lepa prošlost. Teške su to bile godine, nakon dovoljno proteklog vremena, sada je možda dovoljno reći samo – devedesete i odmahnuti glavom sa nevericom, ali tada… Prvo nismo imali dovoljno para, onda je došlo jedno dete, pa drugo, pa onda posao (o, ne, to nije bio posao, to je bilo… ma ne, neću da pričam ništa o tome, ovo bi trebalo da bude priča o zadovoljstvima; tek da kažem da se radilo i gradilo i da za odmor nije bilo vremena), pa zveckanje oružjem (i opet neću ništa ni o tome, iz istih razloga; nazvaćemo ratove, pucanja, bombardovanja, nasilne mobilizacije, rušenja, izbeglištva, smrti i suze zveckanjem, eto), koje je unelo neizbrisivu tugu, jezu i jad u naše živote (evo i sad, dok ovo pišem, opet se ježim), pa opet posao, pa one jezive inflacije (ne, nisam ni o tome hteo ništa, tek da ih spomenem kao uvod ili opravdanje) zbog kojih opet nismo imali para…
Onaj ko je imao sreće da se rodi kasnije i nije preživeo devedesete, nikada neće spoznati šta znači potpuno beznađe, nevericu da se sve to zaista ovde i nama zaista događa i bes i utehu u valjda najčešće izgovaranoj rečenici tog vremena: dobro je, ipak smo nekako živi! O letovanju smo već polako prestajali i da sanjamo.
Šta će nam još i letovanje, važno je da smo živi!2.
A onda smo ipak nekako otišli. Nije to bilo ništa luksuzno niti velelepno, naprotiv. Jer para i dalje nije bilo, ali odjednom nam se stvorilo malo slobodnog vremena i glad za odmorom, za putovanjem, kako god kratkim putovanjem, pa makar i u staro i dobro poznato, odjednom je proključala i ništa nas više nije moglo zaustaviti.
Tako sirotinjski nismo letovali nikad. Čak ni kao studenti, kada bismo odvajali od džeparca, smišljali načine da sami dodatno zaradimo nešto, štedeći svoje roditelje, jer nikada nije bilo lako školovati decu na strani, ni kada smo mi bili deca, ni sada kada su naša deca studenti, nikad nije bilo i nikada neće ni biti. A eto, čak i tada smo pronalazili načina da letujemo na nekim udaljenijim i skupljim mestima, a sada…
A, ipak nam je bilo lepo. Ne, lepo je slaba reč: bilo nam je prelepo. Kao kad danima ne jedeš ništa, pa se na kraju dokopaš sasušene korice hleba i ona ti bude slađa od ne znam kakvog jela. Jer, nije ukus jela ono od čega zavisi intenzitet užitka, već stepen gladi koji osećamo, a Bog zna koliko smo bili gladni svega.
Smestili smo se na obližnjem gradskom izletištu, pored veštačkog jezerceta, tako nemaštovito nazvanog Borskim, u omalenoj kamp kućici na samoj obali. Jezero je, inače, nastalo izgradnjom betonske brane krajem pedesetih godina dvadesetog veka, zbog potrebe rudnika za industrijskom vodom, ali se odmah potom počelo koristiti i za kupanje i pecanje. Napravljene su plaže, kamp, hotel jedan pa drugi, staza oko jezera, veliki broj vikendica… Sedamdesetih godina i sam sam učestovao na njegovom pošumljavanju i čišćenju od šiblja. Ono što je prvobitno bilo predviđeno da bi pojeftinilo proizvodnju, postalo je lepo, premda vazda pomalo zapušteno mesto za odmor.
Naša kućica na obali sastojala se od jedne jedine omanje sobe sa dva tesna kreveta i lepog, otprilike isto tolikog, trema, na kome je preko celog dana bilo hladovine. Umivali smo se na, dvadesetak metara udaljenoj, česmi namenjenoj kupačima na glavnoj plaži, kuvali na malom rešou koji smo poneli od kuće, a malo dalje uzbrdo, sakriven šumom i visokom travom, nalazio se i toalet, poznat kao čučavac, namenjen istim tim, već pomenutim, kupačima. Šumica i jezero su takođe mogli poslužiti svrsi. Uživancija!
3.
Žena se uvek prva budila, jer neko je i na odmoru morao da misli na hranu, čistoću, kafu i sve ostale stvari od kojih se sastoji život ili, na primer, letovanje. Naročito jedno ovakvo letovanje bez puno para. Ali ona je to radila sa uživanjem.
Kada bi završila sa poslovima, njeni muškarci bi još uvek spavali. Prvo bi budila mlađeg sina, onog koji još uvek nije progovorio, ali je sve razumeo. Legla bi pored njega, ljubila ga i mazila.
„Mače moje“, govorila bi mu. „Mače slatko“. I on bi otvarao oči i smejao se.
Ne pamtim kada smo se lepše proveli na godišnjem odmoru. Jeli smo konzerve, kuvali, pekli i pržili ono što smo kupovali na improvizovanoj pijaci pored kampa, šetali i plivali, igrali se života…
O, išli smo mi svuda, i pre i posle toga. Teška vremena dođu i prođu. О, kakva mora i jezera smo obišli, planine i banje, sela i gradove, Dinare i Mediterane… Gde sve nismo bili, šta sve nismo radili, kolike smo novce potrošili!
A ipak, to neočekivano dobijeno, to oteto leto, otrgnuto zubima od života, provedeno u kućici bez kupatila i kuhinje, stisnuti u dva tesna kreveta, ostalo nam je zauvek u sećanju. Možda zato što je naš mlađi sin tu po prvi put progovorio. Jednoga jutra, ženu je probudilo milovanje nežnih ručica po obrazima. Kada je otvorila oči, mališa koji je ležao na njoj poljubio ju je u nos, nasmejao se i rekao prvu reč u svom životu:
„Mače!“
-
Skrivena Europa
630 rsd* * *
Tog dana smo biciklom krenuli iz Fužina prema Rijeci, preko Gornjeg Jelenja. Popeli smo se na skoro 900 metara nadmorske visine pa se spustili do Rijeke, tu ručali i krenuli dalje na Ćićariju. Preko Matulja, sve na Vele Mune, Dane pa prema Buzetu! Taman sto kilometara po teškom terenu i uz prilično zahtjevne uspone i opasnu žegu. Mislim da sam popio bar deset litara vode toga dana, ne znam koliko piva.
Ipak, nakon tih uspona, na kraju nas je dočekao spust u Buzet. Jedan od najpamtljivijih trenutaka u mom životu! Već pred večer, taman na kraju i snaga taj spust mi je predstavljao spas, nadu, dao neku novu moć. Tako se zadovoljstvo teško može staviti u riječi, nakon napornog pedaliranja cijeloga dana, doživjeti tako nešto, s vjetrom u leđa. Ipak, kako smo se približili Buzetu, tako je došlo novo razočarenje.
Nismo mogli naći pogodno mjesto za prenoćiti! U gradu nije bilo šanse, a oko gradića nije bilo povoljnog mjesta gdje bismo mogli staviti šator i ležaljku između dva drveta. Sve smo obišli okolo, čak se i razdvojili u izvidnicu svak na svoju stranu da bi se razočarano našli i konstatirali da nema nigdje ništa.
No, kako to obično biva u bezizlaznim situacijama, niotkuda se pojavio stranac i spasio dan! Starčić koji se tuda šetao nas ugleda, porazgovara s nama i uputi nas, prstom pokazavši na napuštenu kuću gdje nikome nećemo smetati i gdje nas nitko neće dirati. Taman izvan grada, malo dalje od ceste i znatiželjnih pogleda, s dva drveta za ležaljku, s velikom balom sijena na kojoj možemo sušiti odjeću, čak i sa stolom i klupama ispred kuće, gdje smo mogli sjesti i večerati kao ljudi, što već danima nismo imali.
* * *
Možete ići na put, a ponekad put može doći do vas. Preko Couchsurfinga sam upoznao dosta zanimljivih ljudi, a neke sam ugostio dok sam živio u Vukovaru dvije godine. Jana je ostala najduže, čak tri dana i trudio sam se pokazati joj što je više moguće.
Jana je taman proslavila sedamdeseti rođendan i častila se jednim malo dužim putem, prateći Dunav. Rekla mi je da neke puteve ne moramo mi sami osmišljavati, nego da oni već postoje, Dunav ih je ucrtao na karti. Nakon godina putovanja u mlađim danima, odlučila se skrasiti u okolici Barcelone, iako je zapravo iz Engleske. Kako joj duh putovanja nije dao mira, odlučila je krenuti iz Beča i otići do Crnoga mora, prateći rijeku koja i sama ima neki poseban duh, rijeku uz koju sam ja odrastao. Nije bilo lako ugoditi njezinoj znatiželji, ispitivala me je sve i svašta, od povijesti grada i područja, preko rata u Vukovaru pa do budućnosti koja tek slijedi, ali je htjela znati više i o mom obrazovanju pa čak i o mojim tetovažama ili o pravljenju bureka kojim sam je častio. Mislio sam si – tako izgleda i tako se ponaša pravi putnik. Znatiželjan je, sve što je novo to mu je dobro, to je privlačno i to želi istražiti. Mogu samo misliti koga je sve upoznala prije mene i nakon mene na tom dugom putu: svi ti gradovi, te ulice uz Dunav, sve priče tih ljudi koji sigurno već godinama negdje žive, znaju tajne prostora, skrivene kutke vremena, duh jedne neobične priče čuvane u kolektivnim sjećanjima.
-
Potraga
600 rsdMAJAMI
Gradskim autobusom, po unapred zapisanim instrukcijama, stigao sam na Saut Bič i zatim ušao u lokalni šatl-bus koji me je odvezao do poslednje stanice na Vašington aveniji. U šatl-busu me je dočekala galama i smeh nekoliko oskudno obučenih, pocrnelih devojaka. Odmah mi se svideo Majami. Hostel se nalazio blizu, na Kolins aveniji, glavnoj arteriji Majami Biča. Konačno, posle šest noći spavanja po vozovima, krevet. Soba je bila poluprazna, što je uvek dobrodošlo. Sutradan sam se prošetao po plaži i okupao, a kupanje tokom kalendarske zime uvek najviše prija. Velika sparina davala je subjektivni osećaj temperature od 40°C, iako je bilo „samo“ 27°C. Sa lica mi je kapala znoj.
Predveče sam primetio da je došla nova devojka u sobu. Ujutru, nakon mog razgovora sa roditeljima preko Skajpa, pitala me je da li sam iz Srbije. Bio sam iznenađen što je čula za Srbiju a posebno kako je tačno prepoznala jezik. Pomalo oklevajući, svestan lošeg imidža Srbije u svetu, potvrdno sam odgovorio. Međutim, smesta mi je rekla nešto što ni od Srbina, a kamoli od Amerikanaca, nikada nisam očekivao da čujem: „ Meni je Srbija najbolja zemlja na svetu!“. Zinuo sam u neverici. Pitao sam je da li ona uopšte zna nešto o Srbiji. Devojka se zvala Holi i bila je iz Čikaga. Proputovala je ceo Balkan, a u Srbiji je boravila čak četiri puta! Pogledala je sve ex-yu filmove i pročitala veliki broj knjiga. Slovenija i Hrvatska joj se nisu dopale pošto se tamo već oseća duh zapada dok su ljudi u Srbiji i dalje neiskvareni, prirodni. Pričala mi je kako su ona i njena majka putovali vozom u Crnu Goru. Mogao sam samo da zamislim kakve je utiske iz voza Beograd – Bar ponela starija gospođa. Nisam bio siguran da li se Holi, Srbija toliko svidela jer joj se učinila egzotičnom, drugačijom od svega onog što je imala celog života u Čikagu ili zbog same zemlje i ljudi u njoj. Ali, eto, ima i takvih priča u Americi.
U hostelu sam mogao da ostanem samo nedelju dana pošto su se bližili novogodišnji praznici i cene su znatno porasle. Morao sam što pre da pronađem smeštaj. Još ranije sam odlučio da se u Srbiju vratim početkom marta, a ne maja za kada sam imao povratnu kartu. Naime, glavni zadatak mog dolaska, preuzimanje zelene karte, sam ispunio i želeo sam da u Srbiji preko američke firme WES nostrifikujem diplome i steknem još neke veštine kako bih se, po povratku u Ameriku na jesen, u Njujorku lakše zaposlio. Za preostala dva meseca u Majamiju, trebao sam naći bilo kakav kratkoročan posao i pre svega smeštaj.
BITI POTPUNO SAM
Uz usku okeansku plažu Sani Ajls Biča šepurile su se elegantne, vitke zgrade, potpuno netipične za Majami Bič u kojem preovlađuje niža gradnja u Art deko stilu. Najlepše su bile tri bele bliznakinje u vlasništvu čuvenog američkog preduzetnika Donalda Trampa. U ovom kraju je boravio veliki broj Rusa, koji su uživali sve pogodnosti života na „domaćem terenu“. Bila je to tropska Rusija u malom. Zavideo sam im. Živeti ovde sa porodicom, među svojima, tako je sigurno lakše.
Nakon dva meseca u Americi, već je počela da me hvata nostalgija za kućom. Dosta mi je teško padalo to što sam svaki dan, ceo dan sam. Smetao mi je taj osećaj kojeg do tada nikad nisam imao. Biti potpuno sam. Dok sam živeo u Srbiji, mislim da nisam bio svestan koliko su mi porodica i prijatelji stvarno značili. Stanovati sam u Beogradu ili nekom drugom gradu u Srbiji, na korak od porodice, ne može dočarati taj osećaj. Veoma se često te drage osobe uz koje smo proveli ceo život uzimaju zdravo za gotovo, kao da će biti sa nama zauvek. Ovo iskustvo privremenog gubitka me je na neki način trgnulo i pomoglo mi da ih više poštujem i cenim njihovo prisustvo u mom životu. Većina ljudi nema „luksuz“ da oseti takav privremeni gubitak, jer kad neko ode, otišao je zauvek i često nam je kasnije žao što nismo bili svesni koliko nam je zapravo ta osoba značila.
Novogodišnje veče sam proveo sedeći na plaži i slušajući muziku iz klubova koji su postavili šatre u blizini. Započeo sam 2007. godinu u Zrenjaninu, nisam ni mogao tada zamisliti da ću za sledeći doček biti u Majamiju. Kada se točkovi sudbine pokrenu, nikada se ne zna kuda će te odvesti. Svake Nove godine u Zrenjaninu žudeo sam za svetom, da budem na nekom dalekom, egzotičnom mestu. Sada sam bio u Majamiju, a ipak je nešto falilo. Mamina jelka i pokloni, tatino dremanje, bakin izbor televizijskog programa, grejanje mačaka uspavanih u krilu, novogodišnja večera… Nisam bio svestan sve te lepote i topline dok ih nisam izgubio.