Presing

Sećanja (život umetnika, 1986.)

Još kao dete imala sam želju da postanem režiser. Maštajući o tome, zamišljala sam kako ću u budućnosti ploviti okeanima i pisati romane.

Svet je bio kao na dlanu.

Pružila mi se prilika da prisustvujem snimanju serije Vuk Karadžić. Filmska ekipa je zadivila ljude na jugu Srbije u letnjoj seoskoj idili.

Motala sam se oko glumca Manojlovića dok je on u hladovini vežbao svoj monolog.

Primetivši da ga posmatram, započe razgovor sa mnom.

„Star sam za ovaj posao. I da sam natprirodno biće, ne bih bio u stanju da upamtim ovaj tekst.”

„Zar je moguće? Ja sam mislila da glumcima ide sve od ruke.”

„Ne… Lako je mladim ljudima poput tebe. Pogledaj me! Ja sam matori Vuk. A ovo su moji brkovi koji su godinama rasli i pružili korenje do Beograda”, besedio je Manojlović dok je prstima uvijao svoje lažne brkove.

Ah, koji zanesenjak, razmišljala sam dok mi je Vojkan objašnjavao ulogu sluškinje u jednoj od sledećih scena.

„Nemoj da zaboraviš kostim”, podsetih ga na rastanku.

Dvorište seoskog manastira blizu bugarske granice bilo je magično tog leta. Seljaci i turisti pratili su pomno svaku scenu koja ih je vraćala u daleku prošlost.

Vojkan iz filmske ekipe i ja postali smo prijatelji. Poznavala sam teren, volela filmsku umetnost, a njemu je bila potrebna pomoć.

Njegov kombi je podigao prašinu na seoskoj ulici dok smo tražili rekvizite za snimanje.

„Gde da nađemo još nekoliko lejki. Možeš li da zamisliš da su one u to vreme služile kao čaše. Hvala tvojoj baki, ali potrebne su nam bar još tri.”

„Ne brini. Ovo selo je izronilo iz prošlosti. Sačuvalo je tradiciju. Rešićemo problem.”

„Propao bih bez tebe.”

„Ah, samo se šališ. Nego, reci kakvu ulogu ima Slavko?”

„Zadužen je za rasvetu.”

Sledećeg dana, jedna kratka scena snimala se nekoliko sati. Ne zbog glumca Manojlovića i njegovog monologa, nego zbog aviona koji su uznemirili režisera Kadijevića.

„Nećemo završiti do sutra. Ko je znao da će nas u ovoj vukojebini tako nešto zadesiti! Idemo još jednom!”, jogunio se on, „Jedan, dva, tri. Kreni…”

I snimanje je trajalo sve dotle dok Kadijević nije pustio svoj glas:

„Stani kad kažem! Pa dobro, ljudi, ko nam šalje ove avione? Čuju se u svakom kadru. Mi smo u prošlom veku, da li razumete? Manojloviću, skini taj sat! Ljudi, nemojte više da me pravite budalom, ovo je Vukovo vreme. Terajte avione! Zašto stojite kao ukopani?”

Ekipa je ćutala i pomno pratila situaciju.

„Hajde, biće bolje! I mi smo ljudi. I nama je potrebna pauza”, pokušao je da se smiri režiser.

Publika je napeto čekala snimanje scene; ali uzalud.

„Ovo je neverovatno. Dokle će avioni da nam prete? Dokle!?”

Niko se ni tada nije oglasio.

„Manojloviću! Ako sledeći pokušaj propadne – ti si kriv! Idemo! Snimanje!”

Godinama sam posećivala baku i dedu, posmatrala seosko nebo, ali nikad pre nisam obratila pažnju na buku aviona. Ja sam očigledno sanjarila i u mislima krojila lepu budućnost, pa mi se činilo da je svet tih i uspavan.

Filmska ekipa mi je donela inspiraciju. Scene su se snimale, a ja sam upijala svaki detalj, skicirala manastir i glumce u pesmarici koju sam uvek nosila sa sobom. Učila sam o životu i ljudima.

Znala sam da će mi crteži i zapisane reči jednoga dana biti sećanje na divan trenutak.