Presing

Моравски крокодил

Звони ми телефон. Од када сам се вратио са мора, променио сам грчку мелодију за примеренију овом тренутку у коме живимо. Pump it up, упоран је телефон. Исидора!

„Оче, сад сам се чула са Светланом. Је л’ те звала?“

„Није! По обичају, мени се последњем јави.“

„Преживећеш! Докле си стигао?“

„Ево ме код скретања за Крагујевац. Јавићу се када стигнем.“

„Важи, ћао!“

„Ћао!“

На путу сам за Параћин. Тамо ме води новинарски посао. Извештавам за „Правду“ са економског форума који се одржава у том граду у организацији Регионалне агенције за економски развој Шумадије и Поморавља. Ови вишедневни форуми су идеална места да видите колеге из других градова и околних држава и мало се подружите, што подразумева пуно регионалних трачева и многооо алкохола.

Преко дана се дружимо на форумским паузама. Ту смо сви релативно нормално обучени, прилагођено дневним и пословним активностима, али када увече одемо на заједничку вечеру или коктел, неке колеге, а нарочито колегинице, не можеш да препознаш. Прилази ми Весна, колегиница са једне београдске телевизије.

„Је л’ се ми познајемо?“

„Брате, да сам те срео на улици, не бих те препознао и прошао бих поред тебе!“

Заједно смо седели данас, обоје у фармеркама и мајици, она у патикама, мислим, ненашминкана. А сада испред мене стоји жена у елегантној вечерњој тоалети, са доообрим шлицом и нешто блажим деколтеом, лепо нашминкана, миришљава, високе штикле… Иначе, њене анализе економских кретања су права поезија. Уживам пратећи их. Оштрог ума и бритког језика… или обрнуто, тек жена зна посао!

„Била сам и код фризера после предавања, видиш каква ми је фризура! А!“

„Феноменална је!“

„Ма немаш ти појма! Битно да ми студираш сисе!“

Тек сам тада приметио да јој стварно бленем у груди. Нисам ни био свестан тога.

„Е, извини, није било намерно.“

„Ма ок је, наши смо, само ми реци ако ми је деколте дегуте?“

„Чуј дегуте! Таман је како треба. Ја слабије видим, па што је већи деколте, веће су и шансе да га приметим!“

„Знаш шта ми је пало на памет, зашто смо на економском форуму баш у Параћину?“

„Немам појма.“

Мислим се да је вероватно због седишта те регионалне организације или главног финансијера, али верујем да Весна има неку другу идеју у глави.

„Па види, Параћин је вероватно добио име по парама, а паре имају везе са економијом, па где ћеш логичније решење за избор града домаћина економског форума!“

„Вау, јеси сама то смислила?“

„Нисам ја баш толико паметна, помогла ми је моја сестричина која иде у први разред!“

„Добро је, већ сам се уплашио за твоје ментално стање!“

Параћин наравно нема никакве везе са парама. На том месту су Римљани подигли мало насеље Сарматес у коме су се путници намерници одмарали и мењали коње на овом познатом Војном путу или Виа Милитарис, како се тада звао. Ту се налазио и средњовековни град Петрус.

Име Параћина се везује за човека, вероватно грчког порекла, по имену Паракин, који је био скелеџија на реци Црници. Име села се први пут помиње у повељи кнеза Лазара из 14. века, где се спомиње „Трг Паракинов брод“. Временом се име променило у Параћин.

„Него да те питам нешто озбиљно. Читала сам твоју анализу, тј. више прогнозу за биткоин и друге криптовалуте у наредном периоду. Нисам видела сличну, а пратим добар део доступних стручних процена из целог света. Мање-више се сви слажу да ће његова вредност на тржишту да расте, али си ти до тог резултата дошао на неки чудан начин. Допало ми се.“

„Имам пријатеље у другој димензији, па ме извештавају о кретањима у будућности!“

„Ма да, могу да ти кажу бројеве за лото, али си ти изнад тога, па информације из будућности користиш само посла ради!“

Ето, логично! Свако прво помисли на лото као и ја што сам. Али неће да каже онај кнез Пера. Глуми неку моралну вертикалу! Мада у сваком случају њему је лако кад је дух!

„Ај их, молим те, питај за мене када их будеш видео следећи пут. Је л’ има неки делија за мене на овој планети или сам цео живот осуђена на будале? Како их уопште призиваш, имаш ону таблу за призивање духова? Ај, немој ме, мајке ти, лепо сам те питала којом си анализом дошао до резултата раста биткоина. Само ме прескочи са другим димензијама!“

„Лутко, то је тајна. Ако ти кажем, мораћу да те убијем!“

„Јбт, Ацо, како отрцано! Је л’ пада нека на те глупости из средњег века?“

„Не могу да се одбраним! Није све до глупости, нешто је и до мог урођеног шарма!“

„Доооброоо… ајмо сада један озбиљан одговор на моје озбиљно питање!“

„Имам биткоине, па ми не одговара да им вредност пада. Зато сам написао мало оптимистичнију прогнозу, како бих мотивисао инвеститоре да улажу у биткоин.“

Завалила се у наслон фотеље, прекрстила дуге голе ноге (а било би чудно да поред оноликог шлица нису голе) и гледа ме. Фиксира! Узме гутљај белог вина и гледа. На крају проговара, чини ми се искрено.

„Знаш шта, најгоре је што верујем да си стварно способан да урадиш тако нешто. Мада ти не верујем ни реч. Прво ти и биткоини, нема шансе. До јуче си писао за криминалну хронику и дружио се са људима који лако пуцају, а тешко сричу слова. Од њих ниси могао да научиш да улажеш у криптовалуте. Друго, не личиш ми на човека који штеди. Значи, Ацо фацо, лажеш своју другарицу!“

„Лутко, нема ту много тајновитости. Криптовалуте нису старе, лако се сагледа њихово кретање кроз кратку историју, како реагују на разне друштвене промене, на ратове, земљотресе, економске кризе… Онда сабереш два и два и то је то.“

„Ако немаш ништа против, цитираћу у свом тексту један део те анализе?“

„Слободно, но проблемо!“

„Е, сутра ујутру, пре почетка форума, ишла бих до Раванице да запалим свећу. Хоћеш са мном?“

„Радо. Дефиниши ми ујутру?“

„У седам да се нађемоооо… може овде на улазу?“

„Може.“

„Још само једно питање и нећу више о послу. Како коментаришеш економску кризу у земљи?“

„У Србији нема економске кризе… тек ће је бити!“

„Паметница си ти, Александре! Одох ја на спавање. Видимо се сутра у седам.“

„Хоћеш да те отпратим?“

„Нећу, могла бих да дођем у искушење да те позовем у собу, а онда бих морала да те убијем да се не прочује!“

„Отрцано! Пази се крокодила!“

„Каквих, бре, крокодила, шта лупаш?“

„Моравских, најгори су!“

„Лаку ноћ, Ацо, и промени пиће! Други виде беле мишеве, а ти крокодиле!“

Пољубила ме у образ и отишла у ноћ! Гледам је како одлази и песма Рибље чорбе се сама намеће:

Вече не мирише на ракове и шкољке

Месец је бледа флека боје цимета

Узимаш ципеле за шетање кроз снове

Улица воли ритам твојих корака

…

Кад ходаш, не застајкујеш

И земљу не додирујеш…

Окрећем се и одлазим у свој хотел. Машу ми колеге из једне кафане да им се придружим и ја, ајде, да попијем још једно пиће. Нисмо се дуго видели.

Моравски крокодил, нисам то измислио. Волим да прочитам понешто везано за људе или градове са којима долазим у контакт. Елем, крокодил, моравски, стварно је постојао и то сигурно не само један. Пронађени су фосилни остаци крокодила који је живео на овом простору пре неких 15–20 милиона година. Тешко да је неки преживео до данас, па колегиница Весна нема чега да се плаши.

Наравно, загинуло се те ноћи. Толико познатих људи на једном месту, са сваким да прозбориш по коју, па упознаш и неке нове људе, па са сваким по гутљај-два, по минут-два, и време пролети.

Srpski svemirski program

Ok, da se vratim onome zbog čega sam došao. Trebalo je već da završim jer me Marko, kolega iz drugih novina čeka u obližnjoj kafani „Nišava“ da popijemo piće. To je stara kafana, otvorena daleke 1933. godine, kao mesto u koje su svraćali i tu se družili ljudi koji su radili na Belom Dvoru u vreme Kraljevine Jugoslavije. Nekada smo Marko i ja zajedno pisali za kriminalnu rubriku pa sam se ja povukao u drugu rubriku a on u druge novine. Uključujem kameru na telefonu i počinjem priču.

„Naučna fantastika ili…?“

Gospodina Kostu Protića za Savski venac veže radno mesto (ministar) i jedna ulica. Posebno je zanimljiva priča vezana za putovanja svemirom i za srpsku zastavu na Marsu…znatiželjni!

Pa da krenemo redom… Kosta je rođen 1831. godine u Požarevcu, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Beogradu a zatim i Artiljerijsku školu 1855. godine. Nakon toga u Berlinu završava dvogodišnju Artiljerijsko inženjersku školu.

Po povratku sa školovanja obavlja mnoge vojne dužnosti, ađutant kneza Mihaila Obrenovića, profesor Artiljerijske škole, komandant Pontonirskog bataljona u Ćupriji, komandant Pionirskog bataljona u Beogradu, inspektor inženjerijskih trupa Stajaće vojske, komandant Pešadijske brigade Stajaće vojske, bio je i ministar ali i predsednik Vlade

Kralj Milan Obrenović 1889. godine imenuje Namesništvo, do punoletstva njegovog sina, kralja Aleksandra. Kosta Protić je određen za trećeg člana, pored Jovana Ristića i Jovana Belimarkovića. Na toj dužnosti ostao do svoje smrti, 4. juna 1892.

Iz poštovanja prema ovom čoveku, posle njegove smrti, 9. pešadijski puk 1. poziva Narodne vojske 1899. godine dobija naziv puk Đenerala Protića.

Ulica Namesnika Protića na Savskom vencu je dobila ime po ovom čoveku.

Pomenuo sam svemirska putovanja pa evo jedne neverovatne priče, to je ona naučna fantastika sa početka priče. Ili možda i nije naučna fantastika. Sa Teslom se nikada ne zna.

Zvanično, Nikola Tesla dolazi u Beograd 1892. godine da bi promovisao naizmeničnu struju. Međutim, nezvanična verzija je malo zanimljivija. Tesla je po dolasku u Beograd, zakazao sastanak sa namesnicima maloletnog Aleksandra Obrenovića, Jovanom Ristićem, Kostom Protićem i Jovanom Belimarkovićem. Osim namesnika, sastanku su prisustvovali i ministar prosvete Andra Nikolić i fizičar Đorđe Stanojević. Tema sastanka je bio „Srpski svemirski program!“ Tesla je imao ideju da njegov narod bude prvi koji će otići na okolne planete. Na tom sastanku, Tesla je predstavio plan za izgradnju međuplanetarnog broda. Belimarković je bio pesimista ali je posle kraćeg ubeđivanja i on popustio i ideja je bila prihvaćena.

Početkom juna Tesla napušta Beograd. Dan posle njegovog odlaska 4. juna umire Kosta Protić, jedan od najvećih pristalica Srpskog svemirskog programa, a Belimarković menja mišljenje.

Bez obzira na to, na Adi Ciganliji se gradi laboratorija prema Teslinim nacrtima. Kada je proradila ka nebu su leteli zraci zelenog, plavog i crvenog svetla.

Rad je obustavljen 1893. godine a novi predsednik vlade Lazar Dokić potpisao je dokument o obustavljanju „Srpskog svemirskog programa“. Laboratorija kasnije postaje zatvor. Taj zatvor je trajao od 1920. pa sve do 1956. godine. Prema nepotvrđenim informacijama u dvorištu ovog zatvora je 17. 7. 1946. godine streljan Dragoljub Draža Mihailović.

Ja sam u nekim svojim istraživanjima došao do zaključka da je mesto večnog počinka, ubijenog srpskog generala verovatno dvorište dvorskog kompleksa na Dedinju. Ali ko mene pita!

Srpski svemirski program, je bio najstariji svemirski program na ovoj planeti. Nije zaboravljen pa čak nije ni propao, jer ga je Tito, komunistički autokrata, mnogo decenija kasnije, prodao Amerikancima.

Pa da završim kako sam i započeo, naučna fantastika ili…?

Kada sam završio snimanje, otišao sam do kafane „Nišava“. Taman imam vremena da pogledam kako izgleda snimak pre nego što dođe Marko na ranije dogovoreno piće. Snimak je ispao dobro, priča je zanimljiva. Još da je kasnije dopunim starim fotografijama i biće bombonica.

Kao po dogovoru, Marko i hladna domaća rakija od dunje stižu u isto vreme. Ispričam mu za razgovor koji sam vodio sa Petrom.

„Ma pusti Aco, pacijent neki sto odsto. Nećeš ga sigurno više videti.“

Nešto mislim, samo da ne bude po onoj staroj „pustio bih ja njega…“. Posle par pića i malo muških razgovora o politici, sportu i ženama, odlazimo svako na svoju stranu.