NOĆNE PESME: Antologija srpske erotske poezije

1.360 rsd
Odlomak iz knjigeNOĆNE PESME: Antologija srpske erotske poezije

Ђура Јакшић (1832–1878)

НЕБО МОЈЕ…

Небо моје! сунце моје!
Загрли ме, пољуби ме!
Жељан сам ти пуста раја:
Загрљаја, уздисаја;
Загрли ме, рају мој!
Туде беле руке склопи,
Тако! чекај! љуби! љуби!
Док се терет не изгуби,
А срце се не растопи –
Не изгори живот мој!

Јован Јовановић Змај (1833–1904)

ПОД ПРОЗОРОМ

Небо је тако ведро,
Поноћ је тако тија,
Ал’ моје срце није –
Жеља ми жељу вија.

Док једна бурно лети
Да ми те из сна буди,
Већ друга тихо љуби
Премиле твоје груди.

Сад нежна твоја душа
Милине дивне сања, –
А има л’ лепша санка
Од топла миловања!

О сиђи, драга, сиђи,
Топла те љубав чека,
Поноћ је тако тиха!
Трава је тако мека!

Да нас од света скрије,
Бледи ће месец заћи, –
Ал’ ја ћу и у мраку
Усташца твоја наћи.

Лаза Костић (1841–1910)

НАИСКАП …

Наискап сам испит хтео
наздрављену пуну чашу,
твоја уста, пуну чашу,
наискап сам испит хтео.

Ал’ тек само што сам сркно,
већ сам пао на те груди,
пијан пао на те груди,
само, само што сам сркно.

Од љубавног тога вина
како ми се дало пити,
мамуран ћу навек бити
од љубавног тога вина.

Алекса Шантић (1868–1924)

ЧЕКАЊЕ

Колико је среће у часима овим,
Кад се мјесец рађа на плавој висини,
Када славуј пјева негдје у даљини
И разгара срце пламенима новим!

Овдје дрвље старо дуго сенке баца,
У нашој ријеци, брдо се огледа;
Дођи, јер ми срце више мира не да –
Ја сам жедан, драга, твојих пољубаца.

Не моли се тамо, пред иконом старом!
Овдје у слободи, пред небом – олтаром,
Са кога нам Господ о милости збори,

Дођи да заједно молимо нас двоје:
Ја ћу све да љубим, очи, усне твоје,
А ти стрепи, дршћи и са мном изгори.

Јован Дучић (1871–1943)

ЗВЕЗДЕ

Високо у грању мирно горе звезде,
И широка песма мора у тишини
Чује се око нас; и ти гласи језде
Ко да роса пада у сребрној тмини.

У њену сам косу уплетао страсно
Мокре ноћне руже. Путем пуним зова
Ја јох љубљах цело ово вече јасно
Очи пуне звезда и уста стихова.

Све је шумно, сјајно; и лије из грања
Светлост, ко падање неке беле кише;
Маслинова шума у даљини сања…

А море је пуно звезда, па их њише,
И по жалу немом, празном и без сене,
Котрља их сву ноћ, ко песак и пене…

Милан Ракић (1876–1938)

ИСКРЕНА ПЕСМА

О, склопи усне, не говори, ћути,
Остави мисли нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
Забрекћу новим, заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје
Пред величанством природе; а потом,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов и надахнуће цело
Нечујно тихо потоне у таму,

Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, мада
У том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда
Слушати радо ове речи лажне,
И захвалићеш богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива
Како се спушта нема полутама,
Ти нећеш знати шта у мени бива, –
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља.
Ал` не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: ћути,
Остави душу нек спокојно снива,
Док крај нас лишће на дрвећу жути
И тама пада врх заспалих њива.

Милан Ћурчин (1880–1960)

ИЗГУБЉЕНИ ТРЕНУТ

Све је ишло добро, својим редом,
И све сам чешће у твом крилу спав`о,
Голицала си ме руком и погледом,
Већ се у срећи нисам разазнав`о.

Онда је дош`о дан, пре времена.
Знам да си била весела и ведра;
Кад сам те диз`о на камару сена
Под руком сам осећ`о ти недра.

Збуњено сам стисн`о тело вито,
И тад учиних глупост, главом лаком:
Кукавички сам за допуст пит`о
За пољубац – у тренуту таком!

Од тог доба нису посла чиста.
Тужно те гледам у часима дугим:
Ти са мном збориш ко са сваким другим,
Ни око ти се јаче не заблиста.

Милош Црњански (1893–1977)

ТРАГ

Желим:
да после снова
не остане траг мој на твом телу.

Да понесеш од мене само
тугу и свилу белу
и мирис благ …

путева засутих лишћем свелим
са јабланова.

Момчило Настасијевић (1894–1938)

ГРОЗД

И златан облак, драгано,
натопи земљу пијанством.

Љушкају воде коритима,
и пуца плод.

И твоје тело, драгано,
љубављу презри, напукне.

Ни смоква слађи не цеди сок,
ни грозд из присоја.

Да л напити се вина?
Или од зрачна недира

у златну маглу да пресахнемо
за нове златне облаке?

Бранко Миљковић (1934–1961)

ЉУБАВНИЦИ

Тело је телу лек
Као ноћ што се понавља
Као реч што се понавља
Као лакуноћ

Категорије: , , Izdavač:
Autor: Dušan Stojković

Srbi i erotska poezija gotovo nikada, na prvi pogled, nisu bili u dosluhu. Erotsko smo skrivali kao zmija noge, amputirali, gnušali ga se. Ali, ono je nalazilo mogućnost objave, klijalo iznutra, narastalo, prskalo.

Knjiga koja je pred vama pokušala je da zbere antologijske erotske pesme srpskog pesništva od najranijih dana do trenutka u kojem jesmo. Po nama, i ova poezija prava je i autentična lirika. Ona ima, i mora da ima, i metafizički naboj jer, po Ernestu Grasiju, „erotsko je stanje onoga koji se nalazi između bića i nebića“.

Zahvat kojim je obuhvaćena srpska erotska književnost je izuzetno širok: od narodne poezije preko dubrovačkih pesnika, on vodi do najznačajnijih srpskih književnika poput Milorada Pavića i Danila Kiša, pa sve do pesnika najmlađe generacije.

BOŽIDAR ŠUJICA: KATRIN

Odjednom Katrin što na trenutak
Menja da me čeka Bilarova Telo joj je
Naviknuto da gori A njena odanost
Koju upoređuju skloni emocijama
Nalik na pseće vernosti jedno
Vreme u Parizu beše mora i kamen mi
O vratu Nađoh tako lepu zmiju Na
Današnji dan prošle godine Likovao
Sam zbog nečeg Sad ne znam zbog čega
Prestaću da mislim na Katrin sasvim
Mada imala je zlatne žice u leđima
I imala picu malu vasionu Bombonjeru
A moj ud bio je divlji jarac
Do bezumlja obogaćen inspiracijom!

ALEKSANDAR RISTOVIĆ: PLATNO

U provincijskoj čitaonici
neka gospa otkopčava mi šlic.
Iznuđuje mi priznanje za priznanjem.

ADAM PUSLOJIĆ: NABIJAČ

Tozoid.

Zabičaj-snimak nastaje
što nabrekao ušao
u mračnu komoru.

Naboj nabrzo, nabir nablizu.

Navlačiti, navoštiti.
Nabadati, nabahivati,
nabakariti, nabebukati.

Nag nagao nagib nagariti.

Nagizdati.

Nagurav nagumati,
naglavak naglaviti,
nadevak nadevati.

Nabijač. Stampher.

Tozoid, sperma.

Stophen, stamphen.

MILjURKO VUKADINOVIĆ: KURAC I MOJE MISLI SU JEDNO…

Kurac i moje misli su jedno –
konopac
Topla omča: kvrgav čvor

Ljuljaška da je
tvom orošenom telesu
od jutrice (klizave oštrice)
do noćnine kad se kao
gušter stine Mokar konopac
kroz tvoju toplu drečeću ružu
provučen u vlažnini spravi
umirišljan žuboreći razdeljak
Tvoja pička je vlažna Biblija
vrelom mnogomirišljavom životu
što će me odneti
ČuDima, dalje

Autor

Recenzije

Trenutno nema recenzija.

Be the first to review “NOĆNE PESME: Antologija srpske erotske poezije”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *