Pesnika u Rusiji ima koliko stanovnika neke manje evropske države. To je zemlja u kojoj izgovorena ili napisana reč ima svoju težinu. Stoga se oštrica kritike nastale u umetničkom promišljanju socijalno angažovanih pesnika često okretala ka sovjetskoj vlasti uprkos svesti o represivnom odgovoru koji će neumitno uslediti.
Avangarda je postala glavni neprijatelj kulturne politike režima SSSR-a i od nje uskoro nije ostalo gotovo ništa. Nije se, međutim, oštrica režima stuštila samo ka avangardi, ona je ogromnom opričničkom metlom počistila sve koji su imali ikakav pojam o samostalnosti i slobodi koja nije bila deo ideološkog marksističkog promišljanja. Od tada u mraku sovjetskog andergraunda stvaraju pisci čije su poetike međusobno potpuno različite: od jurodivih, preko satiričara, sve do pesnika egzistencijalne patnje. Ova mnogostrukost izraza izrodiće jedan od najblistavijih poetskih perioda Rusije.
Ova antologija prati period koji nastaje s krajem Srebrnog veka ruske poezije (oličenog u Pasternaku, Mandeljštamu, Ahmatovoj) i traje preko sovjetske epohe sve do današnjih dana. Njen fokus je na pesnicima Bronzanog veka ali prati i rad naslednika koji su i te kako dostojni slavnih prethodnika. Antologiju je priredio urednik Presinga Predrag Milojević a sve pesme je preveo Svetislav Travica.
JAN SATUNOVSKI: UDRI SVOJE
Udri svoje da bi se tuđini bojali! –
Tu parolu slušamo odavno.
Tukli nas –
u zatvore trpali,
ribama
bacali na dno.
Udri boga u njemu, razbij mu zube!
Pesnicom daj mu po njušci.
Udri,
veseliji će biti narod ruski.
LEONID ČERTKOV: SVE JE REŠENO
Sve je rešeno, poslednja noć prolazi,
Na slobodi sam još, al’ mi je prazan džep,
Možemo o filmu o vremenu što prolazi,
Moje je papire progutao plamen lep.
Verujem u sebe, u meni smelosti ima
Da se tužiocu nasmejem u lice,
Ja se neću žaliti njihovim organima,
I poslednje ću reči sipati nemilice.
Briga me. Ja sam odavno u rukama zala,
Da se ičemu nadam van prirode je moje,
Meni je Ciganka sa dlana izgatala:
„Koncentracioni logori ti predstoje.“
A ostali – jedan tamo u polumraku čita,
Drugi korača i puši. A, tu je i ona…
Samo šta da se tu nagađa i pita,
Svaki što stoji tu kraj prozora
Promenama se sigurno ne nada. –
I opet kroz plavetnilo teče Istok čist
I vidim neko neprimetan se prikrada
I prišiva mi na torbu poslednji list.
NIKOLAJ GLAZKOV: UHVATILI KRADLJIVICU
Uhvatili kradljivicu
Što je ukrala uzicu.
Krivični organi, radoznali
Na sudu je upitali:
„Kaži nam kradljivice
što ti je stalo do te uzice?“
Odgovorila je, zašto kriti:
„Htela sam se obesiti.“
IGOR HOLJIN: ŽIVOT JOJ PROLAZI
Život joj prolazi kao u snu.
Fabrika.
Prodavnica.
Baraka.
Muž poginuo u ratu.
Radila ne štedeći ruke.
Nadu je
Polagala na sina –
Muško je, to je istina:
Odrašće,
Počeće pomagati…
Odrastao,
Počeo da pije.
Izjavio:
– Pljujem na tebe, mati.
STANISLAV KRASOVICKI: NA BULEVARU PRED RAT
Pa šta je mali,
Što sve vreme stojiš iznad nas
Hoćeš li da ti dam?
Što ne bih dala!
Semjone, ustani na čas!
– Ne, lezite samo, spite.
Nije u redu poslednjeg dana
Da jedno drugog prevarite.
GRIGORIJ POMERANC: ZVONILI SU
Zvonili su u šest sati ujutru.
– Telegram!
Polubudan,
da bi se kasnije vratio u san,
mumlaš: „Samo trenutak“.
Navlačiš šta ti padne pod ruku,
pipajući u džepu sitniš
i otvaraš vrata.
Oni provaljuju unutra.
Najuvredljivije je što si im poverovao (Telegram!)
i još uvek stiskaš na vrelom dlanu
najednom ovlaženi sitniš
i od uvrede skoro da zaplačeš.
Recenzije
Trenutno nema recenzija.