I ЧИН

Николина соба за рад. Завесе спуштене, јер је напољу сунчан дан. Бранкица нешто преписује за столом. Неко време тако.

СТАНОЈКА (уђе опрезно): Ама, један овамо наврзô се. Ја му кажем, нема никог, отишли!… А он, ако су, каже, добро је мени и овде, док је јабука!… Брз неки, ено га шетка по башти!

БРАНКИЦА: О, брате, па како ћемо сад?

СТАНОЈКА: Баш те брига! Гледај ти ту лепо своја посла, а њега нека!… Будала где се залепи, шале га не отера!… Мањ да зовем жандара!…

БРАНКИЦА: Ех ти, одмах жандара!… Незгодно је то, оставити напољу човека, ко зна ко је!… Ништа, зови га нек уђе. Реци, госпојица је ту, само је нисам приметила!

СТАНОЈКА: Кô да си плетића игла, па да те не приметим!

БРАНКИЦА: Не, не, пусти га да уђе!… Незгодно је!…

СТАНОЈКА: Добро де, кад теби подноси, ја могу и то! (Оде.)

БРАНКИЦА (доводи у ред хартије по столу, мада је све у реду).

МАЗУЛИНО (упадне, тргне се изненађен): Е!… Ти ли си та госпођица! Пази ти ње колика је порасла, ко би се надао!… Не познајеш ме, Бранкице?

БРАНКИЦА (збуњена): Опростите, тако глупа!…

МАЗУЈШНО (слика по ваздуху): А сад?

БРАНКИЦА (слеже раменима).

МАЗУЛИНО: А сад? (Учини покрет као да би да пође на рукама.)

БРАНКИЦА: Мазулино!… Тако ми је мило!… Али… (Збуни се.)

МАЗУЛИНО: Шта, кус ти овако изгледам?

БРАНКИЦА: А не!… Па да, збиља!… Камо коса, камо брада, Мазулино?

МАЗУЛИНО (тобож снужден): Тужно је, не питај!… Из Европе идем, празни ми џепови очевине, такви се ми враћамо. Поткуси нас матора, очерупа, повише узме, помање да. И што да, тек ту нам узме… Хајд’ сад!… А ми, добри синови мајци, толико нам још претекне крила да долетимо… Тај сам, Бранкице!

БРАНКИЦА (весело): А мачкама још правите чизме?

МАЗУЛИНО: Још, Бранкице.

БРАНКИЦА: И прекидате петла?…

МАЗУЛИНО: И петла, Бранкице, кад запева. И котрљам се с ногу на руке, и зеца правим од марамчета, и… Све још умем! (У поверењу.) Само још не умем сликати!…

БРАНКИЦА (запљеска рукама): Дивно, дивно! По ту цену вреди бити сликар!… Златни сте, Мазулино!

МАЗУЛИНО: Теби још и мојој мајци, колико да се и ви разочарате… Беше му моје злато!… (Гледа је испитујући.) А ти, а ти, знаш ли ти да си дивна?

БРАНКИЦА (збуни се): Исмевате простоту!… Зар је то лепо!…

МАЗУЛИНО: Ето видиш да си дивна!… Како то, на пример, слушкиња не примети госпођицу код куће, а?

БРАНКИЦА: Немојте то!… Неспоразум, у послу сам била!…

МАЗУЛИНО: А, у послу!… Да видимо ми тај посао! (Пође столу.)

БРАНКИЦА: Немојте, забога! Не воле они да им се дира!

МАЗУЛИНО: А, не воле! (Стане превртати листове по столу.) Е, кад је нешто глупо, чисто ме срамота што сам жив!

БРАНКИЦА: Па, брате, шта сам ја ту крива?

МАЗУЛИНО: Крива си!… И они нашли твоју доброту!… Дакле тако, је ли? Госпа Мирјана, како ли је крстише, навија сад овако, сад онако; а венчани муж, Никола, мамлаз, пева на њен глас; а сирота Бранкица…

БРАНКИЦА (прекине га): Нећу, забога, најбољем другу, па такве речи!… Зар је то лепо!

МАЗУЛИНО: Дабогме да није лепо! Камо среће да је лепо!

БРАНКИЦА: Кад ви слушате свет!

МАЗУЛИНО: КО, ја да слушам свет, код овако красног мозга?… Ама, до словца знам све како је било, а нико ми не каза, а лепо би се и провео!… Слушај само!

БРАНКИЦА: Нећу, не слушам те!

МАЗУЛИНО: Рецимо, живи такав и такав Никола, завезана врећа, трунтов…

БРАНКИЦА: Мазулино, наљутићу се!

МАЗУЛИНО: Како те Бог учи!… (Настави причати.) И, рецимо, Мирјана девојка. А већ, све су Мирјане паљевине и полетуше. Али ова твоја снаха, Бранкице, кожа ми се унапред јежи, кад се од ње и завезана врећа одрешила, и још пропева из ње, и да се бар на песми свршило, и лудост младост, него тај мамлаз Никола још узе чудо за руку, и паки паки приведе попу на венчање!…

БРАНКИЦА (одахне): Страшан си, Мазулино!

МАЗУЛИНО (наједном унесе се погледом у њу): А ти, Бранкице, а ти, зар збиља не увиђаш колико си дивна?… И ја, будала, ломим се којекуда, Бог би ме знао за чим; могао сам негде забасати, врат сломити; а ти, ето, живела ту и расла, милина погледати…

БРАНКИЦА (док је говорио, нашла се код отвореног прозора, збуњена, оборене главе, у предвечерњој светлости. Тајац. Хтеде се склонити).

МАЗУЛИНО: Не! Не мичи се! Писано је да овако буде, сад се испуњава! За живу главу, Бранкице; иначе, пропала ствар, и могу ме бацити у старо гвожђе!… Тако ми Бога, имам талента!

БРАНКИЦА (у чуду): Па зар си сумњао?

МАЗУЛИНО: НИ речи!… Знаш ли шта је дављеник, шта је сламка! Ако ме и ово мимоиђе, онда свршено, и нема ништа од мене!… (Гледа је усхићен.) Насликаћу, ето тако, смеђокоса, оборила очи, и да не знаш је ли сетна, или се смеши моја Мадоница… (Промени глас.) А седећеш ми док не сазри ствар, месец, два, годину… Довека ја могу!

БРАНКИЦА: А ТИ не питаш, могу ли ја?

МАЗУЛИНО: Не пита се кад мораш!

БРАНКИЦА: Толики посао што је на мени овде, главе не дижем…

МАЗУЛИНО: А зар ово није посао?… Видиш ти ње, преписује тамо неке шкработине, па мисли… Не, не, свршена ствар!

БРАНКИЦА: Ма, брате, важније ту има!

МАЗУЛИНО: А, важније! Да чујем?

БРАНКИЦА: Не могу, смејаћеш ми се.

МАЗУЛИНО: Дабогме да ћу се смејати ако је смешно. Дакле? Дакле?

БРАНКИЦА: О, брате, зар све морам?… (Преломи се казати.) Па ето, он ту пише, а ја тамо свирам му на клавиру, он друкше не може.

МАЗУЛИНО: Шта, наопако!… Зар и то?… Још само да те место јастучета потури, да га не жуљи столица!

БРАНКИЦА (увређена): С тобом се не може говорити!… (Окрене му леђа. Оде прозору.)

МАЗУЛИНО (приђе јој): Бранкице, тржем реч. И што сам рекао, дабогда се на мени самом испунило!

БРАНКИЦА (насмеје се): О, брате, па како ћу ја с тобом?

МАЗУЛИНО: Врло лако, врло лако!… Ево, пристајем, свирај коме хоћеш и како умеш, мада ја лично зазирем од свирке горе но који било пас. Али то је чисто моја брига, како ћу се снаћи!… И пристајем, нека се ствар зове Музикална Мадоница. А могу и клавир насликати!…

БРАНКИЦА (смешећи се): А могло би, и да ме не сликаш.

МАЗУЛИНО: Па дабогме, па дабогме, нека смо ми живи и здрави мајци!…

БРАНКИЦА: Е, онда ћеш ме сликати!

МАЗУЛИНО (усхићено): Ето видиш да си дивна!

БРАНКИЦА: Само, мораш ми обећати… Лепо да се владаш кад они дођу… Према Мири нарочито… Бојим се…

МАЗУЛИНО: Шта, према Мири!… Нема од тог посла ништа! Главу бих дао, трипут је гора него што је замишљам! У том случају, знаш, место једног, два ми ђавола уђу под кожу!

БРАНКИЦА (снужди се): Онда боље да ниси ни долазио.

МАЗУЛИНО: Ко, ја да не дођем?… Па у томе и јесте сва сласт Мазулину, баш да дођем кад не треба!… Чекај, чекај, растурићу ја ту бруку!

БРАНКИЦА (препадне се): Нећеш ти то, је л’ да нећеш, за моју љубав!

МАЗУЛИНО: За твоју љубав!… Понови, понови!

БРАНКИЦА (збуњена): Ти све изокренеш!… (Повлачи се прозору.)

МАЗУЛИНО (за њом): Кунем ти се, Бранкице, све ћу ја за твоју љубав! Одавде до неба, од неба довде!