Majakovski: pesnik revolucije

720 rsd
Odlomak iz knjigeMajakovski: pesnik revolucije

ФРАКЦИЈА, ИДЕЈА, РЕВОЛУЦИЈА

Када је родоначелник италијанског футуризма, књижевник Ф. Т. Маринети потписао манифест футуризма објављен 20. фебруара 1909. године у париском листу „Фигаро“, утемељене су смернице уметничког правца који је окренут будућности, који верује у њу и који је ствара. Самим настанком у првој деценији новог века италијански футуризам је био израз потпуне негације дотадашње уметности, али, и поред добро замишљених поставки, његов садржај је био више социјални, са мањком уметничког обележја, што резултира освајањем различитих слојева друштва. Kада се коначно афирмисао постаје званична уметност Мусолинијевог фашизма, под паролом националног препорода, и завршава на погрешној страни.

Приликом посете Маринетија Русији, одмах се осетио јаз између руских и италијанских футуриста, јер су други, према бројним оценама, били склони декаденцији. Постојала је још једна разлика међу њима, а то је да покрет руских футуриста био подељен у многе фракције.

За разилку од италијанског, руски футуризам није имао прецизно уцртане уметничке кодексе, и базирао се на одрицању од културног наслеђа. Италијански футуризам није битно утицао на руски када је књижевност у питању. Пресудно је утицао само на ликовне уметности у Русији. Својим настанком, футуризам у Русији подстиче читаву плејаду писаца на тражење новог појма поезије, што резултира рађањем авангардног покрета под називом „кубофутуризам“ од 1913. до 1915. године. Носиоци најзначајније фракције руског авангардног покрета су били Јелена Гуро, браћа Бурљуци, Кручоних а посебно Владимир Мајаковски и Велимир Хлебњиков. Мржњом према буржоаском поретку, они, кроз програм футуриста који је веома радикалан и амбицизан, успешну реализацију у пракси виде једино у револуцији, што јасно објашњава њихов пристанак, касније и активно учешће у Октобарској револуцији 1917. године. Променивши песнички језик, који остаје инспирисан побунама против империјализма, капитализма, ратова, терора, шовинизма, у тадашњој руској поезији по први пут настаје тзв. телеграфски стил, одбацују се класична синтакса, метричке норме, времена, придевски и глаголски начини. Стихови се све чешће изражавају чистим сликама, именицама, математичким знацима, псовкама и новим, до тада невиђеним распоредом речи и слова. Одбацује се и религиозни језик симболиста, што је у неку руку и логично јер је сам футуризам настао као реакција на симболизам. Вешто се кроз нову поезију провлаче дијалектизми са често измењеним значењима, речи које немају везе са логиком а које би требало да асоцијацијом схватимо преко звука и слике. Изразито су поштовани жена и осећајност, негован фолклор и слављено народњаштво и село. Један од носиоца и организатора кубофутуризма поред Мајаковског је песник Велимир Хлебњиков (1885-1922). Он је био песник који је на све начине порицао урбану цивилизацију, враћајући се често руско-словенској митологији, тражећи повратак на старе изворе руског језика. У руској поезији постаје највећи архаист и новатор, уводећи тзв. вануме (речи без логичког значења) и старе заборављене руске речи.

Рушио је синтаксу, а са Мајаковским и Кручонихом развијао ирационални песнички језик. Хлебњиковљев утицај на Мајаковског и друге руске песнике био је веома плодотворан. Интересантно је и да је кубофутуристима била блиска група „Центрифуга“, чији су носиоци били Асејев и Пастернак, а који су циљно настојали да помире футуризам са симболизмом, често користећи фолклорне теме. Кубофутуризам је у руској књижевности одиграо капиталну улогу рађајући плејаду великих песника, и уједно омогућивши развој руског формализма и конструктивизма. Такође је значајно утицао на модерну европску и светску књижевност.

Приближавамо се јубилеју једног века од када су пролетаријат и сељаштво преузели ствар у своје руке, по први пут у историји човечанства, и извели социјалистичку револуцију, одбацујући окове робовласничког капитализма, скидајући гвоздени плашт конзерватизма са својих леђа, са вером, надом и неописивом енергијом у стварање новог света и хуманијег друштва у служби обичног човека. Тог црвеног октобра по старом календару 1917. године, у одлучни бој са царским властима, поред радника и сељака, у прве редове су стали сви тадашњи еминентни руски писци и уметници. Пред одлучујућу битку, пар година раније, деца са села закорачила су плочницима и калдрмама Санкт Петерсбурга и Москве. Наоштрених пера новом речју до тада непостојећом, својим ентузијазмом урбанизовали су село и сељака, свој завичај пренели у градове где су им се широм отворила врата разних „кружока“, као покретача прогресивне и слободне мисли, чију би реализацију представљала једино револуција. Господарење над огромним природним богатствима и ресурсима, јефтином радном снагом, широке могућности за разне банкарске махинације и манипулације, све то је нестало оног часа када се зачуо први пуцањ из топа са крстарице Аурора.

Кроз историју уметности често се дешавало да уметници буду најгласнији трибуни који позивају на устанке народа и промене у друштвеном систему, да би управо њима најтеже било да у одлучном моменту да покажу спретност и довољно мудрости како би у том налету сачували баш уметност. Мајаковски је био један од ретких коме је то пошло за руком. Његове прве песме су заголицале а потом са одушевљењем биле прихваћене код стране разних књижевних кругова у Москви, а резултат је манифест под називом „Шамар душтвеном укусу“ који ће Мајаковски саставити заједно са Бурљуком, Кручонихом и Хлебњиковим 1912. године. Њиме улази у историју руске и светске књижевности као родоначелник руског футуризма.

Следе његове значајне поеме „Облак у панталонама“ (1915), „Рат и мир“ (1916) и „Човек“ (1917). У њима се одсликава његово настојање да створи нову поезију, која би одговарала урбаном и револуционарном раздобљу историје. Мајакосвски се вешто поиграва речима, жаргонски и вулгарно, увлачи у стихове властите кованице и неологизме, непознате метафоре и хиперболе. Разбија традиционалну структуру стиха стварајући нову, наилазећи на позитивну реакцију критика и ван граница Русије, где се масовно преводила његова поезија а он био изучаван као творац новог облика поезије. Бунио се против ратова, социјалне и културне неправде, беде, расне и економске дискриминације, недостатка мира и достојанства у свету.

Језиком улице, обраћајући се масама, успевао је да социјалну и политичку тематику уздигне на ниво истинске уметности. Револуцији је припадао експлозивно, као корен дрвета земљи… у сваки свој стих је веровао, био је бриљантан рецитатор…

Категорије: , Izdavač:
Autor: Dušan Opačić

Iz štampe je izašla studija Dušana Opačića – Majakovski: pesnik revolucije. Ovom knjigom pokrenuta je nova Presingova edicija: 1917, u okviru koje će se objavljivati progresivne i levičarske knjige. Ilustrovana autentičnim fotografijama, knjiga hronološki prati njegov životni put – umetnost i stvaralaštvo, politički angažman, vezu sa Ljiljom Brik, uticaj Majakovskog na naše podneblje, tragičnu smrt. Studija se bavi i posvećenošću i iskrenim pristupom Majakovskog po pitanjima revolucionarnog i političkog delovanja, te kritikom sovjetske birokratije i političkog aparata. Pomislili bismo da je o ovom pesniku sve već rečeno, ali ova knjiga otvara sasvim drugačiju sliku o mestu Majakovskog u njegovom vremenu.

Autor

Recenzije

Trenutno nema recenzija.

Be the first to review “Majakovski: pesnik revolucije”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *