Blud je delo sovjesti

810 rsd
Odlomak iz knjigeBlud je delo sovjesti

ЖЕНЕ НИСУ ПИСАЛЕ АУТОБИОГРАФИЈЕ

Аутобиографска проза у XVIII веку била је честа појава, као уопште проза документарног типа – писма, дневници, путописи. Живот је лако и прилично дословно улазио у литературу, каткад и без икакве цензуре. Филозофија просветитељства гонила је људе да се свлаче, да буду природни. А сви су хтели да буду поучни. Васпитни слој књижевних дела односио се на препоручивање сопственог живота као узора, некад и негативног – како не треба живети.

Дух енциклопедијe простире се широко: велики писци истовремено су и велики педагози који удружују знање и науку да васпитају младог или заблуделог човека. А то је и један од мотива, како ми то данас разумемо, писања сведочанства о сопственом животу и добу у коме су живели.

Са идејама епохе просвећености мења се и слика човека у књижевности. На видело излазе садржаји који су били под велом литерарних конвенција. Аутентичност и веродостојност, књижевност личног примера умногоме доприносе конституисању нове грађевине света у језичком облику, и проширују опсег приказивања човекове природе.

Русо у Исповестима отвара велику тему прожимања душевне и телесне интиме. Ходајући некада и преко границе културолошки дозвољеног и прихваћеног, показао је тамне стране човекове природе али и узвишене душевне пропламсаје. Тема жене у овој књизи чита се као централна, она која одређује укупни смисао текста.

Српски аутобиографи имају другачији приступ питањима жене. На Доситеја Обрадовића, Саву Текелију, Герасима Зелића, Симеона и Александра Пишчевића, о чијим је аутобиографским делима реч у овој књизи, снажно утиче патријархални морал који се сусреће са модерним стремљењима раздобља. Изузев у делу Александра Пишчевића, жене код осталих аутобиографа немају пресудну сижејну улогу, али њихова улога у тексту, као и у њиховим животима, није занемарљива.

*

Није познато да ли су жене писале аутобиографије у XVIII или XIX веку. Да јесу, не сумњамо да би имале шта да напишу.

Од наше Еустахије Арсић, прве Српкиње која је анонимно објавила штампану књигу у Будиму 1814. „Совěтъ матерній: предрагой обоего пола юности сербской и валахійской, аки Исчадїе нěжнаго чувствованїя, имже благо и щастїе отрасли рода своего обимаетъ Сочинителница“ остале су нам песме, моралне поуке и есејистички записи о васпитању, али није нам остало аутобиографско сведочанство. Била је прва жена сарадница Летописа Матице српске и покровитељка издања Вука Караџића. Она је заслужна за то што је Јоаким Вујић објавио своје Животоописаније – без њене новчане помоћи те књиге не би било.

„И да ја никогда даже до последњаго диханија мојего, важна благодејанија Ваша заборавити не будем, која Ви мени у мојему положенију живота указали јесте, када сам ја био от целаго света остављен.“, каже Вујић у посвети својој првој и јединој „покровитељици и списатељици многих дела на славеносрпском језику“.

Представа о женама постоји само на основу сведочанстава њихових посматрача – мушкараца.

Покушаћемо да одговоримо на питања како актуелна схватања утичу на избор садржаја књижевног дела. Какав је траг оставио век фриволности у литератури. Испитаћемо како су представљене жене, које су њихове улоге, који је њихов удео у сижеима.

Пошто је реч о документарној прози, а то стално морамо имати на уму, не би требало очекивати да ће аутор представити нешто што није видео или проживео.

Сведочанства о женама нису увек детаљна и исцрпна, али отварају пут тумачењу ширег контекста. Посебно је занимљиво посматрати сусрет наших аутора са европском модом XVIII века.

Документаристичка проза се у великој мери приближава реалистичкој слици света, односно слици какву су желели да постигну ствараоци епохе реализма. Слика коју нуде аутобиографије умногоме је одређена различитим факторима, а један од главних је намера или намена дела.

Свака аутобиографија је бар делимично и продукт нарцизма. Главни задатак аутора био је приказати масу догађаја који су одредили њихове животе, а њихови животи имали су литерарни потенцијал и он се уклапао у очекивања постојећих књижевних жанрова.

Аутобиографије заузимају водеће место у српској књижевности XVIII и донекле XIX века.

Често тематизују управо иностране обичаје, нарави и навике, у маниру путописне литературе. На заједничкој позадини оцртани су различити животни путеви, њихове различите мисије које су имали. Локалитети, личности, хронотопи заједнички су свим ауторима, што говори у прилог документарности ових текстова.

У њима ћемо наћи сва основна обележја епохе просвећености – и забаву, и поуку, сентиментализам и рационализам. Дела су писана са карактеристичном мешавином стилова, имају одлике многих жанрова па су у њима преплетени исповести, путописи, приповетке, поучни пасажи.

Иако су сижеи испитиваних аутобиографија различити, постоји заједнички образац који бисмо могли назвати сликом света, насталом кроз засебне ауторске призме у додиру са великим царствима Европе и Русије. У питању је сусрет, некад чак и сукоб представника наше патријархалне са европском просветитељском културом. Он је изнедрио и нову представу о жени. Таква слика жене, или жена, и најразличитијих односа са њима, неће се поновити дуго у нашој књижевности, све до XX века.

Категорије: , Izdavač:
Autor: Nadežda Purić Jovanović

Iz štampe je izašla studija Nadežde Purić Jovanović o ženama u srpskoj autobiografskoj prozi XVIII i XIX veka: Blud je delo sovjesti.

Iz recenzije Danice Vukićević:

regled ovih dela od posebne je važnosti, jer izvan teme rada pruža niz inspirativnih uvida o stanju uma (očima uma; Dositej), shvatanjima i životnim fokusima tadašnjih istaknutih protagonista naše kulture i društvenog, crkvenog i vojničkog života. Unutar svojih klasnih, društvenih, staleških i svih drugih uloga slikajući svoje autoportrete (sižee svojih života), ovi autori ukazuju se današnjim čitaocima u svetlu maskuliniteta koji je uvek samopodrazumevajući. Okrenuti karijeri, ciljevima društvene promocije, pokretljivosti, statusu, moći, svedoci svojih života sreću se na tom putu s ženama s kojima stupaju u različite odnose na osnovu čega svedočimo zapravo refleksijama o samim autobiografima. Bilo da su smrvljeni lošim poznim izborom supruge (Tekelija), ili da su plen seksualne proždrljivosti (A. Piščević), ili pak u fonu sakralizovanih majki i prijateljica (Dositej) ili moćne vladarke (Zelić), žene su gotovo uvek prikazane kao uloga, uvek su instrumentalizovane, one su Drugo. Uočljiva je u ovoj prozi apropo žena, dualizacija tuđe – naše, te su česti opisi strankinja, žena drugih podneblja i kultura, bilo da se percipiraju kao superiorne, poželjne, bilo kao divlje, egzotične – recimo, dok Tekelija „frivolnost gospođa u Beču i Budimu prihvata kao uobičajenu, dotle su mu običaji, dakle narodna tradicija u Rusiji i Ukrajini nedostojni“. I u duhu vremena, memoaristi su videli sveta, kreću se, putuju, susreću s drugačijim prirodnim i društvenim predelima. U dramatizaciji odnosa prema ženi i u karakterizaciji različitih protagonistkinja memoaristi ispoljavaju/slikaju i sopstveni karakter. 

Autor

Recenzije

Trenutno nema recenzija.

Be the first to review “Blud je delo sovjesti”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *