ЖЕНЕ НИСУ ПИСАЛЕ АУТОБИОГРАФИЈЕ
Аутобиографска проза у XVIII веку била је честа појава, као уопште проза документарног типа – писма, дневници, путописи. Живот је лако и прилично дословно улазио у литературу, каткад и без икакве цензуре. Филозофија просветитељства гонила је људе да се свлаче, да буду природни. А сви су хтели да буду поучни. Васпитни слој књижевних дела односио се на препоручивање сопственог живота као узора, некад и негативног – како не треба живети.
Дух енциклопедијe простире се широко: велики писци истовремено су и велики педагози који удружују знање и науку да васпитају младог или заблуделог човека. А то је и један од мотива, како ми то данас разумемо, писања сведочанства о сопственом животу и добу у коме су живели.
Са идејама епохе просвећености мења се и слика човека у књижевности. На видело излазе садржаји који су били под велом литерарних конвенција. Аутентичност и веродостојност, књижевност личног примера умногоме доприносе конституисању нове грађевине света у језичком облику, и проширују опсег приказивања човекове природе.
Русо у Исповестима отвара велику тему прожимања душевне и телесне интиме. Ходајући некада и преко границе културолошки дозвољеног и прихваћеног, показао је тамне стране човекове природе али и узвишене душевне пропламсаје. Тема жене у овој књизи чита се као централна, она која одређује укупни смисао текста.
Српски аутобиографи имају другачији приступ питањима жене. На Доситеја Обрадовића, Саву Текелију, Герасима Зелића, Симеона и Александра Пишчевића, о чијим је аутобиографским делима реч у овој књизи, снажно утиче патријархални морал који се сусреће са модерним стремљењима раздобља. Изузев у делу Александра Пишчевића, жене код осталих аутобиографа немају пресудну сижејну улогу, али њихова улога у тексту, као и у њиховим животима, није занемарљива.
*
Није познато да ли су жене писале аутобиографије у XVIII или XIX веку. Да јесу, не сумњамо да би имале шта да напишу.
Од наше Еустахије Арсић, прве Српкиње која је анонимно објавила штампану књигу у Будиму 1814. „Совěтъ матерній: предрагой обоего пола юности сербской и валахійской, аки Исчадїе нěжнаго чувствованїя, имже благо и щастїе отрасли рода своего обимаетъ Сочинителница“ остале су нам песме, моралне поуке и есејистички записи о васпитању, али није нам остало аутобиографско сведочанство. Била је прва жена сарадница Летописа Матице српске и покровитељка издања Вука Караџића. Она је заслужна за то што је Јоаким Вујић објавио своје Животоописаније – без њене новчане помоћи те књиге не би било.
„И да ја никогда даже до последњаго диханија мојего, важна благодејанија Ваша заборавити не будем, која Ви мени у мојему положенију живота указали јесте, када сам ја био от целаго света остављен.“, каже Вујић у посвети својој првој и јединој „покровитељици и списатељици многих дела на славеносрпском језику“.
Представа о женама постоји само на основу сведочанстава њихових посматрача – мушкараца.
Покушаћемо да одговоримо на питања како актуелна схватања утичу на избор садржаја књижевног дела. Какав је траг оставио век фриволности у литератури. Испитаћемо како су представљене жене, које су њихове улоге, који је њихов удео у сижеима.
Пошто је реч о документарној прози, а то стално морамо имати на уму, не би требало очекивати да ће аутор представити нешто што није видео или проживео.
Сведочанства о женама нису увек детаљна и исцрпна, али отварају пут тумачењу ширег контекста. Посебно је занимљиво посматрати сусрет наших аутора са европском модом XVIII века.
Документаристичка проза се у великој мери приближава реалистичкој слици света, односно слици какву су желели да постигну ствараоци епохе реализма. Слика коју нуде аутобиографије умногоме је одређена различитим факторима, а један од главних је намера или намена дела.
Свака аутобиографија је бар делимично и продукт нарцизма. Главни задатак аутора био је приказати масу догађаја који су одредили њихове животе, а њихови животи имали су литерарни потенцијал и он се уклапао у очекивања постојећих књижевних жанрова.
Аутобиографије заузимају водеће место у српској књижевности XVIII и донекле XIX века.
Често тематизују управо иностране обичаје, нарави и навике, у маниру путописне литературе. На заједничкој позадини оцртани су различити животни путеви, њихове различите мисије које су имали. Локалитети, личности, хронотопи заједнички су свим ауторима, што говори у прилог документарности ових текстова.
У њима ћемо наћи сва основна обележја епохе просвећености – и забаву, и поуку, сентиментализам и рационализам. Дела су писана са карактеристичном мешавином стилова, имају одлике многих жанрова па су у њима преплетени исповести, путописи, приповетке, поучни пасажи.
Иако су сижеи испитиваних аутобиографија различити, постоји заједнички образац који бисмо могли назвати сликом света, насталом кроз засебне ауторске призме у додиру са великим царствима Европе и Русије. У питању је сусрет, некад чак и сукоб представника наше патријархалне са европском просветитељском културом. Он је изнедрио и нову представу о жени. Таква слика жене, или жена, и најразличитијих односа са њима, неће се поновити дуго у нашој књижевности, све до XX века.
Recenzije
Trenutno nema recenzija.