Концепт

Наслоњен на билијарски сто посматрам путању беле кугле, васцеле планете у космосу ове игре – билијара. У ушима се нижу карике тупих судара кугле са матинелама у ланац филмских акорда – сличица. На таблици изнад билијарског стола кредом се уписује црта за још један поен партнера, а мени црта за још један дан од сто и више истих, клонираних. Кугла, поени, дани.

У огледалу, колоритни одсеви боца изнад шанка. Коњак, бурбон, пелинковац, рум, текила и вотка. Све припремљено да се залију поени победе; нема шампањца да се залију неки победнички дани за мене, јер су сви лузерски. У огледалу и лик полуподигнуте руке бармена са чашом у њој, а у коју бармен одсутно зури; мршав је и проћелав, чисте кецеље и са изразом лица кога се ништа не тиче, сем количине насипане течности алкохола, да није можда претерао или омануо, свеједно, спушта чашу, узима крпу и непотребно брише углачани пулт.

У сали, споро премештање сенки неона и дуванског дима, енформелна слика, млечне мрље као на пејзажима мора и једара у туристичким агенцијама. Слушам билијарске арије судара кугли и закључујем да није случајно што се билијарски штап назива так; тај назив је родио звук судара кугле у куглу. Моје уво, пак, тражи звук зидног часовника да допуни ово так са тик. Саберем ли то добијам бројчаник за још један клонирани дан, а у мојој глави бројчаник осветли глиста светлуцаве путање (можда, због неколико попијених пелинковаца), замршене путање беле кугле. Помислих, ето концепта, замршена светлећа путања билијарске кугле. Потом и питање, да ли је мој живот измештен у концепт – замисао бога или неког другог, од које је требало да бог или неко други створи човека. Код мене то није успело, нисам постао уметничко дело. Па постављам друго питање, граде ли мој живот илузије, те опеке истине и лажи наизменично. Опеке истине и лажи, плус самообмана, крхка и ломљива керамика оглеђосане сржи (суштине постојања): у лажи, гавран истине неке кљује гране спокојства које лаж доноси, не да гнезду да се свије, у истини, црв сумње рије, упоран ма како ситан био, прави шару, атлас моје свести слуђује.

Тако цели живот постаје клацкалица, као оне у парковима, на једној страни згомилана она опека, а ја на другој страни. Сежемо небу а једва се одвајамо од тла. Тежина тих цигли била је као нада млада ка путу спознаје, али бестелесно није доносило победу. Клацкање се, ето, претворило у котрљање, у замршену путању беле кугле. Сагињем се, узимам белу куглу и свом снагом немоћи и пораза гађам у огледало, правим „уметнички концептуални поступак“. Нека, сада, дођу Госпођице из Авињона и она Девојка у огледалу и питам се, шта ли је Пикасо бацио на своје огледало!