Први пут сам га угледао, скроз сам сигуран да се тога сећам, једног јутра. Седео је поред прозора у соби, а кроз прозор је сунце сијало. Испод столице је мрдао босе ноге, као да прати ритам писаће машине на којој је куцао. У коси, ни дугачкој ни краткој, али црној, па прошараној са сребрним нитима, запетљао му се дувански дим. На себи је имао белу мајицу и беле панталоне.

Одједном, као да је осетио мој поглед, окренуо се. Осмех му се промоли иза проседе браде и ожутелих бркова.

Писаћа машина сама је наставила да исписује слова док ме је он држао високо, високо, тик испод сунца које је миловало његове руке, а грејало мој образ. Као његов осмех. Мирисао је на сапун којим сам се и ја купао. Мирисао је и на дуван. И на радост. И на музику, која је окречила собу и натерала га да заигра, држећи ме у наручју, и чврсто и нежно, као да се плаши да ме не повреди и истовремено не испусти. Јако и нежно. Играли смо док млеко није искипело на шпорету, а он се само насмејао на то. Прво сећање на Чаробњака увек ми у нос донесе баш тај мирис искипелог млека, помешан са баш тим дечијим сапуном и љутим мирисом дувана.

Пипао сам му браду, меку као коса. Игра се светло у њој, црно, црвено и сребрно се меша док затварам једно, па друго око, покушавајући да намигнем. Сви људи који су познавали Чаробњака говорили су да треба да се реши те браде. Али он, он је браду чувао да би се у њој гнездиле птице, скривали мрави, да би у њој расле мале животињице, неке чудне биљкице и да би том брадом голицао мене по голом стомаку. Смејао сам се до суза и дирао му косу, а Чаробњакова брада и пољупци су били моје прве играчке. Као и црне плоче, које смо пуштали на зачараној кутији – „грамофону“, што је на језику чаробњака значило „духови који певају“, па ми је он певао неким неразумљивим чаробњачким језиком и вртео ме као рингишпил. А онда би ми дао да куцам на његовој машини или бисмо цртали и смејали се дајући имена стварима које смо цртали. Чаробњакова брада пуна тајни.

Чаробњак не би био чаробњак, да није имао и чаробног пса, малог црног кратконогог и краткоухог пса Гару. Док је писао, Гара је лежао испод стола и повремено дизао главу, као да проверава да ли све у реду. Или је устајао да се прошета по кући и застајао поред мог кревета, као да се плашио да ме не пробуди. Кад је Чаробњак певао и Гара је певао. И ја сам певао. Свако је певао на свом језику, али смо се разумели.

Чаробњак се често претварао у крилатог коња, стављао ме на рамена и летео низ улице. Често су га људи посматрали као чудо, док би пролетео поред њих, оденут у чудне звуке. На кркачама ме је носио, а ја сам носио смех у очима и на уснама. И гласне повике да пожури крилати коњ. Кад би се Чаробњак уморио од тога да буде крилати коњ, пружио би ми руку и онда бисмо нас двојица ишли један поред другог, као што иду сви велики људи. Имао је мекане руке, са ситним длачицама на прстима, као код брескве. На кажипрсту, са спољне стране имао је мали, отврднули жуљ, за који је рекао да добио борећи се са Пен-калом, монструмом писања.

А кад бих се ја уморио од ходања, поново би ме стављао на рамена и претварао се у крилатог коња. Често бих, док је летео, заспао у његовој проседој гриви.

Чаробњак је правио разне чаробне напитке и свакаква чаробна јела. Често смо јели јело направљено од змајевих јаја која су се звала „егс“ и меса митског бића које је називао „Хем“. Умео је да направи магичну чорбу од патуљастих печурака које је добијао од седам патуљака и од које се смањујеш кад заспиш. Заједно смо кували супу од златних кокошака, коју, кад поједеш, можеш да летиш до неба, у сновима. И сваки дан је кувао млеко од свете краве. То млеко ако се пије довољно дуго, чини да кад одеш на чаробно место звано Индија, будеш као код куће. И понекад, у млеко од свете краве додавао је свој црни, чаробни напитак, који је звао кафа, говорећи да од њега расту бркови које сам желео да имам, више него ишта на свету.

Понекад сам морао да будем у соби, међу зидовима на којима су били насликани таласи и морске звезде, шкољке и рибице. Чаробњак је куцао и музика је свирала. Кад је куцао на машини, смишљао је чаролије, а да би смислио чаролију, требао му је мир. Да бих био миран, причао ми је причу о морском дну, где ја живим, у подморници, окружен морским звездама, шкољкама и рибицама. И ја бих легао на кревет у својој подморници и слушао ритам машине и звук песме. Понекад би, између тих звукова, пролетела птица која је носила уздах или чаробњакову сузу. Једном сам га помиловао по коси, а он је брзо прешао руком преко лица. Рекао је да су сузе само капљице које се мешају са чаробним напитком који се зове Живот.