Anitu, našu heroinu, probudio je zvuk telefona, i još sanjiva, podigla je slušalicu i mrmljala nešto, čak i njoj samoj nerazumljivo. S druge strane je dopirao glas njene tetke Marije.

– Doći ću danas, tetka, obećavam ti. Evo, čim doručkujem i popijem kafu. – odgovorila je i nakon kraćeg razgovora spustila slušalicu.

I odmah posle doručka i jutarnje kafe, otišla je kod Marije i Ivane.

Ivana, Anitina sestra od tetke, mala duša, kako je ona zvala, nije bila željna bombona, čokolade, putovanja, rolera, trotineta… Bila je željna pažnje, ljubavi i čašice razgovora.

Anita je kod svoje tetke uvek bila dobrodošla. Tetka je očuvala i volela je isto onoliko koliko i svoju kćerku Ivanu.

Tog popodneva Anita i nije bila baš raspoložna. Sedela je u prelepoj crnoj haljini, pripijenoj uz telo, a spuštene lokne su joj padale niz lice. Ustaje i staje kraj ogledala.

Pomalo je bila izgubljena u nekom, za nju, nepoznatom svetu. Tražila je svoje mesto pod suncem, tražila je ljubav koja će je grejati iskreno, pomoći joj da sve okrutnosti ovoga sveta zaboravi. Nekog sa kim će moći da podeli sve ono što krije duboko u sebi. Nekog ko će joj pokloniti svu svoju ljubav i nekog kome će verovati, ko će je nasmejati i razumeti u trenucima kada su joj oči zamišljene i tužne.

Veoma je lepa, vesela, zrela i odgovorna devojka. Optimista je i pravi borac. Uverena je da se jedino radom može ići napred kroz život. Odlučna, strastvena, posesivna, smela, a ponekad i sklona spletkama. Dosta je tajanstvena, i voli da istražuje. Intrigantna, uporna, ponekad arogantna, ali i talentovana za svoj posao. Voli da nameće svoju volju, ne zato što je loša, nego zato što smatra da je u pravu.

Sa njom se ne treba poigravati, jer kada prestane da se interesuje za nekoga, to je pre iz razočaranja nego iz dosade. Zavodi vrlo vešto. Plete mrežu oko žrtve, jer osobu koja joj se dopadne, smatra plenom i uživa ako uspe da ga se dokopa.

♣

Slobodan Vučković – čovek koji ne koristi mnogo reči, ali zna da bude veoma temperamentan kada mu dosadi. Dupla Škorpija u horoskopu, ali i u životu. Njegova najveća mana je veliki ponos… Jer mi, čim pročitamo prvu rečenicu neke knjige, već nam je donekle jasno da li ćemo nastaviti sa čitanjem ili ćemo knjigu vratiti na policu da sakuplja prašinu. Tako je i sa upoznavanjem – ako vas neko prvom rečenicom oduševi, već je završio veliki deo posla. Slobodanu su oduvek zvezde bile naklonjene i to mu je predstavljalo najmanji problem.

Istrčao je tog popodneva iz svoje sobe vidno uznemiren.

– Majko, je l’ znaš gde mi je auto? – upitao je Slobodan Zoricu neraspoloženo.

Zorica je nekada bila prava lepotica, a nakon tri porođaja i dalje je bila privlačna, uglađena gospođa iz visokog društva. Nije mnogo radila, pa je imala dovoljno vremena da se bavi tračevima sa komšinicama. Ponosna je majka sinova Slobodana i Branislava i kćerke Olge.

Uživa u statusu koji joj je suprug pružio svojim radom, ali ne veruje previše u ljubav.

Zahvaljujući njenoj ženstvenosti možete se prevariti i pomisliti da imate pred sobom ženu koju zanima isključivo moda, džet-set, jer je uvek doterana, deluje površno, priča o svakodnevnim problemima na veseo način, samouverena, sa pozitivnim stavom prema životu. Iza te vesele i dobrodušne osobe krije se jak karakter, žena koja zna šta hoće. Sve što ona kreira u svom umu zna da realizuje i da dobro unovči. Ona može biti ponekad izrazito lenja, jer od svega najviše voli uživanje i sve što radi ima za cilj da stvori dobru materijalnu osnovu kako bi dobro i udobno živela. Imala je dobar izvor prihoda u vidu situiranog supruga, nije se preterano angažovala na poslu. Probirljiva je, pomalo snob i voli da je u centru pažnje. Sklona je da dramatizuje događaje, da očekuje da joj svi poklanjaju pažnju. Kada je potrebna drugima, tu je da se nađe pri ruci, ali i to je deo njene želje da pokaže kako se bez nje ne može.

– Sine, Bane je morao da skokne do faksa. – odgovorila mu je Zorica.

– Uopšte me to ne zanima. Ima Žarkov auto, pa može ceo dan da skače. Hiljadu puta sam rekao da se moj auto ne uzima bez MOJE dozvole! – obukao je jaknu i izašao iz kuće.

Morao je da uzme očev auto.

Bio je to trenutak nepažnje kada je udario auto ispred sebe. Oboje su izašli iz automobila vidno nervozni, ali kada su im se pogledi sreli, usledio je obostrani, blagi, smešak.

– Pazi kako voziš! – rekla je Anita ljutito, i krenuvši da pogleda svoj auto, noga je zabolela i morala je da sedne.

– Izvini… – osmehnuo joj se Slobodan, jer mu se dopala na prvi pogled.

– Daj da odemo do ambulante. – ponudio se da joj pomogne, a Anita, pošto je bila bespomoćna, morala je da prihvati.

Tokom pregleda, Slobodan je Anitu čekao ispred klinike.

Izašla je iz ordinacije pola sata kasnije.

– Uganuće, kaže doktor da sam dobro prošla. – rekla je umorno.

– Taksi te čeka, a za auto ne brini… Biće ispred tvoje kuće za nekoliko sati.

Anita je zapisala svoju adresu, dala mu papirić i otišla.