Prolog

Antonina

Švajcarska, Bodensko jezero

2016. godina

Kad god se osećam nelagodno, usamljeno ili uznemireno dođem ovde. Pokupim mog maltezera Vilija, sednem u auto i dođem na ovu čistinu. Volim ovo jezero i videla sam ga iz svih uglova. A najviše volim ovaj kada iz mog St. Galena dođem i sednem u sred ničega. Da, volim ovo jezero i iz Nemačke, iz Austrije i ovde iz moje zemlje. Volim i Konstanc, gradić u kom odsedam kad želim biti među svetom.

A sada to ne želim.

Sedim na kamenu dok Vili spava pored mojih nogu. Gledam u plavu vodu jezera i pokušavam da odagnam osećaj koji mi se vuče u grudima. Taj me osećaj progoni već danima. Da nisam doktor već bih pomislila da će me drmnuti infarkt.

„Šta je bilo Vilijame? Šta tebe muči dušice?“

Vili se probudio i skočio u moje krilo. Pomazila sam ga i po glavi i po vratu gde najviše voli.

„Ne znam, Vili…“

Živim običan život. Kao mala došla sam u Švajcarsku iz Srbije. Iako sam ovde završila sve škole i fakultet, naš se jezik govorio u kući. Nikad više nisam otišla u Srbiju, ali eto jezik sam znala. Otac Zoran i Ljiljana ili Lili, kako je tražila da je kasnije zovem, pružili su mi sve dok nisam odrasla i sazrela. Sada imam svoju kućicu u St. Galenu, doktor sam i imam momka čiji prsten nosim na ruci. Imam sve, zar ne? Zašto se onda osećam kao da glava nije moja, kao da sam zarobljena u svom telu? Dok sam mazila Vilija i tražila odgovore od vode, čula sam vibraciju na telefonu. Svi znaju da kada ovde dođem ne volim uznemiravanje. Kad uzmem mobilni uočim ogroman nepoznat broj.

„Halo?“

„Dobar dan, da li je to Antonina Petrović?“

Odjednom se zaledim. Tako me niko nije nazvao godinama. Ovde sam postala neko drugi.

„Nina Vizer. Izvolite?“

Dubok, muški, melodičan glas progovorio je sa druge strane.

„Antonina, neću okolišati, vaša majka je preminula.“

„Lili? Kako? Kad? Ko ste vi?“

„Ne, vaša prava majka Sofija je juče umrla.“

Ne. Ne. Ne.

„Ne, moja majka Sofija umrla je kad sam bila jako mala. Lažete! Kako vas nije sramota!“

„Antonina, ja sam njen prijatelj. Sofija Petrović je umrla juče u 6h popodne na imanju a vi ste jedina naslednica. Koliko vam treba da dođete?“

Nisam ni disala, nisam mislila…

„Gde da dođem?“

„U Srbiju.“

Skočila sam, zbacivši Vilija koji je zacvileo i počela da šetam tamo-vamo.

„Ne znam… Ne znam…“

„Slušajte me, poslaću vam kartu na viber. To su dve karte, u stvari, ako ne stignete na prvi let. Jako je bitno da dođete.“

„Ne mogu…“

„Verujte mi, dobićete mnogo.“

„Šta ću dobiti?“

„Dobićete odgovore. Šaljem i očekujem vas. Iskreno se nadam da ćete mi potvrditi dolazak. Doviđenja.“

Moja majka me je napustila i umrla kada sam bila takoreći beba. Nikad me nije želela. Odrasla sam sa tom mišlju. Sada se zaista držim za grudi i znala sam da me osećaj opet nije prevario. Dugo vučem loše predosećanje i evo obistinilo se. Kad začujem ponovo vibraciju, otvorim poruke na viberu i ispod karte poruka:

Pošto niste znali da vam je majka živa, pokušajte da tako i ostane. Ukoliko možete nemojte reći gde idete, da izbegnemo komplikacije.

Nikad nisam bila osoba koja se premišlja. Nikad nisam bila osoba koja između dva izbora dugo odlučuje. Tako i sada…čim sam ušla u auto znala sam.

Dobićete odgovore.

Više od svega želela sam to. Zašto je moja majka bila živa, a ja ne znam to? Zašto sam Lili zvala majkom? Zašto me je Sofija odbacila?

Dobićete odgovore.

Mislila sam da imam dobar i lep život. Učena sam pravim, životnim vrednostima. A ceo moj život se temeljio na lažima.

Na brzinu sam se spakovala i pozvala Markusa. S obzirom da je i on doktor i to mnogo uspešniji od mene, samim tim i zauzetiji, nije se mnogo bunio. On zna odakle potičem, planirali smo nekad i zajedno da idemo u Srbiju. A sada, planovi se menjaju.

„Ako te tata bude zvao, reci da sam kod Štefi u Frajburgu.“

„Nina, jesi li dobro?“

„Jesam, jesam… Neću dugo, samo par dana…“

„Ok. Zovi me.“

„Hoću.“

Nikad se brže nisam spakovala. Nikad brže nešto odlučila. Pustila sam srce da me vodi. U otadžbinu. U postojbinu.

Tamo gde sam se rodila.

Vozila sam za Cirih, stalno ponavljajući reči Dobićete odgovore.

Kada sam konačno stigla na aerodrom i smestila se u avion, prvi put osećala sam se spokojno.