БАЈКЕ О ПОБЕДНИКУ
1.
Тог дечака сви су звали Победник.
Име му се изгубило одмах после рођења. Нестало је у шумама у којима је дечак живео.
Дуго је дозивао своје име, а онда заборавио.
Дечак је био леп, плавоок и весео. Храниле су га птице.
– Ви сте најлепша створења на свету – говорио је дечак птицама.
Једном, док је брао траве да од њих исплете венчиће око главе, дечаку је пришла птица. Била је златно жута и звали су је Мудра.
– Мудра, хоћеш ли да и теби исплетем венчић? – питао је дечак птицу.
– Мени венчић не треба – одговорила је Мудра. – Мој венчић је сунце.
– Не видим га, Мудра птицо. Сунце је далеко, а твоја глава је мала.
– Видећеш га. Једног дана, очи ће ти се отворити.
– Моје су очи отворене – увредио се дечак.
Птица је само цвркутала и летела у круговима око дечакове главе.
– Ти си најлепша од свих птица, а птице су најлепша створења на свету.
Волео је да посматра Мудру како се игра.
– Ти мислиш да су птице најлепше на свету, Победниче – певала је Мудра. – Зашто то мислиш?
– Птице живе на небу и стално се играју – спремно је одговорио Победник. – Имају шарено одело и лепе гласове.
– Пођи пред зору на поток, Победниче. Буди тамо пре свитања и дочекај сунце. Тада ћеш видети шта је најлепше на свету.
Мудра је одлепршала пре него што је дечак успео ишта да је пита.
Дечак се чудио. Желео је да види најлепше биће на свету. Замишљао је птицу већу и лепшу од свих птица за које је знао. Плашио се само да птица не одлети пре времена, пре него што је добро погледа и запамти. Такве птице су сигурно ретке.
Победник је послушао Мудру. Ујутру, пре зоре био је на потоку.
Сунце је изашло. Дан ће бити диван.
Дечак је чекао. Још нико није долазио. Плашио се да га је Мудра преварила.
– Можда хоће да украде моје венчиће, док сам овде. Кад спавам држим их под собом.
Кад сам будан, носим их на глави. Али свеједно – помислио је на крају дечак. – Направићу још венаца. Траве има, а имам и руке. То ми птице не могу узети.
Одједном, из шуме је изашла Златна.
Златна је била мала девојчица у белој хаљини, дуге златне косе што се вукла по земљи и миловала траве. Земља је од тога била срећна, траве су певале.
Златна је ишла по воду, са глиненим крчагом.
Кад је видео Златну, Победник је поскочио. Жбуње је шушнуло и девојчица га је приметила.
Уплашила се и крчаг се разбио.
Победник је истрчао из шуме. Девојчица је мислила да је вук и почела да бежи.
– Не бој се, Златна. То сам ја, Победник. Не бој се. Направићу ти нови крчаг – викао је дечак.
Златна је застала. Окренула се. Дуго су се гледали у очи. Птице су поново запевале.
Дечак, Победник, схватио је које је то најлепше биће на свету.
Recenzije
Trenutno nema recenzija.