Čubura negde u vremenu

700 rsd
Odlomak iz knjigeČubura negde u vremenu

1.

„Ој Дунаве, Дунаве,
Плааааааааааааааави,
Превези ме ти до Срема,
Мооооје драге нема“.

Као да још чујем ту песму и Цакијев глас који је стизао са трошног зида преко пута наше куће. Лежао је он на том зиду, заклоњен крошњом шкартавог дрвета, гледао у небо кроз гранчице и певао. Имао је деветнаест година, а ја још ни десет, док сам га слушао из мог дворишта. Питао сам се зашто воли ту песму. За нас Дунав није имао никакав значај. Блатњаве плаже, на којима смо проводили лета, биле су смештене на Сави, а неке друге разлоге да идемо на реке, осим купања, нисмо имали.

А тек Срем! Никакве везе са Сремом нисмо имали. Нити је ико од нас имао своју драгу, осим у мислима. Очигледно је да се Цакију свидела мелодија. Да, да, лепа мелодија, нарочито лети. Никад не знамо зашто нам се нешто допадне или нас одбије.

Естетика је узалудни покушај да се објасни необјашњиво. Један од промашаја филозофије. Можда највећи.

Лето је било вечито, без година.

Као и вилини коњици, лептири, врапци непрекидно живахни и гласни, док се купају у прашини.

А Цаки Цврчак је певао, онако сам, на трошном зиду иза лимарске радње свог очуха, лимара Неге, кога нико никада није видео спреда, увек је био окренут леђима, са чекићем и гвожђем које је ударао, заклоњен варницама које су искакале из гвожђа. Знали смо му име и ништа друго о њему. Поштовали смо га јер смо га се плашили. Претворен у сенку, усред искри које су врцале из метала, био је претворен у звук, док је његов пасторак Цврчак певао. Звали смо га међу нама Цврчак, нико се није усудио да га тако зове гласно. Љутио би се, јер је био малог раста, прпошан, ратоборан, а још и обележен ожиљцима од шкрофула које је стекао, причало се, становањем у подруму, са мајком и двема сестрама, тамо, на крају улице Стојана Протића. Звали смо га Цврчак из љубави, не због исмевања. Али, Цврчак то није схватио. Кад је почео да свира алт-саксофон оставио је и зид и нас.

И одселио се у центар града.

Било је тада пуно цврчака и других буба у нашем крају. Данас их нема. Нестале су и гугутке. Ласте на неком другом месту праве гнезда. Отишли су и мрави. Много тога је отишло из краја где смо живели, расли, посустајали и певали. Нестао је и сам тај крај.

Простор не постоји без обележја. Кад она нестану, нестаје и простор који су обележавала. Сад је овај простор у коме се налазим и пишем ове редове неки други простор, неки други крај неког града, са обележјима која се састоје од дугмића за интерфоне, од стаклених балкона и спратова, од подземних гаража и камера у ходницима, од клокотања воде кроз цеви кад суседи пусте воду. Свети Авустин каже да је знао шта је Време док га неко не би питао, али кад га упитају, слегнуо би раменима. Исто се мени дешава са Простором. Време и да не помињем. Простор и Време су заправо измишљотине које нам служе да се не изгубимо превише у овом тајанственом свету.

„Ој Дунаве, Дунаве…“.

Не само да нема цврчака, него нема ни Цакија. Да је жив, имао би близу деведесет година. Нема ни нас. Остале су само успомене. Свако има успомене које су само његове. Али, као да су успомене помало и заједничке, свељудске, уколико смо добро расположени и признајемо да постоје други људи.

Нечије успомене постају моје успомене ако ја погледам тог човека који ми их прича и ако у њему видим себе и остале људе.

Категорије: , , Izdavač:
Autor: Svetozar Vlajković

Ovo je osma po redu knjiga u Presingovoj ediciji YUGO_ЛИТ.

Vlajković je napisao čuburski Amarkord, u kojem je popisao, klasifikovao i opisao svako drvo, svaku ciglu, svaku kapiju i stepenik, svaku kafanicu i radnju, svakog žitelja svoje ulice. Pa i poneku pticu, mačku ili psa. Ovaj roman zaključuje trilogiju esejističke autobiografije započetu Don Žuanom beogradskim. Čubura nije „raj za boeme“, čak ni trezne (a o pijanima da i ne govorimo), kao što izgleda u feljtonima profesionalnih ćoškara, već mesto gladi, oskudice, promaje i borbe. Čuburci gladuju i za hlebom i za srećom, o kojoj su negde čuli ili su je videli na filmu. Svi putevi vode na Zapad. Vlajković je u crnotalasnoj scenografiji ovog popularnog beogradskog kraja, međutim, doživeo epifaniju, obogaćujući se davanjem i ljubavlju. 

Autor

Recenzije

Trenutno nema recenzija.

Be the first to review “Čubura negde u vremenu”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *