Тин Ујевић (1891–1955)

С РАНОМ У ТОМ СРЦУ, ТАМНУ И ДУБОКУ…

С раном у том срцу, тамну и дубоку,
с тајном у том трудну и проклету бићу,
са звездом на челу, са искром у оку
гази стазом варке, мртви Ујевићу;

смрт је твоја љубав при свакоме кроку,
смрт је у твом ићу, у твојему пићу,
смрт је у твом даху, и у твојем боку,
смрт, и смрт, и смрт у Нади и Открићу.

Што ти вреди полет у сопствену чуду,
што ти вреди воља и волење слепо?
Срце бије, плуће душе узалуду;

где без хвајде љубиш све добро и лепо;
као свели мирис у разбиту суду
погиба у теби пев што си га теп`о.

Растко Петровић (1898–1949)

СУНЧАНЕ ЛЕСТВИЦЕ

Видећу опет оне Лествице Сунчане
По којима се сва Сунца дижу и спуштају,
Свих светова где у чашу крв ће да присване,
Видећу опет јутра уз њих да играју.

Грдна усамљена Сунца белих гледања;
Замућена, женке, Сунца што стално капају,
И једва видна, рођена плавилом ограња
Густо сплетенога неба: без звука да играју.

То море светлости, боја, спектралних вечера,
Наћи ћу никлог из траве при вољном врачању
Ил на леденом тлу оних младићких глечера.

Осетићу тад смртну радост поновног мучења,
Но нећу маћи стопалу више у дизању
Ни утерати међ Сунца пулс својих грчења.

Драган Алексић (1901–1964)

СИМЕТРИЧНА КОМЕДИЈА

Мони-у де Були

Звао се некад леопард
гажа беше љигава сланина
овна и кртина газеле
рад би знао ваше мишљење
како му кичма осећаше звезде
кроз жице зуби кроз тунел глиста.

На лежају ноћ у ноћи стрвинар
звезде су блесак уминђушеног ува
звезде убескрајене лирски
звезде под логаритмом јужног пола

лете шакалски хексаметри
јамби елефанта
саксофонски сигнал хијене
за месечеве мане у кулисама
под шаторима омаре ја вас волим
као рис риса (аб)нормално.

У амалгаму чежње чулно
у ветровитим водама сенасте лирике

тако ти коби ти тако?
жели се смрт атинском радошћу
светлог крезубог сисанчета
ругобом таласастих чељусти
кутњачким вилицама
ракиџиским гласницима
сулундарским силаском црева
окаринастим желудцем
спелунком дејекције
плавом као Капри

због лирске тезе абнормалне звезде
због џелата љигавог овна
крте газеле рскаве звезде
зденасте ласте стегнутог гнуа
агнуса деи
оатане

(Вечност, 1926, бр. 4)

Александар Вучо (1897–1985)

КОЛЕБАЊА

Кап и кап трагове с ума скинутих мисли
потражим, потражим: већ касно је дан.

Да и испијам животне везе шаком планинске воде,
Кад празна ми остане рука и дубоко ископам длан?

О непрекорачени снегови!
топли моји снегови!

Приђем ти радосним скоком и прстима очи заклопим,
погледај, да у њима протиче мог света блистави траг.
Ту тугу коју ћу реком стварности да претопим…

Ни један корак у шуми,

ни један додир благ.

А веровао сам и ја у жубор крви кад плимом надолази,
у прозорима јутра, смех и незарастљиво срце,
кад не помишљах на мрак и руку која силази
низ разливену ти косу миром меденог пута.

Сиђи, ох скини се брзо са те безмерне висине,
несхватљива за повратком ми жеља још првим покретом кад
пођем
и угледам ли звезда сјај, чекаћу те из дубине
уморан од далеког пута пред праг када ти дођем.

О непрекорачени брегови!

топли моји брегови!

(Сведочанства, 1. јануар 1925)

Душан Матић (1898–1980)

ЗА КАП ВАТРЕ

У којој земљи без сенке никле су твоје очи
Јер нигде сломљена тишина није додирнула толико тело
Нити је други пламен обузео те распеване ноћи
У дубинама алги где пратиће ме увек ова чулна магла

За целу бајку што није био живот
Дао бих све речи што нису ни тајна ни магла
Све редом падаће мирис звезда стаблом жеђи
За нечујне птице што одбродиће ми стравом

О да су ти сви трагови и ова слабост рекли
Да су ти дани и осмех тајанствени као вода
Да си ти вода где ћу овлажити чело
Ти у јединој веђи јутро у другој вече

За руке луде ове руке за црне за вреле суморне руке
Само си ми мир само рањена звер даљина
Не делим те више од вере мојих трепавица
Авет или мрамор за кап ватре у свим сновима

(50 у Европи, 1928)

Милан Дединац (1902–1966)

ЈА ОД ЗЛАТНОГА НЕБА…

Ја од златнога неба
не могу да сведем очи

Разбили ми се снови

А ти
не мисли ноћас на мене
да врата мирно затворим
да мало снове одморим

И ноћ када већ свене
ни зору више не зови

Пусти је нек се сама сети
да слети
на моје слепе прозоре

Марко Ристић (1902–1984)

СВЕТЛОСТ

Где спусти само руку дубље
Кô венац чека његов тајни сан
Радост га прати јаче и грубље
Но жеђ, утоли ли у тајну свој длан

Гледао сам га сатима и вековима
Полако дижући вео са необјашњивог
Али ни отровима ни високим лековима
Нисам могао спасти осмех чела прашњивог

То за мисао!

Одвојен од бродара
Низ реку обухватио је ланац од сплава
Спустио се као сну и по вољи господара
Био му је видик чист и стаза права

То за немар!

Погледао је у небо ноћи
И гласом прелио звезде жудњом широком
Обвио је срце благом верношћу моћи
И гле! пошле су птице и звери веселим скоком

(Од среће и од сна, 1925)

Мита Димитријевић Мид

ВОЛЕО? НИСАМ…

Волео? Нисам. Мрзео? Шта мари! Знам само да сам пливао кроз кал. И да сам био сам, и да су ствари прљаве, гадне, сручене у вал, тукле ме, гризле, давиле и секле, и да је ретко био сунчан дан и да су неке незлобнице рекле да је то рај наш, предобри сан.

И знали да нешто, што се крсти () људи звали ме братом: пљујући ми вид орканом мржње, делиријем студи пржећ ми теме и гнојећи стид; да ми је трње разгребало врела слабости свију и нежности свих да ми је душа загађена цела као стрв у канџе пала међу њих.

И знам да често ронила је глава у муљ да терет удави, у срам и да се опет је згажена трава дизала горе, ја не знам ни сам од каквог подлог гађења или сласти да трпи више него друга ствар, и пила урлик у трпљењу страсти и бацила га СВЕМРАЧНОМ НА ДАР!

Волео? Нисам. Мрзео? Шта мари! У прљавом развратишту том, где небо труне, где се љубав пари, где срећу пружа лудница и бром. Мрзети сме се, без срамоте за се волети стид је, НИТИ СЕ ИМА ШТА, до жеља да се, бар МИСАО спасе из јаме смрада и КАЉУЖЕ ЗЛА.

(Метафизика ничега, Зенит, Београд, 1926)

Коча Поповић (1908–1992)

ОДЛОМЦИ УЛИЦЕ

Украсти законите прсте да ми послушно свирају; покорно!! Да заборавим пребацивана им неверства, зверства њихове откочене, тако ниско довучене личности према овим недостижним главама зар не? Ретко моје кључање. Колико?

Силазим два по два, написана сада, сазидана у ваздуху, одавно, да брекћу, лак као тренутни видик своје безбрижности – кад се затекнем за после – све док приличим речима.

Одједном почне неки живот. Ћутаћу. Да и други пут живим кад ћутим. Одавде овако свестрано, површно, постројено… А док сам ћутао, колико одрицање своје скорашње речи. Изгледа. Јер безусловно наиђу нека лица да их видим неочекивано здружене, оздравеле, неизвесних вечарашњих прстију над шупљим звонким дрветом – да окрене главу – сретања. Ми остали, лицима према светлости свакако, па да извлачимо песму из свачијег сећања како? Да заборављено гласом певамо. Не лупим у руке, а нешто ме зањиха, постане; као дечије „нема!“

Да ли друг рже, чупа, падају ми усне, где ће?! заковитла их мисао па се осуше, спаруше, где су! Нешто говори, нека! Прескочили смо се ко зна колико значајно, и нестали стравно.

И стално из воде у душу, воду бездушну, отежан, да опет ослободим ту птицу провидну и још топли млаз тих робовања кроз крв и очи, моју безотпорност и одговарајућу беспросторност. А сада који су ми ти до крајности доследни обзири, безумни жалосно: према свом лицу, кораку, сусрету… Овако ми остало: рука у недрима, да гребе, да се заборавља. Одакле је иснела! Стегнем се, осетим се да будем видљив; видан. Пролази, да будем тело, да заустављам, да допуним, па се сударим на домаку избледелих скромних сусрета. А то је сутра кад се поставим, потврдим, постанем, за означене пролазнике.

(Алманах Немогуће, 1930)

Ђорђе Јовановић (1909–1943)

СЛЕПЕ ЛИВАДЕ

Можда камен и море, проспеш твој голи олтар земље
Небо и тело као укус снега
Влажан, твој слез или једва
Хоћеш, он је тај огањ дуге
Можда данас, тај торањ или реч
Они су твоји заспали снови као кора
Невин, свитање упијаш над кровом
Заљубљен, љуљаш твој осмех од хлеба
Само корак или мирис, свила
Само стабло или пена, слика
Задржан твој ход, твоје можда
Веран тај ветар, као само
Можда небо, влажан, хоћеш