Srpski nadrealizam je kao pokret trajao kratko (od 1929. do 1933. godine), s tim što je imao prednadrealističku fazu (počev od 1924) koja mu je prethodila, i onu koju bismo mogli nazvati postnadrealističkom u kojoj su bivši nadrealisti ovladali srpskim književnim prostorom pokušavajući, u krajnjem ishodu neuspešno, da potisnu druge avangardne naše pokrete i prave nezavisne avangardiste, ne želeći da priznaju da se treba čuti pesnički glas i prikrivenih nadrealista, onih koji nikada nisu hteli da se pridruže njihovoj grupi, odnosno onih koje ta grupa nije želela u svoje okrilje da primi. Naši nadrealisti danas su pomalo skrajnuti. Barem se u dovoljnoj meri ne čitaju njihove nadrealističke pesme.

Cilj ove antologije nije bio čisto antologijski: ona se ne zadovoljava izborom najboljih, reprezentativnih, ostvarenja naših nadrealista, već pokušava da iz cela pokaže njihova ostvarenja, jednako i želje i ambicije kao i domete i neosporno ostvarene rezultate. Ona je manje cvetnik, a više riznica, trezor iz kojeg svaki znatiželjni čitalac može da zahvati ono što hoće i ono što mu se svidi. Uz stvarno nezaobilazne pisce i umetnike, ona prikazuje i one koji su se pišući zabavljali, kao i one kojima je pisanje bilo prolazna avantura. Kao i sam nadrealizam, uostalom.

Marko Ristić: LUFTSALON (odlomak)

Pet prstiju i jedna kornjača
Uzeli su tri mačke za sobarice
I jednog pupavog zeca za kuvara
Da bi u svome domu od salame
Zaveli novi red i bolji kiseonik
Pa su svi zajedno prešli u katoličku veru
I otvorili četvore oči i jedan palac
Da ih trononožni dragulji ne bi videli
Kako svoja dugmeta gutaju naiskap
I puštaju da im iz bubne opne raste kim
S kim si s tim si pa ti nema spasa
Ako je sedmi puk video svoj buzdovan
Na glavi potpuno ćelavog studenta
Filozofije medicine prava i na žalost i teologi-je
Kome nema tiše krune od krempite
Ni bolje sudbine od sunđerastog ovna
Za koga su prorekle kilave babice
Da će mu čelo biti okrunjeno kosom
Lepe i bele princeze iz čavke
Ako ta čavka bude dovoljno živela
Da sva njena jaja postanu seda
I da se iz njih izlegu ptičje noge
Na koje će stati kad odraste
I kada pajaci ex cathedra budu rekli
Na pamet i na vrat i na nos
Da je stao na svoje noge
Njegove noge nisu nikada bile dovoljno njegove
Ni njegove vlasi dovoljno vlastite
Ni njegova vlasulja dovoljno pasuljarna
Ni njegova truba dovoljno turobna
Tog naime studenta buzdovanske teologije

Koča Popović: ISELjENIK ŽABLjE SAVESTI (odlomak)

Ipak nailazim ja
lično
samo bez opasača
inače ja imenom i obućom
čekam da progovorim provarim
svestan odavno i od pre neki dan
da čovek
ljudstvo ne živi boso
ali ja ne volim da jedem
kao društvo uvek dovoljno sebi
što nigde nikad ne dodirne svet
evo radnika gladnog iz tvornice
u gladnom društvu pre tuđe smrti
iz grudi vadi žalostan hleb…
posle smrti krišom ga gazi
i pljuje tek smljeskani zalogaj
jer niko svoju samoću ne jede
Stvori se roj nakalemljenih ptica
unakažen veštačkim sparivanjem
jednom reči bez krila
i pogledom ljudskim ko zna
čija te majka orodila kljunom
i jogunast u neisceđenoj košulji
čovek svira motri
al` neće da jede