Iz pogovora priređivača Dušana Stojkovića:

Momčilo Nastasijević je, daleko od bučnih i uskovitlanih pesničkih proglasa socijalne ili nadrealističke škole ili grupe prvih poratnih modernista (formalno, ovi nisu bili grupa pošto je među njima postojalo isuviše različitih individualnosti), stvarao svoju poeziju potpuno usamljen i bio neka vrsta sinteze htenja celog međuratnog srpskog pesništva. Iako ga mnogi drže za „sveca“ srpskog pesništva, njegova poezija se ne smatra nipošto religioznom. Nastasijević je bio filosofski pesnik. Biti filosofski pesnik znači imati filosofske preokupacije i pesnički ih izraziti. Pesnikova filosofija, filosofija je usamljeništva. To je filosofija pesnika koji se uputio putem kojim niko ne hodi (nije ni hodio, niti će njime hoditi) ne bi li pronašao svetlost- pesmu, bitno različitu od svih drugih pesama. To je osuđenost na usamljenost i u životu i u pesmi: To kuda neprohod im, / čudno mi se otvori put.

Momčilo Nastasijević rođen je 23. septembra 1894. u Gornjem Milanovcu. Porodica Nastasijević je poreklom iz Prizrena. Školovao se u G. Milanovcu, Čačku i Kragujevcu, a studirao je u Beogradu. Prvi svetski rat proveo je u Milanovcu, ne uspevši da se sa srpskom vojskom prebaci u Albaniju. Posle rata radi kao nastavnik. Piše poeziju, drame, pripovetke, eseje.

***

Prozrem vas:
jadna jasnota,
umlje, jadna reč,
mračni put grete.

Zamukni mukom skota; –
dostojan spolja lik i um,
unutra zver
i bespomoćno dete.

***

Mrklo kad jezgro života,
zamrači njim
i prazni umlja vid.

Iz tame sebe
tamom poteci van;
rugobom noći
šturinu oplodi dan
u videla neprebol,
u stid.

***

Jer gazilo se tuda,
jer gazilo,
i neboga, evo,
stopa utabava; –
nema traga.

A žedniji hodim sve,
a hode; –
u nedohvat je,
eto to užasava.