• (0)

    Žrtvovani general

    900 rsd

    1.

    Ова… прича, новела, роман, драма, расправа, есеј, оглед, рад… или како коме драго (зваћемо је причом ради лакше идентификације), настала је на спору око рехабилитације генерала Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини, вође Равногорског (или четничког, како га је народ назвао) покрета, чији је генерал био идејни творац и војни старешина. У време кад пишем ову причу, води се велика борба (правна, политичка, научна, историјска) по овом питању: предмет око рехабилитације генерала је на Вишем (Окружном) суду у Београду и Суд треба да донесе правну одлуку по овом питању, која лако може да буде историјска. Српски народ је, као и увек, подељен: један део народа би да се генерал рехабилитује и тако исправи једна од највећих неправди у српској историји; други део народа би да се генерал још једном осуди и тако потврди пресуда комунистичких власти из 1946. године о убиству генерала. Многе јавне личности, не чекајући одлуку Суда, изјасниле су се о овом проблему. Више од тога, проблем рехабилитације генерала је интернационализован, па се јављају државници и институције других држава да изнесу свој став о Дражиној рехабилитацији. Тако се генералу Дражи Михаиловићу тренутно суди и то на два плана: у Суду и у јавности. Како сам, као писац, потрошио доста страница о овом спору, просто нисам могао а да се још једном, незван, не умешам у њега. Тако је настао рад који презентујем Читаоцу и који представља гемишт мојих сазнања о спору, упакован у форму антрополошке приче.

    Будући да се ради о антрополошкој причи, подразумева се да она мора да има две равни: објективну, која се заснива на постојећем знању о животу и делу последњег српског краљевског генерала, и субјективну, која се огледа у мом ставу по овом, узимам слободу да то кажем, изузетно важном питању, како за српску историју, тако и за моралну и правну историју човечанства. Јер, генерал Дража Михаиловић, жртва комунистичког насиља, може се и мора узети као парадигма човековог страдања због политичког и моралног уверења.

    Стога, ова прича није историја о Дражи, него бављење Писца том историјом. Подсетио бих Читаоца, да сам, као писац, имао разлога да се упустим у ту историју, више него моји савременици, из више разлога: најпре, потекао сам из србијанске традиције, чије је исходиште био несрећни генерал; онда, мој отац је везао своју судбину за генерала, као и судбину својих потомака, кад је као капетан/мајор Краљевске југословенске војске ступио у антифашистичку војску пуковника/генерала Драже Михаиловића, номиновану као Југословенска војска у отаџбини, у којој је командовао Другом топличком бригадом; најзад, као још неки српски писци (Жика Лазић, Жарко Команин, Вук Драшковић, Милован Данојлић, Данко Поповић…) покушао сам да разумем и опишем четничку страну српске историје (пандан представљају писци робијаши на Голом отоку, Драгослав Михаиловић, Мирослав Поповић…, који су дали голооточку страну те историје).

    Прву страну приче, Дражину, готово да не морам да представљам Читаоцу, осим кад је узимам као аргумент: о генералу су написане многе књиге, које у иностранству свих година после Другог светског рата, које у Србији после пада комунизма.

    Да подсетим на неке позитивне књиге о Дражи (књиге у којима је генерал третиран као позитивна историјска личност). Најпре, на оне написане у иностранству: синтетичке: “Књига о Дражи” (уредио Радоје Кнежевић), “Родољуб или издајник? Случај ђенерала Михаиловића” (уредио Дејвид Мартин); “Слободан Јовановић у емиграцији. Разговори и записи”; монографске: Живко Топаловић “Србија под Дражом”, Иван Авакумовић “Михаиловић према немачким документима”, Милош Аћин Коста “Дража Михаиловић – апостол слободе”, Сергије Живановић “Ђенерал Михаиловић и његово дело. Трећи српски устанак”, Алберт Сајц “Михаиловић – преварант или херој?”… Затим, на оне написане у земљи: Веселин Ђуретић, “Савезници и југословенска ратна драма”, Бојан Димитријевић, Коста Николић “Ђенерал Михаиловић, биографија”, Мирослав Самарџић “Генарал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, Коста Николић “Историја Равногорског покрета”… Овде долазе и мемоарске књиге: Неђељко Плећаш “Ратне године 1941-1945”, Звонимир Вучковић “Сећања из рата”, “Од отпора до грађанског рата”… За мене посебну важност имају две књиге мемоара, везане за Јужну Србију, у којој је мој отац ратовао, а ја одрастао: Мајкл Лиз “Силовање Србије” и Милош Младеновић “Лажни идоли и варљиви идеали”.

    Такође бих да подсетим на негативне књиге о Дражи (књиге у којима је генерал третиран као негативна историјска личност): Владимир Велебит “Сјећања”, Фицрој Маклин “Рат на Балкану”, Јован Марјановић “Дража Михаиловић између Британаца и Немаца”, Никола Миловановић “Контрареволуционарни покрет Драже Михаиловића”, Велимир Терзић “Слом Краљевине Југославије 1941. године”…

    Подразумева се да сам, припремајући се за причу о Дражи и четницима, изучио све те и многе друге књиге. Тако сам формирао о Дражи знање, из којег је настала ова белетристика. Осим тога, водио сам низ разговора са учесницима Равногорског покрета из Краја (историја одоздо). Све то чини прву раван приче, објективну.

    Другу страну приче, субјективну, извући ћу из свог опуса, како бих олакшао посао Читаоцу, али и како бих имао аргументацију за одбрану Драже сконцентрисану на једном месту (о свом досадашњем раду на Дражи упознаћу Читаоца у једном од наредних поглавља.)

    Дакле, ставови о генералу Дражи Михаиловићу, које заступам у овој причи су, с једне стране, резултат лектире и истраживања и, с друге стране, мог личног уверења, односно мог људског бића (будући да је ово прича а не научни рад, износићу тврдње без одговарајуће научне апаратуре.)

    Одмах да кажем да ћу у овом тексту да се супротставим многобројним Дражиним тужиоцима, како индивидуалним тако и колективним, аргументацијом историјског истраживача и талентом књижевног ствараоца. А да ли сам био аутентични или дрвени Дражин адвокат, може да пресуди само Читалац, који је превладао историју и настоји да досегне универзалну људску правду. А тај Читалац припада више будућности него садашњости.

  • (0)

    Crveni kralj

    810 rsd

    1.

    Сад сам у Америки. У граду Окленду, Федерал Стејт Калифорнија, Јунајтид Стејтс оф Америка. Играм фудбал, шта бих друго. Знам да би у Јутославији неки волели да чувам овце, али морам да их разочарам. Играм за Калифорнија клипсрс из Окленда. Играм центра, као и другде. Нећу да се пувам, али најбољи сам нападач целе Јенки профи лиге. А Јенки профи лига има тридесет шест тимова и у њој игра преко триста странаца! Највећа лига на свету, наравна ствар.

    Нисам овде сам. У Америки игра преко педесет Југословена који су били све сами првотимци клубова југословенске Првс лиге. Неки су дошли у Америку са дозволом и уз благослов Фудбалског савеза Југославије. Ја сам дошао без дозволе, као дивљак, што значи да играм илегално. У Европи би ме за то чекала дебела казна и не бих могао поново да играм.

    У Југи ми нису дали дозволу да играм у иностранству јер су ме неки тамошњи фудбалски босови мрзели! Ускраћујући ми папире хтели су да ме униште, да ме набију сто метара под земљу! Само, што мени у Америки њихови папири уопште нису требали! Овде ми нико није тражио никакву дозволу. Мени је дозвола за играње у Јенки профи лиги моје фудбалско знање. Они који имају уредне папире могу слободно њима да обришу дупе, у неком од америчких јавних клозета, ако им на терену не иде како ваља!

    Пре него што су ме примили у Китерсе, одиграо сам две пробне утакмице на којима сам гинуо као сваки онај коме је то последња шанса у животу. Чак ме нико није ни питао за који сам тим играо у Југославији. Они и не знају за те тимове. А о дозволи и да не говорим. Тако је овде, леба ми! Боли Амере кита шта се ради у Европи и шта о мени кажу неки људи у Фудбалском савезу Југославије! Њима је једино важно да сам ту, као грло које је спремно за трку. Они се нису учланили у Фифу и не признају европска правила. Држаће ме овде док добро играм, а онда ће ме ногодупирати! Тако је то у Америки!

    А у Европи се не може играти без дозволе националног савеза. Без те пишљиве дозволе играч мора да чека годину дана да би играо. Тако су чекали Жељко Перушић из загребачког Динама и Зека Чебинац из београдске Црвене звезде. Па и Милош Милутиновић је чекао да би заиграо за минхенски Бајерн. За годину дана човеку може свашта да се деси, може да погине у саобраћајном удесу! Ја нисам могао да чекам. Зато сам дошао у Америку.

    Тако и не помишљам на камбек у Југу, што је, иначе, сан свих фудбалских печалбара из Југославије. Уосталом, после свега што ми се у југословенском фудбалу десило, пуна ми је кита свега!

    У Америку ме је довео доктор Лека Пегровић, који је овде велики фудбалски бос. Има славу и популарност као што је имао у Југи! Кад је чуо у каквом сам сосу У Југославији, довео ме у Америку. У Јенки профи лиги играм, дакле, илегално, без званичне дозволе. Само што ми то уопште не смета да будем велики играч. Исто тако је дошао и Давидовић из београдског Партизана. У Партизану је био резерва и никако није могао да уђе у први тим. У Америки је најбољи халф целе профи лиге. Неки кажу да је најбољи халф на свету! Кажу да нема тог тима за који он не би могао да игра. Једино у Партизану за њега није било места! То само показује какво је зезање југословенски фудбал.

    Поред мене, у Клиперсима игра и Миле Спасојевић, Миле Мирис, мој велики другар још из детињства и један од најбољих играча који су дошли из јужне Србије. Мирис игра лево крило и нас двојица смо најбољи тандем нападача у целој Јенки профи лиги, и нема те одбране од Њујорка до Лос Анђелеса која може да нас заустави. Овде смо ми оно што су у Југославији били Шеки и Бора Костић. Мирис је био велики играч и тамо, поготово док је играо у Нишу, а што није постао државни репрезентативац криви су његови лигаменти и понеки људи. А ја сам играо двапут за репрезентацију Југославије и био сам велика марка. Узмите новине, од шездесете до шездесет пете, па ћете видети шта сам ја био у Југославији. Прочитајте шта је о мени написао Љуба Вукадиновић у Илустрованој Политики: „Пронађен нови центарфор за државни тим!“ А у Сент Луису игра Бора Костић који је у Југовини био незамењиви државни репрезентативац и најбољи шутер кога је Југа икад имала. Бора је пре тога био у Италији, у Ланеросију, где су му сломили ногу. Овде игра у великој форми и исто набија голове из слободних удараца као што је пробушио великог Лава Јашина, са четрдесетак метара на стадиону ЈНА у Београду. Могу вам рећи да смо се ми Југоси у Америки снашли гуд, фајн.

    У Југу ћу се вратити једног лепог дана кад престанем да играм фудбал. Доћи ћу у бјуику, као господин, пун лове. Не знам кад ће се то десити, али тај дан чекам. ‘Леба ми! Још ћемо се ми видети. Истина, не знам шта бих могао тамо да радим, јер ја једино што знам то је тај проклети фудбал. Знам да ми неће дати да радим у фудбалу. Док је Крста Попадић, мој љути непријатељ, на власти, ја у југословенском фудбалу не могу ни да присмрдим. Ипак, доћи ћу.