1.
Сад сам у Америки. У граду Окленду, Федерал Стејт Калифорнија, Јунајтид Стејтс оф Америка. Играм фудбал, шта бих друго. Знам да би у Јутославији неки волели да чувам овце, али морам да их разочарам. Играм за Калифорнија клипсрс из Окленда. Играм центра, као и другде. Нећу да се пувам, али најбољи сам нападач целе Јенки профи лиге. А Јенки профи лига има тридесет шест тимова и у њој игра преко триста странаца! Највећа лига на свету, наравна ствар.
Нисам овде сам. У Америки игра преко педесет Југословена који су били све сами првотимци клубова југословенске Првс лиге. Неки су дошли у Америку са дозволом и уз благослов Фудбалског савеза Југославије. Ја сам дошао без дозволе, као дивљак, што значи да играм илегално. У Европи би ме за то чекала дебела казна и не бих могао поново да играм.
У Југи ми нису дали дозволу да играм у иностранству јер су ме неки тамошњи фудбалски босови мрзели! Ускраћујући ми папире хтели су да ме униште, да ме набију сто метара под земљу! Само, што мени у Америки њихови папири уопште нису требали! Овде ми нико није тражио никакву дозволу. Мени је дозвола за играње у Јенки профи лиги моје фудбалско знање. Они који имају уредне папире могу слободно њима да обришу дупе, у неком од америчких јавних клозета, ако им на терену не иде како ваља!
Пре него што су ме примили у Китерсе, одиграо сам две пробне утакмице на којима сам гинуо као сваки онај коме је то последња шанса у животу. Чак ме нико није ни питао за који сам тим играо у Југославији. Они и не знају за те тимове. А о дозволи и да не говорим. Тако је овде, леба ми! Боли Амере кита шта се ради у Европи и шта о мени кажу неки људи у Фудбалском савезу Југославије! Њима је једино важно да сам ту, као грло које је спремно за трку. Они се нису учланили у Фифу и не признају европска правила. Држаће ме овде док добро играм, а онда ће ме ногодупирати! Тако је то у Америки!
А у Европи се не може играти без дозволе националног савеза. Без те пишљиве дозволе играч мора да чека годину дана да би играо. Тако су чекали Жељко Перушић из загребачког Динама и Зека Чебинац из београдске Црвене звезде. Па и Милош Милутиновић је чекао да би заиграо за минхенски Бајерн. За годину дана човеку може свашта да се деси, може да погине у саобраћајном удесу! Ја нисам могао да чекам. Зато сам дошао у Америку.
Тако и не помишљам на камбек у Југу, што је, иначе, сан свих фудбалских печалбара из Југославије. Уосталом, после свега што ми се у југословенском фудбалу десило, пуна ми је кита свега!
У Америку ме је довео доктор Лека Пегровић, који је овде велики фудбалски бос. Има славу и популарност као што је имао у Југи! Кад је чуо у каквом сам сосу У Југославији, довео ме у Америку. У Јенки профи лиги играм, дакле, илегално, без званичне дозволе. Само што ми то уопште не смета да будем велики играч. Исто тако је дошао и Давидовић из београдског Партизана. У Партизану је био резерва и никако није могао да уђе у први тим. У Америки је најбољи халф целе профи лиге. Неки кажу да је најбољи халф на свету! Кажу да нема тог тима за који он не би могао да игра. Једино у Партизану за њега није било места! То само показује какво је зезање југословенски фудбал.
Поред мене, у Клиперсима игра и Миле Спасојевић, Миле Мирис, мој велики другар још из детињства и један од најбољих играча који су дошли из јужне Србије. Мирис игра лево крило и нас двојица смо најбољи тандем нападача у целој Јенки профи лиги, и нема те одбране од Њујорка до Лос Анђелеса која може да нас заустави. Овде смо ми оно што су у Југославији били Шеки и Бора Костић. Мирис је био велики играч и тамо, поготово док је играо у Нишу, а што није постао државни репрезентативац криви су његови лигаменти и понеки људи. А ја сам играо двапут за репрезентацију Југославије и био сам велика марка. Узмите новине, од шездесете до шездесет пете, па ћете видети шта сам ја био у Југославији. Прочитајте шта је о мени написао Љуба Вукадиновић у Илустрованој Политики: „Пронађен нови центарфор за државни тим!“ А у Сент Луису игра Бора Костић који је у Југовини био незамењиви државни репрезентативац и најбољи шутер кога је Југа икад имала. Бора је пре тога био у Италији, у Ланеросију, где су му сломили ногу. Овде игра у великој форми и исто набија голове из слободних удараца као што је пробушио великог Лава Јашина, са четрдесетак метара на стадиону ЈНА у Београду. Могу вам рећи да смо се ми Југоси у Америки снашли гуд, фајн.
У Југу ћу се вратити једног лепог дана кад престанем да играм фудбал. Доћи ћу у бјуику, као господин, пун лове. Не знам кад ће се то десити, али тај дан чекам. ‘Леба ми! Још ћемо се ми видети. Истина, не знам шта бих могао тамо да радим, јер ја једино што знам то је тај проклети фудбал. Знам да ми неће дати да радим у фудбалу. Док је Крста Попадић, мој љути непријатељ, на власти, ја у југословенском фудбалу не могу ни да присмрдим. Ипак, доћи ћу.
Recenzije
Trenutno nema recenzija.