Izabrala sam da živim sama. Mislim, ili sam nekad mislila, da je to najbolji izbor, skoro isto kao ne izabrati ništa. Ne plašim se donošenja odluka, ili posledica koje iz toga mogu proizaći, nego volim osećaj koji pruža situacija u kojoj je bilo koja mogućnost još uvek otvorena preda mnom. Nije to sloboda, ali svakako nije ni neodlučnost. Zadržavam pravo da promenim tu odluku ako poželim. Uprkos tome šta može slediti kao neizbežna posledica jednog takvog izbora, nisam usamljena. Ne podnosim sažaljive poglede, ni otvoreno pokazivanje da ja zapravo još uvek ne pripadam ljudima, jer se za tu pripadnost moraju rađati novi ljudi i o njima voditi briga. Pamtim da su tako govorili stari, ali ne bih da govorim o tome koliko nedostojnih te velike reči – čovek – rađa decu i unesrećuje ih.

Lanac zavisnosti, sadizma i mazohizma: rađamo vas jer ste nam potrebni; došlo je vreme da i mi nekom pokažemo sve ono što su nama radili naši roditelji, da neko zavisi od nas, da njime manipulišemo, da ga dresiramo, primoravamo da nam pokazuje zahvalnost, da budemo žrtve i gospodari. Nemamo svoj život, pa ćemo živeti vaš. Jednog dana reći ćemo vam: Sve smo učinili za vas, i to nam je hvala? Pitaćemo vas: Čija ste vi deca? Vaša smo, mamice i tatice, cvrkutaćete. Dakle, onda znate šta vam je činiti. Slušajte nas. Samo nas slušajte. Ponekad i nemojte, da imamo zbog čega da patimo, kolutamo očima, imamo glavobolje, pijemo lekove za smirenje, žalimo se rođacima i prijateljima. Inače, život bi nam bio jednoličan, i ni nad kim, što je važnije, ne bismo uspostavili moć. Sve je to za vaše dobro. To boli nas više nego vas.

Volela bih da jednog dana sa sigurnošću utvrdim da su mogući drugačiji odnosi.

To još uvek ne znači da meni ljudi nisu potrebni. Zaista može da me oduševi dobar razgovor. Verujem u prijateljstvo, ukoliko je ono sagovorništvo, bez preteranog mešanja u život sagovornika. I, ako je moguće, bez jakih emocija, ljubomore, prebacivanja. Čežnja, strast, drhtanje, strah od napuštanja, suze, kršenje ruku, molbe, odlasci, pomirenja? Ne volim melodramatičnost. Nije to intelektom izabrana pozicija; ja to fizički ne mogu da podnesem: navre mi osećaj gađenja, jeza i potreba da pobegnem. Ne mogu ni preglasno pričanje, gestikuliranje i lupanje o sto da podnesem, kao ni dodir tuđih tela u autobusu. Izbegavam napadne govornike koji se unose u lice sagovorniku i drže ga za nadlakticu da im ne pobegne. Žrtva oseća njihov dah, oseća kako ga omamljuju i uvlače u svoj svet, kako gubi kontrolu nad svojim kretanjem, kako mu klecaju kolena i kako će ga u sledećem trenutku progutati nešto nalik na velikog pauka. Ne volim ni kikotav smeh, ni visoke glasove žena koje imaju naviku da u razgovoru jake emocije izražavaju prelaskom na sve više tonove, kao u nemuzikalnoj, izopačenoj operi bufo. Sklanjam se od frajera koji se kočopere, galame i glasno psuju. Sve me to na neki način gotovo fizički vređa, kao šamar. Iako oni silom ulaze u moj svet i ne mogu se nikako izbeći, ja ipak ne mogu zažmuriti i zapušiti uši, iz pristojnosti, a osećam da treba zaštititi ovo malo neograđenog duhovnog prostora od takvih skrnavitelja.

Zato sam izabrala da živim sama, na periferiji, u stanu koji iznajmljujem još od svoje dvadesete. Gastarbajter, čika Bora, iznajmio mi ga je povoljno jer i ne može tražiti više: samo još pet, šest kuća, i grad se završava. Put na koji pada svaki moj pogled kroz prozor vodi u meni nepoznata planinska sela, a zatim, verovatno, završava negde u planini. Njime se ne produžava do drugih, većih gradova. Put koji vodi u bespuće; moram priznati, ima nečeg zavodljivog u tome.

Prvo što mi se dopalo pri razgledanju stana u prizemlju kuće, koji sad već smatram svojim, bili su prozori, daleko veći nego što je uobičajeno za ovaj kraj. U svojoj ljubavi prema velikim staklenim površinama, čika Bora je na poslednjem spratu kuće polovinu stana ostavio bez spoljnih i unutrašnjih zidova. Obložio je taj deo kuće samo teškim, neprovidnim staklom. To je velika prostorija za proslave. Tu bih volela da živim; sviđa mi se osećaj odeljenosti od sveta samo tankom opnom, kao što je zamućeno, tamno staklo („ja-vas-vidim-a-vi-mene-ne”).

Iako se ne mogu pohvaliti živopisnim pogledom na okolinu iz prizemlja, ipak nisam stavila zavese na velike prozore stana. Kuća je dovoljno udaljena od ulice, radoznalci ne mogu viriti kroz prozor, a ja volim da povremeno bacim pogled ka spoljnom svetu dok čitam. Pisma prijateljima obično sam otpočinjala opisom sveta koji vidim kroz prozor bez zastora. Traktori i mercedesi. Beda i sjaj. Nanosi snega. Rascvetale breskve. Mir predgrađa. Nedaleko je i pruga, nezaobilazni zvuk kloparanja voza i njegova jaka piska pri ulasku u grad. Toga se ne bih nikad odrekla; volim taj zvuk i pomisao na vozove. Vagon nekog prastarog voza čije jednolično, uspavljujuće, ritmično tandrkanje donosi mir, jedino je mesto kojim bih zamenila svoj skroviti stan, čak i kad ne bih znala gde taj voz putuje.

To što želim da napišem nešto o sebi i drugima, stvarima o kojima razgovaramo, ili o kojima sama sa sobom razgovaram, nije posledica usamljenosti. Zašto ne bi bilo obrnuto? Možda je samovanje proizišlo iz potrebe za pravim razgovorima, iz želje da se pravi razgovori zaštite, da se ne pretvore u nešto što se nije tražilo. Samoizabrano zatočeništvo može biti odraz strahopoštovanja prema svemu što je pravo, odraz visoko postavljenih ciljeva u smislu potrage za pravim ljudima, razlozima življenja i odnosima. Uostalom, da li treba da postoji opravdanje ili razlog svima jasan i dostupan, kojim se objašnjava potreba da se nešto zapiše i tim činom prekine ćutanje? Umesto izraza „prekid tišine”, nesvesni deo mog bića ponudio je formulaciju „izvinjenje za ćutanje”. Tumačim to strahom da ne probudim i opteretim sopstvenu savest, jer sam svojim ćutanjem povredila, prevarila, izneverila nekog, otežala nekom život, zbunila ga, navela na pogrešan trag, ugušila nečiju emociju, okrenula leđa započetoj rečenici, ostavila u vazduhu prijateljsku ruku koja se pružila. Možda je neko želeo da čuje neizgovorene reči i bio otvoren za razgovor, koji je prestao da postoji pre svog nastanka, baš zato što sam se odlučila na samovanje na periferiji: prijatelj odan tišini, kome je ćutanje bliže od nasrtanja, traženja, probijanja tuđih ograda i menjanja tuđih navika, ili namernik sasvim drugačiji, koji ćutanje uopšte ne razume, već ga, kad mu bude pruženo kao odgovor, doživi bolnije i teže nego najtežu reč. Ovih par stranica mogu biti poruka ispisana za onog ko je spreman da traži sagovornika tamo gde se pogled baca na put koji vodi u bespuće.

Pričalo se da je tog popodneva ognjena zmija nenadano šibnula nebom tako da su svi panično prekrili oči zasenjene njenim zlatnim, otrovnim, mnogokrakim jezikom. Za njom je, kao otkinut gušterov rep, još pokretan, živo pakostan i osamostaljen u svom zlu, vatreni dažd nebom iscrtao trag puta kojim će brzo i surovo ispričati priču o praiskonskoj snazi elemenata. Jarko crvena glava velikog gmizavca, pomamljenog zmaja, pokidala je šavove zemljine kore, pomela je stare šume, opustošila sva okolna brda, spalila kamen na kamenu, razidala zidove, popalila stogove, isušila potoke, sve što je živo nagnala u beg da se premalo toga spasi brzinom ili tek srećom. Stotinama kilometara unaokolo sva su srca prokrvarila, sve duše postale suzna jezera, klonula sva krila iskidana silinom vrućeg vetra koji vazduh i vodu pretvara u vatru. S neba otrgnuta, u sudaru sa nekim bogom isto toliko jakim, samo nevidnim, i sama je neman sagorela, a njena koža i komadi njenih otrovnih kostiju popadali su da se izmešaju sa šljunkom i spečenom zemljom. Neki kažu da je sa njom i nebo palo kao trošno krovište stare kuće, da je plamena groza jurnula oko čitave zemlje paleći travu i topeći hridine, pretvarajući pokrov prerije u nagorelu ponjavu pod podivljalim ognjištem. Pepeo i dim nalegli su na zemljine pore. Kažu – sile s one strane postaju nestrpljive da se upišu u knjige ili ispune proroštva, da iscrtaju ona vremena kad se ruši, gubi, razvaljuje, kad se ćuti, trpi, odlazi, kad se prazni, boluje, odustaje. Onaj koga izabere samilosni prst – prst one ruke što se vatrenoj stihiji našla na putu kao ogroman, neuništiv i nesavladiv hrast od kamena – taj počinje otpočetka, učeći lekciju od prvog slova, a prvo slovo je plač.

Oplakati veliku tutnjavu, razorni sjaj vatrenog stupa, neizdrživu toplotu odela koje se lepi za kožu, nesvesticu, buđenje u svetu gustog, gušećeg vazduha, sopstvenog razornog, promuklog kašlja. Obrijan svet, besmislen ostatak možda nesposoban za dalji život. Ožaliti svaki list koji se stidljivo i uvijeno probijao danima kroz krtu koru grane, pre svog punog i ponositog okretanja suncu, svom svojom glatkom i sjajnom površinom. Mnogo će vremena biti potrebno za novo lišće: prvo životvorna kiša sa visina, da rastera dim i ugasi žar usijanog peska i šljunka, onda jak vetar, bremenit semenjem, da oplodi ocrnjeno, grbavo tlo – staru pramajku Eurinomu. Trebalo bi nebo sa zemlje podići nazad kao srušenu ceradu prostranog čergarskog šatora. Za to je potrebno mnogo ruku, i velika pesma, i vera, koja ima kukavičku navadu da pred tragovima nesreće svaki put iznova ustukne neki korak. Razgnevljeni tumači bogova, u krajevima pošteđenim velike stihije, pričaće, zapenivši od pravedničkog patosa i licemerja, večitu priču o krivici spaljenih gradova i čovekovoj drskoj pomami za srećom. To je priča-merdevina za brzo penjanje na neki moćan tron. Oni manje sigurni da razumeju volju božanstava, u stidu će pred takvim lažima zaklanjati lica.