Pričalo se da je tog popodneva ognjena zmija nenadano šibnula nebom tako da su svi panično prekrili oči zasenjene njenim zlatnim, otrovnim, mnogokrakim jezikom. Za njom je, kao otkinut gušterov rep, još pokretan, živo pakostan i osamostaljen u svom zlu, vatreni dažd nebom iscrtao trag puta kojim će brzo i surovo ispričati priču o praiskonskoj snazi elemenata. Jarko crvena glava velikog gmizavca, pomamljenog zmaja, pokidala je šavove zemljine kore, pomela je stare šume, opustošila sva okolna brda, spalila kamen na kamenu, razidala zidove, popalila stogove, isušila potoke, sve što je živo nagnala u beg da se premalo toga spasi brzinom ili tek srećom. Stotinama kilometara unaokolo sva su srca prokrvarila, sve duše postale suzna jezera, klonula sva krila iskidana silinom vrućeg vetra koji vazduh i vodu pretvara u vatru. S neba otrgnuta, u sudaru sa nekim bogom isto toliko jakim, samo nevidnim, i sama je neman sagorela, a njena koža i komadi njenih otrovnih kostiju popadali su da se izmešaju sa šljunkom i spečenom zemljom. Neki kažu da je sa njom i nebo palo kao trošno krovište stare kuće, da je plamena groza jurnula oko čitave zemlje paleći travu i topeći hridine, pretvarajući pokrov prerije u nagorelu ponjavu pod podivljalim ognjištem. Pepeo i dim nalegli su na zemljine pore. Kažu – sile s one strane postaju nestrpljive da se upišu u knjige ili ispune proroštva, da iscrtaju ona vremena kad se ruši, gubi, razvaljuje, kad se ćuti, trpi, odlazi, kad se prazni, boluje, odustaje. Onaj koga izabere samilosni prst – prst one ruke što se vatrenoj stihiji našla na putu kao ogroman, neuništiv i nesavladiv hrast od kamena – taj počinje otpočetka, učeći lekciju od prvog slova, a prvo slovo je plač.

Oplakati veliku tutnjavu, razorni sjaj vatrenog stupa, neizdrživu toplotu odela koje se lepi za kožu, nesvesticu, buđenje u svetu gustog, gušećeg vazduha, sopstvenog razornog, promuklog kašlja. Obrijan svet, besmislen ostatak možda nesposoban za dalji život. Ožaliti svaki list koji se stidljivo i uvijeno probijao danima kroz krtu koru grane, pre svog punog i ponositog okretanja suncu, svom svojom glatkom i sjajnom površinom. Mnogo će vremena biti potrebno za novo lišće: prvo životvorna kiša sa visina, da rastera dim i ugasi žar usijanog peska i šljunka, onda jak vetar, bremenit semenjem, da oplodi ocrnjeno, grbavo tlo – staru pramajku Eurinomu. Trebalo bi nebo sa zemlje podići nazad kao srušenu ceradu prostranog čergarskog šatora. Za to je potrebno mnogo ruku, i velika pesma, i vera, koja ima kukavičku navadu da pred tragovima nesreće svaki put iznova ustukne neki korak. Razgnevljeni tumači bogova, u krajevima pošteđenim velike stihije, pričaće, zapenivši od pravedničkog patosa i licemerja, večitu priču o krivici spaljenih gradova i čovekovoj drskoj pomami za srećom. To je priča-merdevina za brzo penjanje na neki moćan tron. Oni manje sigurni da razumeju volju božanstava, u stidu će pred takvim lažima zaklanjati lica.