Savršena Lena

Lena me posetila u kasno leto, kada se pšenica zarumeni i rastopi u žućkastocrvenkastoj nijansi, bude suva i topla poput peska u pustinji. Meni je svako jutro bilo isto, valjda jer me posao gnjavio, a pamćenje izdavalo. Sve mi je smetalo, čak i doručak na stolu. Osećam da će me uskoro napustiti, ne samo porodica i prijatelji, nego i snovi. A šta ću onda?

Znao sam Lenu sa slika iz novina: crna, visoka, vitka, mlada, puna dinamike, stabilna, ali i prevrtljiva u društvu. Samo mi je javila: “Marko, predomislila sam se, dolazim da snimimo pesmu!” Nisam otkrio razlog njenog nepredvidljivog razmišljanja, ali mi je bilo drago. Konačno će u moj studio ući mlada gospođica, puna života, zapevaće svojim gromkim glasom, kao da je to radila stolećima, a ja ću se opustiti na stolici i uživati. Zaboraviću na uličnu gužvu, semafore, nervozne glasove, dosadne ljude i kiše. Lena će me oživeti. Nestrpljivo sam čekao momenat.

“Dobar dan, gospodine! Kako ste?”

“Lena!? Uđi, raskomoti se! Tačna si!”

Ona je ušla bezbrižna, još mlađa i zagonetnija nego na slici. Kosa joj je bila duga, prava i sjajna poput snopa sunčevih zraka. Prstima je prešla kroz nju i ona se zatalasa kao more u podne.

“Hoćeš li nešto da popiješ?”

“Ako može čašu vode – biću ti zahvalna.”

Dok sam prinosio vodu, razmišljao sam kako je Lenina majka morala biti umetnica, prvoklasna vajarka, a ne zubarka po struci, kada je stvorila ovako iskreno i savršeno biće, preciznih i pravilnih linija. A odakle joj uz sve to i glas? Takvo savršenstvo se retko uklapa – ne verujem u slučajnosti. Bez obzira koliko su ljudi genetski predodređeni da su lepi, uvek nešto omane, bar negde, i to ostane tako da čoveka prati kroz život, da se kaje zbog sitnice koja mu smeta. A ovde, na moje oči stoji savršenstvo – Lena. Setih se kada sam pre mesec dana uzaludno pokušavao da dovršim tekst jedne pesme. Inspiracija kao da je otputovala na grčko ostrvo zajedno sa svim mojim tada jadnim mislima. Ponašao sam se i kao matematičar samo da sastavim jedan red, a redovi su mi izmicali. Nije u proporciji, razmišljao sam, što se više trudim, manje znam. A onda se nebo zamračilo, koje je, inače, bilo vedrije i od najsrećnijeg čoveka; kiša je dobovala po mojim prozorima, a grmljavina je nadjačala sve prisutne. Podgorica je drhtala. Gledao sam munje koje su blistale na nebu kao da slave svoj rođendan. Jedna drugu sustižu u neodoljivom plesu. Iako je sve fascinantno, ipak sam se stresao zbog prizora – godilo mi je, i nije. Neočekivano je udarilo ispred praga kuće, te sam odskočio sa stolice dok je srce nepodnošljivo lupalo, ovoga puta nadjačavajući i nevreme i svetlost. Čovek sam u godinama. Osetim svačiju prisutnost, kontrolišem postupke pred svima, ne uzbuđujem se često, a toga dana sam skoro oslepeo, najviše zbog mojih usplahirenih misli. Kiša je počela da se stišava, munje su se udaljavale, sve se razvedrilo – čak i moje skučene vizije. To je bio savršen momenat, koji me pomakao sa mesta ustajalosti i dao more ideja. Pisao sam kao mahnit, kao da moram zapisati istoriju sveta. Eto kako je jedna nepogoda probudila sve u meni, najpre strah, a onda emocije i inspiraciju. Pesma je snimljena i uskoro će na radiju.

“Lena, hoćemo li da krenemo sa poslom?”

“Može! Ja sam zagrejala glas u autu. Moj momak je nastavio dalje – do firme. Danas ga čekaju obaveze. Duguje mi uslugu, ali nema veze…”

“Uslugu?”

“Nije važno! Snaći ću se.”

Pustio sam muziku dok je Lena nameštala slušalice; jednim pokretom prsta potvrđuje da je spremna.

“Zapevaj sa muzikom! Da li se čuješ dovoljno?”

Glas je poneo i mogao sam primetiti da je bila spremna. Vibracije su krenule prema cilju i to me veselilo, naročito, jer sam očekivao mnogo od današnjeg snimanja. I ne samo glas – Lena je zaigrala kao profesionalka, te sam se začudio odakle joj velika energija.

“Vesela sam danas! Juče smo spasili psa lutalicu. Našli smo mu dom.”

“Molim!?”

“Da, Marko! Ti možda ne znaš, ali ja sam postala zaštitnik nemoćnih životinja. Zar nisi čitao?”

“Ne. Pogledaću večeras…”

Snimanje je bilo u toku kada je zazvonio Lenin mobilni telefon.

“Izvini, hitno je!” pravda se.

Zaključio sam da je bila u neprilici, ali nisam znao kojoj. Pokušao sam da ignorišem njen razgovor i gledao kroz zatvoreni prozor. Da, leto je na izmaku, deca su krenula u školu, a to znači više tišine u kući i manje nereda. Mene posao čeka kao i hrpa nerešenih stvari. Krenuo sam sa izgradnjom garaže. Sve je stalo zbog nagle bolesti moje majke, kojoj sam pomagao i danju i noću; žena me slabo shvata i gleda samo svoj posao dok me depresija tera na prazna razmišljanja – a to nisam ja. Ja sam ozaren i pozitivan čovek, zadovoljan i smeo, lovac na sreću i sigurnost. Gde nestadoše svi ti lepi momenti iz života?

“Marko, moramo prekinuti snimanje! U nezgodi sam! Možeš li mi pomoći? Hitno je!”

U trenutku sam se zbunio, a onda upitao: “Kako ti mogu pomoći?”

“Odvezi me do veterinara u centru! Moram preuzeti psa i predati ga novoj familiji. Stari gazda ga je tukao i naneo mu rane.”

Još više sam se zbunio nego što sam bio. Nisam stigao da razmislim, samo sam rekao: “Hajdemo!”

Sedimo u autu, a Lena se zahvaljuje:

“Hvala ti, Marko! Dobar si ti čovek, a kada ugledaš lice psa, biće ti jasno da nisi proveo vreme u besposlici. Auto je kod mog momka. Prijateljica koja je pristala da pomogne morala je naglo da otputuje. Samo mi ti možeš pomoći.”

Ja i dalje ne znam šta da kažem. Skroz sam zbunjen. Samo vozim. Toliko sam se nadao da ću snimiti Lenin glas, da ću konačno početi da oblikujem kreaciju koja će me nadahnuti i oživeti, međutim, sedim u autu i ne znam gde vozim.

Od pridošle radosti Lena se otvara kao knjiga: “Ne bih te mučila! Automobil je trenutno kod Vasilija. Eh, Marko! Godinu dana se zabavljamo on i ja. Pokloniću mu dnevnik koji sam pisala od prvog trenutka našeg susreta do danas. Sve moje misli, sva moja osećanja upućena su tom dragom biću. On i ne zna da sam vodila dnevnik. Iznenadiće se. Jedva čekam da vidim njegovo nasmejano lice. Volim ga više od svega…”

Pričala je u zanosu, a ja više nisam slušao, nego počeh da plutam maglovitim sećanjem, koje mi je upravo pridošlo. Zar je moguće zapisati jednogodišnja osećanja o voljenom biću!? Zašto sam propustio da imam svoj dnevnik kada sam upoznao moju ljubljenu Saru? Gledam je, kao da se juče desilo, u beloj letnjoj haljini, nasmejana lica, sa tašnom u ruci oblika pravougaonika. Puna osmeha, strpljivo me čekala, nije ni pitala zašto kasnim, bacila mi se u zagrljaj i ljubila dok sam upravljao autom. U restoranu smo se gledali kao deca, sa distance i veselog lica. Bilo je varnica i te večeti i svake sledeće, upijali smo se, ljubili, grlili, odlazili, nije bilo pravila, ali ni dnevnika. Za godinu dana našeg zabavljanja ništa joj nisam poklonio, što mi je zamerila: “Ti samo svojoj sestri kupuješ cveće! Gde je moj buket?” Iskreno, prepao sam se više nego ikada, iako me i dalje milo gledala, te nestrpljivo dočekah novogodišnje praznike da joj kupim dugo željeni buket. “Hvala ti! Mogao si spretnije da ga uručiš, ne kao da ga daješ strancu!” Gledala me pravo u oči. “Dobro znaš da ne volim sve te ceremonije – uruči ovo, uruči ono! Ja sam običan muškarac. Sviđa li ti se?” Potvrdno je klimnula glavom i hodom gazele otišla do kuhinje da potraži vazu. Drugom prilikom je dobila prsten. I to mi je zamerila rečima da nisam prisan, da ne klečim na kolena, nego kao strancu uručujem predmet koji će je radovati i na mene podsećati. “Sara, ja te volim! Najviše! Ali, nisam ja čovek koji kleči! Ne znam ja to! Ja sam po prirodi jednostavan.” Ona me samo gledala dok je isprobavala prsten. “Ah, ti si samo ukočen. Mora da ti to potiče iz detinjstva. Idi na gimnastiku! Zašto ne krenemo na ples? Volela bih da naučimo sambu”, zadirkivla me do besvesti. Svaka žena je jedinstvena – bila ona skromna, elegantna, vitka, bucmasta, pametna, ljuta, nesigurna, zamišljena, obmanuta, nesretna. Svaka! Jedna će voditi jednostavne razgovore, druga komplikovane, treća će biti izvrsna kuvarica… Ma, ima sve svoje! Nego, mene golica najviše gde je dnevnik – nismo ga ni žena ni ja pisali. A Lena – ona je oduševljena svojim…

“Marko, gde si? Slušaš li ti mene?”

“Pričaj, slušam i vozim!”

“I tako, uđem ja u auto, sednem sva sretna, jer je operacija uspela. Čak se i uspavam, kad hoćeš… Samo sam se naglo pomerila – zbog iznenadnog udara, umalo svi ne izletesmo iz auta. Prepali smo se, a ja sam se zapanjila pred mlazom krvi u krilu. Udarila sam glavom u sedište ispred mene i polomila tek operisani nos. Idiot nije gledao gde vozi! Moja mama se prepala najviše zbog nas dece, otac se ljutio. On je doktor po struci, ukazao nam je pomoć, čak i manijaku koji se kasnije izvinjavao. Meni njegovo izvinjenje ne treba – neka ide što dalje od mene!”

Tek sada sam počeo da se smejem, da se radujem, da gledam ispred sebe, čemu se Lena veoma čudila.

“Lena, ti si prava inspiracija! Ma, savršena si i bez tog nosa koji priželjkuješ! Toliko si mlada, a toliko toga sam naučio od tebe i uvideo za samo pola sata. Požurimo do psa, uradimo to što pre, a onda ćeš mi pomoći da kupim najlepši buket mojoj ženi Sari! Planiram nešto veliko večeras s njom.”

“Izvinjavam se zbog svih ovih neprilika, nadam se da nisam poremetila sve tvoje današnje planove!? Snimićemo pesmu drugi put.”

“Da”, kratko sam odgovorio.

Upravo sam naučio vrlo bitnu stvar: savršenstvo su, u stvari, i mane koje posedujemo uz naš karakter, vrline i izgled.