Nika Dušanov

OSTRVO

Remote. Beautiful. Mysterious. Unique. Islands are worlds of their own. Places apart, where life has evolved differently.

„National geographic“

1.

Iz guste krošnje izleteše dve poveće ptice nabreklih vratova. Čak i sa ove udaljenosti ličile su na obične čaplje, ali putnicima kojima je obećano egzotično putovanje na granici nestvarnog one su valjda trebalo da izgledaju kao pterodaktili ili žar-ptice. Autori projekta su pronašli inspiraciju verovatno u priči o ostrvu doktora Moroa, King Kongu, šta znam. Umalo da viknem psi-leptiri! i to samo da bih video prezriv pogled direktorke turističke organizacije. Nisam to uradio jer je na sastanku mesne zajednice dogovoreno da sarađujemo, da se držimo priče. Brat mi je rekao da priča jeste glupa, ali da se uzdržim od svog cinizma. Priča o Ostrvu je ambiciozno zamišljena kako raspaljuje maštu i prazni novčanike. Ono što je decenijama širilo oko sebe samo smrad mulja i truleži, zahvaljujući „maštovitom“ projektu postalo je mesto tematskog turizma. U brošuri je pisalo: Neotkriveni svet. Sa jedinstvenom florom i faunom. Bića koja ne postoje nigde u svetu. Rečno ostrvo izloženo neobjašnjivoj radijaciji koje prkosi zakonima prirode. Potpuno odsečeno od sveta.

2.

Najveći problem je bio što ovakvu priču teško možeš prodati domaćem turisti, a oni su bili jedini gosti koji su nam došli. Doduše, jedan par stranaca je zalutao da vidi o čemu je reč, ali su ih komarci brže-bolje iskasapili, pre no što su se popeli na brod. Ubrzo, na društvenim mrežama, naše mesto biće visoko kotirano na listi mesta koje treba izbegavati. Ispod fotografija muljevite vode, plikova od komaraca na ružičastoj zapadnjačkoj koži i moje musave kecelje, nizaće se komentari u kojima se sredovečni Nemci, Holanđani i Englezi sprdaju sa istočnoevropskim vicem od zemlje. Tako smo zaglavili sa domaćim turistima. Nazad se nije moglo. Neotkriveni svet. Sa jedinstvenom florom i faunom. Genijalci koji su nas uvalili u ovo morali su da opravdaju sredstva koja su dobili iz fondova, a mi lokalci smo morali da sarađujemo pod pretnjom da nijedan novčić neće ući u našu zajednicu, potpuno odsečenu od sveta, ako ne odigramo svoje uloge.

3.

Mirno sam zapalio cigaretu na palubi. Uskoro je trebalo da počne. Gledao sam lice direktorke turističke organizacije. Bila je vidno nervozna iščekujući reakciju gostiju na brodiću. Streljala je i nas, posadu, da ne bismo sabotirali celu stvar. Kad smo se približili na dvadesetak metara od obale, cela ta strana ostrva počela je da ispušta krike i da trese svojim žbunjem i krošnjama. Stvarno sam bio srećan što izgledam kao što izgledam jer me je to poštedelo smrzavanja i gacanja po blatu ostrva, inače bih i ja sada bio tamo i tresao grane i urlikao iz petnih žila. Ti nesrećnici su boravili tamo danima, dok ih ne odmene neke druge zverke. Direktorka je odmah na početku sezone odvojila naočitije kandidate za konobare i animatore, a oni neugledniji postali su ostrvska čudovišta.

4.

Gosti su se valjali od smeha. Neki od njih su uzvraćali krike nazad ka ostrvu. Čudovišta sa ostrva su isprva zamukla od poniženja, da bi posle prihvatila igru dovikivanja sa raspoloženom publikom. Iako je „magija trenutka“ bila uništena, te večeri se dosta popilo i pojelo. Svima je bilo jasno da je ovo samo dno turističke ponude zemlje, i na neki način su bili srećni što su deo ovog treš-spektakla. Iz nekog razloga osećali su se povlašćeno. Zaboravili su da su i sami na dnu, da su doveli decu na jedino mesto koje su mogli da priušte.

Oslobođeni očekivanja zadovoljstava (koja prkose zakonima prirode) koja su im u poslednje vreme stalno izmicala, za koja su morali štedeti, u koja su morali da veruju da ih osećaju, svi su se te večeri preobrazili (izloženi neobjašnjivoj radijaciji) u velikodušna jednostavna bića.

Gledao sam svoje prelepe ruke (potpuno odsečene od sveta) prebačene preko ograde broda. Čak i na poslu, kada moram da savijam rep pred nadređenima, ne dozvoljavam da u meni iščili divljenje sobom (bićem koje ne postoji nigde u svetu). Nikakvo poniženje me ne može spustiti sa trona.

Jedna devojčica mi je prišla i zatražila (neotkriveni svet) sok od breskve.

Persis Karim

KAKO PREBROJATI MRTVE

„Vođenje evidencije o broju ubijenih Iračana nije posao Sjedinjenih Američkih Država”, rekao je jedan student, „i uostalom, kako bismo prebrojali mrtve?”

Uzmite njihove udove razbacane po ulicama –
pomnožite ih sa hiljadu i jedan.

Pitajte svakoga u Bagdadu ko je izgubio
brata. Rođaka. Sestru. Dete – da zabeleži
njihova imena na magnetofonu.

Otiđite u svaku školu, stanite
ispred odeljenja, pročitajte imena učenika,
na svaku praznu klupu, bar dvoje mrtvih.

Potražite bilo koju prodavnicu u kojoj se prodaju cigarete –
pitajte ih koliko su boksova prodali ove godine.

Otiđite na autobusku stanicu i kupite deset karata –
ponudite ih bilo kome ko želi da ode.

Posetite pogrebnika. Pitajte ga koliko je
kedrovine i borovine poručio ovog meseca.

Mrtvi nisu mnogo zahtevni. Oni ne govore
o brojevima ili na nepoznatim jezicima, oni nemo leže

i čekaju – da budu prebrojani.

KATASTROFA NA POMOLU

Narodu Irana

Počinje rečima –
fanatici
koji svom narodu oduzimaju
nadu, krše
sva obećanja.

Počinje rat:
vreća puna mržnje,
pretnje prikrivene žegom –
zauzimanje stava, žustra
Rasprava Ljudi
neizbežna katastrofa
na pomolu.

Rat nema obličje.
U početku, zvuči kao zvono
koje otkucava ponoć,
ali se za razliku od duha
ne vraća u bocu.
Ova oluja je beskrajna.

Ne može se zaustaviti:
ova bajalica nije delotvorna.
Poput tornada usisava
život, ne ostavlja ništa
osim pepela, podvojenih ličnosti.

Osećam u kostima.
Približava se poput nekoga čije lice
posmatram, čije oči pomno
pratim, priljubljena uz kompas,
vidim da rat dolazi,

izbija
iz ovih reči.
One su čudovišta
koja ne vide
da ljudi plaču.

One su tvorci
uništenja
koje počinje govorom
a završava se hladnim
pogledom budućnosti.

ATEFEINO POGUBLJENJE

Bila je umorna devojčica zarobljena u mislima žene.
Razmišljala je o cigaretama i seksu tokom lenjih popodneva.
Nije mogla da se suzdrži. Njen bes zbog nepravde
bio joj je na vrhu jezika, u boji usana.
Prvo je spavala sa dečakom iz komšiluka,
potom sa muškarcem koji je bio duplo stariji od nje.
U izveštajima je pisalo da je bila psihički nestabilna.
Kada je izašla pred sudije, zbog „krivičnih dela protiv
čednosti“
njeno stanje pritajenog ludila se pogoršalo.
Suprotstavila se svojim tužiocima, sa 100 udaraca
jezikom je bičevala njihova tela
umotana u belu tkaninu i svetost.

Nekoliko nedelja kasnije visila je sa konopca
pričvršćenog za granu kestena na Neka trgu.
Ispod crnih nabora tkanine koja ju je skrivala,
prolaznici su videli prezir na licu
nekadašnje device. Kako bi se bolje osećali,
mrmljali su sebi u bradu.
Bila je kurva, zavodnica, obmanjivačica muškaraca.

Te noći je njeno telo zakopano u toplu, vlažnu zemlju.
Neko ju je, verovatno muškarci, iskopao,
u strahu da bi njena koža i kosti
istrunuli u zemlji
po kojoj sveti ljudi hodaju.

Neki kažu da je ponovo ustala.
Prepustila se letu
duše, budnom oku
koje nas preklinje da se setimo
tela iz kog smo nastali.

* Atafe Rađabi, 16 godina, pogubljena u Iranu 15. avgusta 2004.

HIBRID

Kada sam shvatila
šta je to što jednu Iranku
čini dobrom
bilo je prekasno.
Amerika me je već iskvarila,
njeni široki kukovi i nepristojno ponašanje
dodatno su me oslabili.
Nisam čak bila ni „Iranka-Amerikanka.“
Nedostajala mi je osećajnost, jezik,
odbojnost prema dlakama
i želja za malim nosom.
Bilo je prekasno… već sam
postala nešto drugo
i nisam poštovala pravila
neophodna
za život
jedne Iranke.
Bilo je dovoljno to što sam imala četiri brata
i majku koja nije bila prefinjena,
naučila sam da psujem i više sam vodila računa
o ocenama od dečaka.
Ponekad, kada se nisam ponašala onako kako je on zahtevao,
otac me je podsećao
da sam previše amerikanizovana…
reči koje su se zarivale u kožu
poput noža,
kidale me
i stvarale jaz
između nas.
Nikada nisam mogla potpuno da shvatim
šta to znači ‘previše američko’.
Da li je mislio na poštuj svoje roditelje,
razgovaraj sa njima o svemu,
nemoj da spavaš sa dečkom
pre braka,
ne budi laka devojka?
Da li je smatrao da bi moja američka polovina
trebalo da poštuje njegova pravila?
Bilo je prekasno.
Kao i svi roditelji doseljenici, želeo je da uspem,
da se obrazujem, da budem pametna i lepa
ali da ne zaboravim
da moram da nađem muža.
„Žene su poput voćki“, rekao bi, „moraju da rađaju
ili će se sasušiti.“
Kada bi tako govorio,
poželela bih da budem
jedna od onih hibridnih
dekorativnih šljiva
čiji cvetovi su dražesni i veličanstveni
ali uvenu
nikada ne dajući plod.

(S engleskog prevela Jelena Mandić)