ОЧЕ

Од праха
Од честица
Што спадају са зидова Суводола
Направљен си ти
Љубљен од звезда
Вољен од небеса
Љуљан рукама Богородице
Штићен српским вуком
Световидом вођен
Крстом благословљен
Створен си
Као чудо
Привиђење
Мистерија
Као снага природе
Као новонастали мир у манастирима
Као занемели пред истином
Као понизан пред Богом
Створен си
Оче,
Са дубоким коренима
Који путују земљом
Посађен си као
Семе које проклија
У највеће дрво
У разгранати храст
Који се савија пред налетима ветра
Али никад не пуца
Створен си
Оче,
Као најмоћније царство
Као Силни
Као цар у борби са животом
Створен си
Да се уздижеш
Расплињујеш
Нарасташ
Простиреш
Сакупљаш и шириш
Створен си
Оче,
Да у твом скуту седимо
У њему се љуљамо
Још као мали
Уз твоје се тело
Као уз Јулијске Алпе
Пењемо
Врх твога врата освајамо
Чело ти целивамо.
Од праха
Од честица
Одобравања икона и фресака
Од златне прашине
Направљен си
Створен си
Да те поштујемо
Створен си
Оче,
Да те као светост волимо
И за тебе молимо.

ТО ЈЕ ЖИВОТ

Радим лоше ствари
Опрости
У Хавани су ми два дугмета откопчана на кошуљи
Имам свог Харлија
Кожу ми пржи врелина Сунца
И добра сам
Али помало дивља
Док се увијам попут змије на путевима
Бежећи
Лутајући
Тражећи
Неки знак
Симбол
Да је ово што радим забрањено или погрешно.
Радим лоше ствари
Опрости мојој бахатости
Непримерености
Што не марим за твоја и туђа мишљења
За похвале, одобравања или критике
Док плешем танго грешним улицама Аргентине
Што не желим никог другог
Већ само живот
Да уђе испод моје коже
Да брзо јури не марећи за ограничења
Да ме доведе до лудила
До „La petite mort”.
Опрости
Што се осећам овако добро
Потпуно сама, слободна и млада
Што ми се снови не поклапају са већином
Радим лоше ствари
У томе и уживам
Опрости
Што желим свој дом
Испуњен књигама, сликама, плочама
Што видим себе у белој фотељи и једног шарпланинца крај мојих ногу –
Опрости што не видим тебе.
Радим лоше ствари
После поноћи сам у пустињи Руб ел Хали
Бела тачка у пространом црвенилу
Остављам трагове песка на теби ујутру
Није ме страх да изговорим
Да се не молим на твој начин
Да не волим и не љубим као ти –
Нећу доћи када ме позовеш
Када ме желиш,
Већ када или ако
Ја то хоћу.
Опрости,
Када сам сама тек тада дишем
Људи ми узимају дах из плућа
Гуше ме
Имају своја правила, савете и мишљења
А никад нисам умела да слушам или радим
Оно што неко захтева од мене
Зато
Имам своју кожну јакну,
Харлија
Градове
Државе
Мир;
Одлазим.
Опрости,
Волим себе, потом тебе
Радим лошу ствар
Опрости
А и ако не успеш,
Нисам сигурна да ћу марити,
Јер на мене чека нешто много важније –
Мој живот.

ИМЕ

Данас су поменули твоје име
И моје срце је стало.
Изгубило је ритам свакодневице
И кривим те
Јер је твоје име
Натерало моје биће
Да се изједначи са леопардовом брзином
И лављим урликом.
Данас су поменули твоје име
И дан је почео да сиви.
Моја реалност се исецкала
Попут слика кубиста
И попримила облик
Мункових слика.
Крик.
И ја у њему.
Данас су поменули твоје име
И ја сам се изгубила у нотама.
Слогови твога имена
Миловали су моју ушну шкољку
Попут најфиније Вивалдијеве композиције.
Јер је твоје име дело.
Молитва.
Чудо.
Ругање.
Подсмехивање.
Само за мене.
Данас су поменули твоје име
И посекла сам се од тог имена
Јер се крхке ствари ломе
Ако их јако стегнеш.
Крвљу црвенијом од наше љубави
Теку грехови
И страст
Наших дана
Одсечене стварности
И сакривених година.
И ја се сечем о твоје име
Али не због тебе
Већ због беле руже наше љубави
Која губи понешто од своје невиности.
Данас су поменули твоје име
И заронила сам дубоко
Задржавши ваздух
Пуштајући шум других људи
Да допре до мене
И била сам обична клинка
Којој би рекао да је вечито неозбиљна.
Данас су поменули твоје име
И не желим да га спомињу више.
Подсећа ме да сам имала неког
Са вером у мене
Већом од планине
И надом
јачој од кутије у којој се крила од Пандоре.
Подсећа ме да те имам
И када те не желим
И када те немам.
Подсећа ме на заувек.
Данас су поменули твоје име.
И пашћу попут Еуридике
Дубоко у свој Хад
Јер мој Орфеј
Није овде.
А једино што чујем је његово име.

КО ЈЕ ТВОЈ ДОМ

Да ли желим да знам
Коме идеш
Уморан и сам
Отежалих ногу
Главе препуне сећања
Тела продатог немарним женама
У ноћи
Осветљеној уличним фењерима,
Коме идеш
Након што нахраниш жудњу мојом кожом
Опијеш его мојом патњом
Ускликнеш радошћу над мојим добровољним одустајањем од себе –
Зарад тебе,
Коме идеш
После мирно упаљене цигарете
Док остајеш равнодушан на мој јецај,
На маглу што прекрива моје тело
Учинивши да се изгубим под њеним наборима,
На хладноћу која ме тресе јер не видим пламен у твојим грудима,
На твоју одсутност
Онда када највише требаш.
Коме идеш,
А мени кажеш да те чекам
Да се лепо обучем
Наместим фризуру
Припремим вечеру
Наспем бурбон
Да ћеш ми певати
„Један човек, једна жена”,
Где си,
Јер је соба утонула у мрак,
Јер још седим правих леђа на столици
Јер су се локне распале под тежином издаје
Јер шминка није могла одржати лепу срећу
Јер је једна жена ту,
Само правог човека нема.
Коме идеш,
Постојим ли у твојим мислима
Или одавно седим на перону чекајући мој ред за заборав,
Чуваш ли ме или дајеш делове моје душе различитим длановима
Да ме носе даље од тебе
Скидаш ли маску
Пред мојом крхкошћу,
Јер си одвећ нем на моју бол.
Да ли стварно желим да знам
Коме идеш,
Ко је твој дом?

КАДА ОДЕШ, ТАМО ОСТАНИ

Пошто си отишао,
Узалуд би било да се враћаш.
Не поседујеш више ову обећану земљу
Ниси узрок бујања трешњиног цвета у мојим венама
Не можеш опет лећи,
Остварити снове
На мојој трави
Не можеш да захтеваш да те још једном додирну моје влати,
Отпузи назад у своју рупу
Изгнаниче,
Љуби праг који никада више нећеш прећи,
Запамти оквир врата која нећеш више отварати,
Не спомињи дом,
Не спомињи моје име –
Ми нисмо ту.
Не тражи небо на мојим грудима
Не играј се маслачком испод мојих ребара
Не можеш склонити гране са мог лица
Не пипај лишће на мојим ногама;
Ја сам скинула ципеле,
Ја остајем,
Ти идеш.
Ударај данима,
Вичи ноћима
Нећеш уклонити бедем
Нећеш срушити тврђаву
Архитекто,
То више није твоја грађевина
Не познајеш ове одаје
Нећеш се попети на врх куле
Нећеш ме наћи обасјану месечином
Јер,
Немаш права
Гледати обрисе испод лагане хаљине,
Престани,
Не кради моје погледе,
Нису твоји за чување
Не тражи моје речи,
Нису твоје за памћење,
Немој ме желети
Жеља је варљива,
Помислићеш да ћеш ме поново имати.
Пошто си отишао
Све је узалуд,
Рекао би излизано „волим те”,
А ја одавно нисам твоја за вољење.