-
Poreklo i koreni familija
1.000 rsdКовачевац од деспотовине до кнежевине
Ковачевац припада категорији великих насеља новог постанка. Већи део атара је раван са блажим падинама, изузев Маковице, солидног природног потенцијала. Ковачевац нема стариначких родова, а серију интензивног групног досељавања отворили су „Маринковићи“, насељавањем у „Лађевац“ у другој половини 18. века, где су им били кованлуци (пчелињаци) напуштајући своју сабраћу „Кнежевиће“, старинце Кусатка. До краја 18. века доселиће се још 6 великих родова који ће формирати језгро будућег насеља. Није познато да ли је у прошлости постојало насеље под именом Ковачевац, јер скоро сви турски пописи 16. и 17. века нису објављени ни преведени. У попису из 1476. године у атару данашњег Ковачевца, пописано је насеље Црквеница, које се према објављеној карти Еме Миљковић, налазило у источном делу атара на или у близини локалитета „Смрдак“. Највероватније да је ово насеље имало своје гробље 50м северно од рачве локалног пута за „Маковицу“ са регионалним путем Младеновац – Смедерево чији остаци су се до скоро ископавали. Тај попис региструје и насеље Баташевац (Баташић) (1-181- 2-161) у долини Баташевског потока на локалитету Баташево поље које је некад припадао Ковачевцу, потом селу Границе, а данас је ту део младеновачког насеља Баташево. За оба насеља није познат број домова, а ни када су замрла, највероватније се то догодило после 1530. године. Оно што изненађује је да се назив Ковачевац не јавља ни у првој половини 18. века, прецизније ни на попису 1741. године. Тада су пописана насељена и пуста села чији заратни простор је био у фискалној функцији јер су села представљала тимаре и зеамете који су додељивани турским спахијама на коришћење. Ако је неко насеље имало велику вредност, дељено је међу спахијама. Нажалост, овде нема Ковачевца ни међу пустим насељима. Оно што је највероватније и што може бити прихваћено је да се испод високе вредности насеља Лесковац, које је идентично данашњем локалитету „Лесковац“ у Кусатку у граничном појасу према Ковачевцу и „Лађевцу“ крије добар део атара данашњег Ковачевца. Лесковац је проглашен за тимар са укупном вредношћу 23100 акчи и подељен између 7 турских спахија (3- 63.и 64.), као насеље са највишом вредношћу међу тематским јасеначким селима. Будући да је Кусадак исказан као посебан тимар, основано је веровање да је простор Лесковца највећим делом био у атару Ковачевцa.
Што се тиче самог назива Ковачевац, ако га не садрже необјављени пописи из времена турске окупације, он је продукт предака данашњих фамилија и као такав новијег датума. Предање у селу каже да су „Маринковићи“, као оснивачи донели наковањ и чекић са Косова и на њему ковали те по томе се насеље прозове Ковачевац. Ова легенда делује наивно и неуверљиво. „Маринковићи“ могу бити ти који су допринели оживотворењу назвања Ковачевац, али не у вези са ковачким занатом већ у вези са пчеларењем. Напред је речену да су у „Лађевцу“ били КОВАНЛУЦИ „Маринковића“, одакле су се они иселили на данашњи простор. Кованлук је назив занимања, јако распрострањен у средњовековној Србији и односи се на пчеларење. Међутим, само место где су се налазиле кошнице (кованице) могло је бити прозвано „КОВАН-ЧЕВАЦ“, а имаоци кованлука „КОВАН-ЧЕВЦИ“.
Временом због отежаног изговора назално „н“ испред „ч“ као африката (сложеног гласа) изгубило се па је остао данашњи назив да означи место у свакодневној комуникацији („Идем у Ковачевац“) , односно житеље са тог простора „Ковачевци“, или у једнини Ковачевац („Он је Ковачевац“). У селу није забележена појава више ковача у ранијој прошлости по чему би настало име Ковачевац. Учвршћењу имена Ковачевац по свој прилици допринео је род „Соскићи“ који су у Ковачевац досељени из села Ковачи у Херцеговини те као велики род од суседа прозвани „Ковачевци“, а поједници из рода „Ковачевац“ када је требало означити географско порекло. Зато не треба бежати од тога да заслуге за данашње име Ковачевац имају оба рода. Сам појам Ковачевац, у том случају, топономастички је ојконим.
За време Првог устанка у Ковачевац су досељена два рода, а после устанка 24 рода искључиво мала, што значи да је реч о појединачном досељавању који ће дати коначну физиономију насеља. Према географском и етничком пореклу досељеничка композиција је: 3 рода су из Херцеговине, 1 род из Црне Горе, 9 родова је са Косова, 4 из Рашке, 2 из Босне, 1 из северне Грчке, 2 од Пирота, 1 од Ужица, 2 из Тимочке Крајине и Видина, 1 из Војводине, а 6 родова је непознатог порекла. Непознате су углавном замрле, одсељене или фамилије настале призећем и од пасторака. До 1823. године Ковачевац је село које има заселак по имену Границе, када се оно издваја у посебно насеље. Има нечег специфичног у настанку насеља Границе. У време кад су Границе била заселак, насеље су чинили родови директно досељени на тај простор за време Првог устанка у „сјеничком таласу“ 1809. године. Дакле, Границе нису настале, како је то било уобичајено путем раселице од ковачевачких и делова фамилија ковачевачких родова, већ од становништва ван Ковачевца. Када је уследило одвајање и оне фамилије које су се доселиле на ковачевачки рубни простор из сјеничког простора напустили су Ковачевац и одселиле се у Границе, формирајући тако посебно насеље. Границе ће 1863. године бити не само село већ село са општинском влашћу, иако је припадало категорији малих насеља. Доћи ће, чак, до исељавања неких фамилија из Граница, пре и после пописа 1863. године у Ковачевац (Новићи, Нешићи, Милетићи, Бошковићи и др.). Све досељене граничке фамилије у Ковачевац и данас се сахрањују на малограничком гробљу. Искакање из колоточине трасираних појава у прошлости дало је посебан печат овом насељу. Попис 1863. године бележи Ковачевац као велико насеље са 217 кућа са општинском влашћу. Међу пописаним домаћинствима било је 13 богатих, 32 солидног имовног стања, сиромашних 36, а највише задовољавајућег имовног стања чак 136. или 65%, док изузетно богатих није било. Доминирале су инокосне породице, док је задруга још било, али мало великих што је указивало на велику раслојеност. Највећа задруга ( Марка Максимовића – Ћераши) је имала 18 чланова, а било је и три задруге са по 16 чланова. Податак да нема изузетно богатих домаћинстава сведочи да је број домаћинстава био велики у односу на расположиво земљиште. Поређење са Великом Крсном која има само 4 домаћинства мање али скоро трећину више површине и више изузетно богатих, само потврђује већ изречену констатацију.
-
Crveno-bela bajka
600 rsdPOČETAK
Bajke na kojima smo mi odrastali, kao i mnoge generacije pre nas i posle nas, počinjale su sa onom čuvenom rečenicom „Bila jednom jedna…“, i na kraju su se one uvek završavale srećno. Ovo će biti moderna bajka sa istinitim likovima i istinitim dogadjajima o 12 neustrašivih zvezdinih košarkaša koja će se takodje završiti srećno… Bajka o 12 zlatnih momaka koji koji su došli tiho i ušli u legendu, momci koji su uradili nešto što niko pre njih punih 69 godina nije uradio u Crvenoj zvezdi.
Nekada davno, u jednoj maloj zemlji koja se zvala Srbija, postojao je Košarkaški klub Crvena zvezda koji je nekada bio jako poznat i slavan, ali su usledile godine kada je postao zaboravljen i napušten od skoro svih. A onda su došli neki ljudi i počeli da ga vraćaju tamo gde je nekada bio. Pa su oni napravili nešto što će se zauvek pamtiti, i vratili osmehe zvezdašima i učinili ih ponosnim.
Sezona 2013/14. je završena ne baš onako kako su zamišljali svi u Košarkaškom klubu Crvena zvezda i kako su to njeni navijači priželjkivali, ali moralo se krenuti u nove pobede. Klub je napredovao u odnosu na prethodne godine i trebalo je napraviti korak napred. Iz kluba je otišla nekolicina igrača: kapiten Marko Simonović i Tadija Dragićević u Francusku, Raško Katić u Španiju, Ivan Radenović, De Marcus Nelson je prešao u Grčki Panatinaikos, Oleksandar Lipovij se vratio u Ukrajinu, Vojislav Stojanović i Stefan Lazarević su prekomandovani u FMP, a Dušan Ristić je odbio da potpiše prvi profesionalni ugovor i otišao u SAD na studije. Pred trenerom Dejanom Radonjićem je bio izuzetno težak zadatak da iznova selektira i sastavi tim koji će ponovo jurišati na sve trofeje u narednoj sezoni. Iako je Zvezda bila najbolja posle ligaškog dela, nažalost desio se jedan slab dan kada je u polufinalu F4 Aba lige bila poražena od Cibone. Zvezdi se ipak sreća nasmešila, zagrebačka Cibona koja je pobedom nad Zvezdom izborila finale, a kasnije u tom finalu pobedila i Cedevitu i osvojila igranje u Evropi, zbog izuzetno teške materijalne situacije je odustala od igranja Evrolige, te je Zvezda kao prvoplasirana ekipa nakon ligaškog dela stekla pravo da umesto Cibone po drugi put zaredom učestvuje u najelitnijem takmičenju. Nakon završetka sezone bukvalno je počela operacija sklapanja tima za narednu sezonu. Prišlo se jako ozbiljno tom zadatku jer nije smelo biti grešaka.
Jednu od najvažnijih stvari koje je uprava uradila u toku sezone je što je 22.01.2014. produžila ugovor sa američkim košarkašem Čarlsom Dženkinsom na još godinu dana. Popularni Djenka je već pokupio sve simpatije i osvojio srca navijača Zvezde, tako da je ovaj potez naišao na sveopšte oduševljenje i odobravanje.
Prvo veliko pojačanje je došlo u vidu Nikole Kalinića, reprezentativca Srbije koji je 21.07.2014. potpisao trogodišnji ugovor sa Crvenom zvezdom. Kalinić je već bio jednom član Crvene zvezde u sezoni 2010/11, ali tada nije zadovoljio Zvezdine kriterijume. Nakon toga igrao je za Vojvodinu i Radnički iz Kragujevca. Odličnim partijama je izborio sebi mesto i u reprezentaciji Srbije sa kojom je osvojio srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu i bio jedan od najzaslužnijih za ovaj fantastičan uspeh.
Nije se dugo čekalo u redove crveno–belih je sletela i druga lasta. 31.07.2014. iz redova Mega Vizure u Crvenu zvezdu je prešao supertalentovani košarkaš Nemanja Dangubić, koji je sa Zvezdom potpisao trogodišnji ugovor sa klauzulom da može posle svake sezone da ode u NBA.
05.08.2014. nemački košarkaš Maik Cirbes potpisao je za Crvenu zvezdu. To je bio prvi nemački košarkaš koji će zaigrati za Zvezdu a došao je iz Bamberga sa kojim je osvojio jednu titulu i jedan kup Nemačke. U Zvezdu je došao kao zamena Rašku Katiću. Potpisao je na dve godine, s tim što je u klauzuli ugovora stojala solucija da nakon završetka sezone do 30.06.2015. može preći u neki nemački klub ako to bude želeo i da nakon tog roka ostaje Zvezdin igrač još godinu dana.
Prava košarkaška bomba je odjeknula 15.08.2015. kada je za Crvenu zvezdu potpisao američki košarkaš plejmejker Markus Vilijams. Čovek koga su Zvezda a i njeni navijači i te kako imali prilike da dobro upoznaju prošle sezone kada je igrao za Lokomotivu Kuban i kada je bukvalno bio nerešiva enigma za Zvezdu i njene igrače. Imao je lošiju sezonu u Lokomotivi pa je hteo da u Zvezdi odigra bolje, pogotovu u Evroligi, što bi mu bila odskočna daska za neki bolji, unosniji ugovor.
Kockice su počele da se slažu polako. Dejan Radonjić je pažljivo birao igrače na pozicijama koje su mu bile kritične i kvalitetno sastavljao tim koji će odgovoriti svim njegovim zahtevima i zamislima koje će pred njih staviti.
I kao poslednje pojačanje za ovu sezonu je stigao Stefan Jović, srpski plejmejker i reprezentativac koji je takodje sa reprezentacijom osvojio srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu. Jović je potpisao trogodišnji ugovor sa Zvezdom i odmah nakon potpisivanja u svom prvom intervjuu je rekao da mu se ostvario dečački san da igra u Crvenoj zvezdi. U Zvezdu je došao iz Radničkog iz Kragujevca, isto kao i Nikola Kalinić. Za Jovića ima jedna zanimljiva anegdota. Svojevremeno je bio izabran za kapitena Radničkog, ali posle stavljanja nekih Zvezdinih pesama na svom fb profilu uprava kluba je rešila da mu oduzme kapitensku traku. Ali, na kraju san mu se ostvario na obostrano zadovoljstvo.
-
Zlatna levica – Radivoj Korać
600 rsdPORODICA I DETINJSTVO
Tridesetih godina prošloga veka Bogdan Korać, koji potiče iz svešteničke porodice i čiji su i otac i stričevi bili sveštenici, živeo je u Somboru gde je radio kao činovnik u pošti. Inače je bio i rezervni oficir Kraljevine Jugoslavije. Tu u Somboru je upoznao svoju životnu saputnicu Zagorku Gradinski, koja je takodje bila zaposlena u pošti a poticala je iz ugledne gradjanske porodice iz Sombora. Sa njom se venčao 1937. godine. Milan Gradinski, Radivijev deda po majci je bio upravnik Gradskog slagališta. 5. novembra 1938. godine rodio im se najstariji sin Radivoj, koji je dobio ime po dedi svešteniku. Dve godine kasnije, 1940. godine dobiće i drugog sina – Djordja. Kako je rat već buktao u pojedinim delovima Evrope, neumitno se približavao i ovim prostorima. Početkom rata dolazi do mnogih bujanja nacionalizma i zločina te je tako u Somboru to bio slučaj sa madjarskim nacionalistima. Bogdan završava u logoru „Lago di garda“ u Italiji, a majka Zagorka po nečijoj prijavi da je jevrejka sa Radivojem i Djordjem koji je bio beba biva poslata u logor. Pukom srećom, na samoj železničkoj stanici pred ukrcavanje u vagone, ljudi koji su prozivali uvideli su da prezime Korać nije jevrejsko već srpsko i skidaju ih sa spiska za logor. Stric Radivoja Koraća, Veljko Korać, dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu, bio je oženjen Jevrejkom pa je neko tajnom dojavom stavio senku na celu porodicu. Spas su morali potražiti kod Bogdanovih roditelja u Lici u malom selu Radanovac, koje se nalazilo izmedju Korenice i Plitvičkih jezera. Medjutim, ni tamo nema mira za njih jer u toku rata u Lici ustaše sve spaljuju, pa je tako i selo Radanovac bilo iste sudbine. Samo zahvaljujući milosti italijanskih vojnika, koji su se sažalili nad dvoje male dece Radivojem i Djordjem, porodica Korać je izbegla smrt streljanjem. Tako, moraju da odu u novo izgnanstvo: majka Zagorka sa decom odlazi u Zagreb kod rodjaka porodice Oklopdžija, kod pradede po babinoj liniji Leposave Korać (Bogdanova majka), gde ostaju sve do kraja rata.
Dotle je Bogdan uspeo da pobegne iz logora i priključio se partizanima. Porodica se ponovo sastaje posle rata, vraća se u Sombor i tada Bogdan dobija premeštaj da počne da radi u pošti u Beogradu. Nakon dve godine i majka Zagorka dobija posao u pošti, te se sele 1947. godine za Beograd i konačno porodica ponovo biva na okupu. Dobijaju stan u Takovskoj ulici. Taman kad se činilo da su strahote iza njih, a mora se napomenuti da je na Radivoja sve to i te kako ostavilo traga, usledio je novi udarac za porodicu. Pedesetih godina, bez ikakvog razloga i presude, odvode Bogdana na Goli otok gde je probavio dve godine i još godinu dana na prislinom radu u Užicu.
Bogdan je bio je bio pravičan i strog otac, bio je dosta zatvoren dok je majka Zagorka bila ta spona izmedju njega i dece. Po rečima Djordja Koraća, nikada nije naredjivao, niti vikao, tačno se znalo kada treba nešto da se uradi. Ubrzo posle trogodišnje robije, Bogdan je bio rehabilitovan jer je bilo utvrdjeno da je nevin poslat na Goli otok, ali nažalost rane niko nije mogao da izbriše i zaleči.
Bogdan postaje direktor pošte kod Železničke stanice. Detinjstvo Radivoja i Djordja je obeležilo dvorište Osnovne škole „Vuk Karadžić“ koja se takodje nalazi u Takovskoj ulici, par stotina metara niže od njihovog stana. Inače, Takovska ulica će i te kako, iako nenamerno, uticati na životni put Radivoja Koraća. Tu, u tom dvorištu, prvi su put imali dodira sa loptom, ali najpre fudbalskom. U tom ranom detinjstvu dva brata su bila na suprotnim stranama, Radivoje je imao svoj tim po imenu „Palilulac“ dok nasuprot njemu Djordjev tim se zvao „Pionir“. Radivoje je odmalena u sebi posedovao pobednički mentalitet. Bez obzira koji je sport igrao, nikada nije voleo da gubi, poraz je jako teško podnosio. Igrali su fudbal, Djordje se dosta izveštio pravljenju krpenjača. Stric Nikola im je jednom prilikom poklonio pravu žutu fudbalsku loptu: radost je bila neizmerna ali je i bila kratkog daha. Neki beogradski mangup im je ukrao loptu i pobegao prvim tramvajem a sa njime i njihova radost i san. Posle toga su se vratili na krpenjače. Radivoje bi, pre nego što počne utakmica, uvek govorio da prvi puca penal, ako bi ga neko slučajno pretekao, onda bi se javljao kao drugi. Voleo je da se nadigrava, dok je nasuprot njemu, Djordje bio motor, lokomotiva ekipe. Igralo bi se do dvanaest golova, Radivoje bi dao desetak i otišao, jednostavno nije imao mira.
Sve ga je zanimalo: od sporta do geografije, za koju je pokazao izuzetno interesovanje još kao dete, kada je sa pradedom po očevoj liniji sedeći u krilu kao iz rukava sipao imena dalekih gradova i zemalja. Bilo mu je tada pet godina. Jednostavno, u sebi je imao neki dar od boga, čega god bi se dohvatio išlo mu je od ruke. Za reprezentaciju škole je igrao i rukomet i bio najbolji strelac školskog prvenstva. Kada bi pucao na gol nije to radio svom silinom, već precizno, taman toliko da golman iako prozre gde će lopta ići ne može da stigne da odbrani. Obožavao je i šah, igrao ga je kad god bi mu se ukazala prilika, a takodje i stoni tenis. Postoje i dve anegdote vezane za šah i stoni tenis. Naime, jednom prilikom se u zgradi osnovne organizacije održavao šahovski turnir tzv. simultanke, gde je Radivoje igrao istovremeno na desetak i više tabli. Na jednoj od tih tabli igrao je protiv majstora šaha Andrića. Gospodin Andrić je imao problema sa vidom pa je nosio naočare sa velikom dioptrijom, popularne „tegle“. Radivoje je znao da protiv njega mora primeniti lukavstvo, te je protiv drugih protivnika igrao na uobičajenim šahovskim tablama, a sa Andrićem na minijaturnom šahu na nabadanje. Trik je uspeo, te je Korać toga dana dobio majstora šaha Andrića a takodje i sve ostale protivnike. Znao je dosta puta da u isto vreme rešava šahovske probleme ili čita gradivo za školu, ili kasnije fakultet, i da rukom lopticu baca ka zidu i hvata je u letu kada se odbije, tako je voleo da vežba koncentraciju i reflekse. Druga anegdota je vezana za stoni tenis, ali važila je i za šah. Naime, po kazivanju Djordja Koraća, bili su retki trenuci kada je on Radivoja pobedjivao u stonom tenisu ili šahu, ali kada bi se to desilo, istog sekunda bi legao na pod jer Radivoje bi u naletu besa bacao reket ili figure, pa čak i šahovsku tablu svuda oko sebe. Jednostavno, bio je rodjeni pobednik.
-
Osnove lobiranja
600 rsdŠTA JE LOBIRANJE?
Prema rečniku Concise Oxford Dictionary, Lobby je velika prostorija otvorena za javnost, posebno namenjena za susrete parlamentaraca i drugih lica. Rečnik Webster’s Dictionary, lobiranje definiše kao obraćanje članovima parlamentarnog skupa u nameri da se utiče na zakonodavstvo. U istraživanju agencije IP SOS – Strategie, 34% Francuza je 1987. godine odgovorilo da je lobiranje „delovanje grupe za pritisak na postojeću vlast radi provođenja sopstvenih ideja ili interesa”.
Sažeto, može se reći da je lobiranje čin komunikacije, koji određenoj grupi omogućava da učestvuje u „utakmici“. Ono je suprotno postupanju onih, koji verujući u sebe, računaju na zdrav razum okoline.
Praksa ukazuje da je najbolje da vas ljudi čuju (i vide) kako bi vas zapazili. Tada se uticaj integriše u opštu strategiju komunikacije i postaje njen sastavni deo. Praktično, principi projektnog pristupa organizovanju i sprovođenju programa i strategije komunikacije, podjednako su validni za organizovanje interesno usmerene komunikacije, lobiranja. Naravno, i druge forme komunikacije su interesne, jer se u suprotnom postavlja pitanje njihove svrsishodnosti (marketing komunikacija, komunikacije sa medijima, instrumenti odnosa sa javnošću i drugi). Ipak, samo lobiranje ima za cilj ostvarivanje uticaja, te sama komunikacija, nije sama sebi svrha. Praktično, primeri iz prakse pokazuju da lobiranje i ostale forme komunikacije imaju dijalektičku povezanost i uslovljenost, i da su isprepletane u formama, strategijama i instrumentima primene. Lobiranje može biti instrument marketinga, odnosa sa javnošću, pregovaranja ili diplomatije. Takođe, lobistički projekat može imati sadržaje odnosa sa javnošću ili marketinga, pa i međunarodnog pregovaranja, kao instrumente za ostvarivanje svojih ciljeva.
U suštini, temeljni lobistički rad sastoji se u tome da drugi upoznaju grupu, njen ekonomski, socijalni, društveni značaj, njene probleme, kako bi donosioci odluka razumeli njenu ulogu i podržali je. Delovanje lobista mora da bude višestruko, raznovrsno i široko. Ipak, mnogi lobiranje još uvek vezuju za prikrivene i nelegalne novčane transakcije, mito i druge oblike korupcije. Postojanje ovih pojava se ne može u potpunosti negirati. Međutim, osim korupcije postoje mnogi drugi načini uticanja. Komunikacija između interesnih grupa i predstavnika državne vlasti i kompanija veoma je raznolika i ne može se regulisati jednostavnim finansijskim protokom. Ipak, kada se govori o uticanju, zlоupotrebe uvek privlače pažnju. Ovo je polje koje se reguliše zakonima i etičkim kodeksima na nivou države ili organizacije.
Lobiranje sprovode pojedinci, predstavnici određenih interesnih grupa. Samo pojmovno definisanje aktivnosti interesnih grupa, podrazumeva različita tumačenja, bilo da se aktivnost naziva lobiranje (eng. lobbying) ili zastupljenost (eng. advocacy), odnosno, zastupanje interesa. Ipak, pojam koji se najčešće koristi, je lobiranje. On u sebi sublimira uticaj i zastupanje, tako da se zastupljenost interesa kao forma rezultante uticaja interesnih grupa može u najširem posmatrati kroz definisanje pojma lobiranja. Pojam engleske reči „lobby“, koja označava hol, predvorje, potiče iz latinskog izraza za ulazni hol ili prostorije za odmor, „labium“. U savremenom kontekstu, podrazumeva pretfazu odlučivanja u institucijama i pretparlamenetarnu fazu balansiranja različitih interesa.
Pojednostavljeno posmatrano, to je proces informisanja predstavnika države i regulativnih tela u vezi odluka, koje ima za cilj da redukuje potencijalne negativne efekte ili obezbedi podršku rešenjima koje imaju pozitivan uticaj na sopstvenu organizaciju.
Lobiranje je podrška usvajanju, težnja ka zaustavljanju usvajanja ili modifikacija određene zakonske regulative. Lobisti teže da obezbeđivanjem informacija i stavova zakonodavcu, i vrše pritisak na njega kako bi on reagovao u odnosu na predloženi zakon na osnovu njihovih stavova.
Analizom više teoretskih razmatranja fenomena lobiranja, može se reći da je prirodu lobiranja moguće objasniti kao komunikacijski proces u kome se realizuje neformalna razmena informacija sa vlastima, sa ciljem da se na njih utiče. Možda je najsveobuhvatnija definicija lobiranja, data od strane Koepla: „Lobiranje je pokušaj ili uspešno uticanje na zakonodavno-administrativne odluke od strane javnih autoriteta preko interesnih predstavnika. Uticaj podrazumeva korišćenje komunikacije i usmerenje na zakonodavne i izvršne organe“.
Problem u tumačenju odnosi se uglavnom na metode i sredstva korišćenja instrumenta lobiranja, zakonodavnu regulativu i etičke kodekse i pravila. Ovakve stavove, pojmovno određivanje lobiranja u svojstvu nemoralne aktivnosti, od strane opšte javnosti, lakše je tumačiti kroz korišćenje termina „interesnog zastupanja“. Pod ovim terminom se podrazumevaju širi opsezi komunikacijskih formi, koje nadrastaju sam proces kreiranja uticaja na pretproces donošenja odluka. Iako su oba pojma veoma slična i odnose se na gotovo identične procese, od strane evropskih teoretičara koji se bave uticajem na donošenje odluka u strukturama EU smatra se da je u skladu sa realizacijom uticaja na evropsku javnu politiku, usklađenije razumevanje, koje su pružili Varli i Feribra i odnosi se na stav da je interesno zastupanje „više od lobiranja, predstavlja razmenu informacija, građenje saveza, formalne i neformalne komunikacije, planirane i neplanirane odnose: drugim rečima, sve forme interakcija koje su dizajnirane da predstave određene ideje, ubede donosioce odluka da usvoje drugačije perspektive, a kao krajnje, utiču na politiku”. Dakle, ako se izuzme negativna konotacija, pojmovi ‘lobiranje’ i ‘zastupanje interesa’, mogu se načelno koristiti u razmatranju aktivnosti koje realizuju interesne grupe.
-
Priče o jugoslovenskom fudbalu
1.400 rsdASIM FERHATOVIĆ HASE
Rođen u Sarajevu 24. 1. 1933.
Najpopularniji fudbaler u Sarajevu i najveća sigurno legenda bosansko-hercegovačkog fudbala. Fudbaler koji je igrao sa velikom strasti i ljubavi, čovek koji je igrao za publiku, uživao u svakom momentu a publika ga je prosto obožavala.
Odmalena je pokazivao afinitet prema lopti, samo što mu je u detinjstvu pravu fudbalsku loptu zamenjivala krpenjača, ali ni to nije smetalo da pokaže da će od njega biti veliki fudbaler. Godine 1948. je počeo u podmlatku Sarajeva a prvi trener mu je bio Sulejman Mića Ruždić. Već u podmlatku je izgrađivao svoj specifičan stil igre, dobro se zagrađivao, odlično je baratao loptom i sa velikom lakoćom je postizao golove. Kao nagradu za dobre igre u juniorima Miroslav Brozović ga je prekomandovao u prvi tim i u novembru 1951. debituje za Sarajevo u kup utakmici protiv Čelika u Zenici, koju je Sarajevo dobilo sa rezultatom 3-0.
Debi u prvenstvu Hase će imati u 11. 5. 1952. kada je Sarajevo igralo protiv Crvene zvezde u Beogradu, a prvi gol u dresu Sarajeva je dao na utakmici protiv Zagreba 31. 5. 1953. (2-1 za Sarajevo) i to pobedonosni gol za svoj tim. Novine su odmah pisale o njemu te je tako postao miljenik publike, ali Hase ostaje ono što je uvek i bio, skroman i tih čovek koji se i dalje družio sa svojom rajom. Vrlo brzo nakon toga odlazi na odsluženje vojnog roka a po povratku postaje standardni prvotimac i u sezoni 1955-56 postiže 11 golova. Odlazi na turneju sa mladom reprezentacijom po Aziji gde je prikazao odlične partije i odmah na sebe privukao veliku pažnju pa su počele da stižu i ponude. Ali Hase ne mari za to, već i dalje igra u svom Sarajevu, daje golove i uveseljava publiku. Svoju najbolju partiju je pružio na utakmici sa BSK-om na Zvezdinom stadionu 16. 9.1955. kada se u punom sjaju predstavio beogradskoj publici. Sarajevo je slavilo sa 3-0, a moglo je da bude i više da se Hase nije igrao sa loptom i svog trenera Brozovića dovodio do ludila, ali se to sve nakon pobede brzo zaboravilo. Sutradan su novine pisale samo o njemu.
Protivnički igrači su ga nakon sjajnih partija drugačije gledali pa su i grublje startovali i povrede ga nisu mimoišle. A onda na Koševo je 5. 6. 1960. došla Crvena zvezda i Hase je prosto toliko briljirao da mu je na kraju meča prišao Dragoslav Šekularac i čestitao na partiji. Zvezda je dobila ovaj meč sa 4-2, pa i pored poraza Hase je ostavio odličan utisak i naterao Zvezdinu legendu da mu oda priznanje.
Hase nastavlja sa fenomenalnim partijama i to na svojoj koži su osetili i fudbaleri i Hajduka i Partizana, publika na Koševu je išla samo da gleda svog Hasea. Tribinama se orilo Hase, Hase!, a on je svoju raju dovodio do delirijuma potezima i golovima. Dobre igre u dresu Sarajeva su ga preporučile i da dobije poziv u reprezentaciju Jugoslavije. Nažalost, u dresu sa nacionalnim grbom je odigrao samo jednu utakmicu 8. 10. 1961. u Beogradu (5-1).
Godina 1962-63 igra poslednju sezonu u bordo dresu i potom odlazi u Tursku, u ekipu Fenerbahčea, ali se tamo jako malo vremena zadržao i nije mogao bez svog Sarajeva, bez svoje raje i ponovo se vratio tamo gde ga je srce vodilo, u svoje Sarajevo.
Kada se vratio rekao je sledeće:
„Ne mogu brate ja igrati za novac i slušati kako treba da igram. Hvala im bili su korektni i nisu mi pravili probleme. Rekao sam im da ja samo mogu u Sarajevu igrati.“
U Sarajevu je bio novi trener Abdulah Gegić i koji je dao Haseu potpunu slobodu u napadu a ovaj mu je to vratio na najbolji mogući način. U sezoni 1963-64 postaće najbolji golgeter lige sa 19 postignutih golova. Bio je već u poznim godinama i hteo je da okači kopačke o klin, ali na nagovor Mehe Brozovića ostao je da pomogne svom Sarajevu i novim mladim igračima. Započinje sezonu 1966-67, ali posle teške povrede koju je zadobio na utakmici sa Rijekom na Kantridi 16. 10. 1967. odlučio je da konačno kaže zbogom fudbalu.
Novine, nakon što je objavio svoju odluku, donele su naslov na svojim stranicama „Jedan je Hase“. I zaista je tako bilo, gradom na Miljacki će proći mnogo fudbalera, izrodiće se i u Željezničaru i u Sarajevu dosta istinskih asova, ali jedan je Hase. Niko nikada neće moći dosegnuti tu slavu i tu konekciju koju je Hase imao sa publikom. Koliko je Hase bio popularan govori i činjenica da je rok grupa Zabranjeno pušenje imala pesmu koja se zvala „Nedelja kad je otišo Hase“. Za Sarajevo je odigrao 600 utakmica, postigao 400 golova, od toga 100 golova na zvaničnim utakmicama.
Preminuo je u Sarajevu 24. 1. 1987.
Stadion Sarajeva danas nosi njegovo ime, omladinska škola FK Sarajevo nosi njegovo ime a grad Sarajevo mu je dodelio i ulicu.
Jedan je Hase.
-
Kako biti zdrav i srećan
900 rsdIII POGLAVLJE
ZNAČAJ I ULOGA PRIRODNIH MATERIJALA ZA ZDRAVLJE ČOVEKA
Pominje se u Svetom Pismu, u Petoj knjizi Mojsijevoj, gl. 22:11 „ Ne oblači haljina tkanih od vune i od lana zajedno.“, što govori o upotrebi ovih odevnih predmeta od davnina. Takođe, u tom poglavlju nalaze se i još mnogi drugi propisi tog vremena.
Vuna i njen značaj
Vuna predstavlja potpuno prirodni materijal, koji blagotvorno deluje na ljudski organizam. To su znali i naši stari pa je bila veoma zastupljena kao odevni predmet, a i danas, često je koriste ljudi na selu. Vuna predstavlja optimalnu zaštitu od hladnoće. U zimskim danima ne preporučuje se nošenje tesne i sintetičke odeće jer to dovodi do znojenja tela i bržeg hlađenja, dok to nije slučaj sa vunom. Kod vune je prisutno normalno cirkulisanje vazduha i smanjuje se dodatno znojenje. Na ovaj način, održava se optimalna telesna temperatura. Odeća od vune preporučuje se osobama sa lošom perifernom cirkulacijom. Vuna može da apsorbuje i do 15% vlage, a i dalje da bude suva.
Vuna sadrži ulje lanolin koje je prirodni insekticid, baktericid i fungicid, tj. uništava insekte, bakterije i gljivice. Najzastupljeniji artikli od vune su: odeća, čarape, posteljina, predmeti i prostirke za bebe. Za bebe se preporučuju prostirke od vune iz razloga što bebe imaju slabije razvijenu termoregulaciju, a vuna odlično održava stalnu telesnu temperaturu. Vuna ima i detoksikacijska svojstva – izvlači iz tela nečistoće i tako obezbeđuje eliminaciju otrova pa su odevni predmeti od vune veoma poželjni. Posebno se preporučuje posteljina od vune zbog njenih blagotvornih dejstava naročito, kod dece.
Vuneni ćilimi imaju višestruko korisnu upotrebu u svakom domu.
Pamuk
Po mišljenju stručnjaka iz ove oblasti, zbog sve češćih alergija na sintetičke materijale, kao i alergija nepoznate etiologija, preporučuje se upotreba odeće od pamuka. Lako se održava, a potrebno je potruditi se i naći onaj koji je boljeg kvaliteta. Preporučuje se nošenje odeće od pamučnih materijala posebno u letnjim mesecima jer ne zatvara pore i ne sprečava znojenje, te je dobar za održavanje stalne telesne temperature i zdravlje kože, a što nije slučaj sa veštačkim sintetičkim materijalom i odećom.
Svila
Vodi poreklo iz Kine i bila je korišćena i u stara vremena kao veoma važan trgovački artikl. Dobija se iz larvi svilenih buba. Prednosti svile su u tome što je lagana, meka, prilagođava se telesnoj temperature i veoma preporučljiva u letnjim mesecima, jer ima svojstvo da ,,hladi“. O svili se takođe, govori i u Svetom Pismu. ,,Nepoželjna“ svojstva su da se teško održava i da se odevni predmeti od svile moraju peglati pre oblačenja.
Lan
Najčešće korišćena odeća naših predaka bila je lanena. To nije bilo bez razloga. Naime, za lan se zna da je od izuzetnog značaja za ljudsko zdravlje. Zna se i da su u raznim bolestima, u predelu bolesnih organa bile stavljane lanene obloge natopljene raznim uljima, esencijama, i sličnim lekovitim supstancama, koje su blagotvorno uticale na izlečenje od tih bolesti. Savremena nauka kaže da lan dokazano poboljšava imune snage organizma te tako doprinosi opšte dobrom stanju organizma, još ako se koriste i obloge od lana, dobijaju se dobri terapijski rezultati. Za laneno seme se zna da je jako lekovito kod mnogih bolesti, i u tom smislu ima veliku terapijsku primenu, možda ipak najznačajniju u terapiji opekotina. Jedan poznati švajcarski lekar i prirodnjak je objašnjavao lekoviti učinak lana. On kaže da lan i u svojim vlaknima ima terapijsko dejstvo kod opekotina, te ta saznanja tačno odgovaraju naučnim činjenicama koje kažu da nije svejedno od kojih se materijala prave zavoji, tj. koja je kontaktna supstanca. To znači da lan ima izuzetna svojstva u brzoj granulacija, odn. bržem zarastanju rana. Osim toga, lan iz opekotina izvlači štetne supstance, koje mogu dovesti do trovanja organizma, i na taj način ima i detoksikacijska svojstva. Za opekotine preporučuje se lanena krpa topla, natopljena uvarkom od lanenog semena. Ovaj oblog preporučuje se i kod bolova u predelu grudnog koša sa bilo koje strane, kao i kod bolova u predelu vrata jer brzo otklanja bolove. Obloge se trebaju što češće stavljati. Takođe, lanena krpa može biti natopljena i nekim od biljnih lekovitih ulja koja imaju blagotvorna dejstva kod ovakvih stanja. Topla lanena krpa stavlja se i na stomak u slučaju grčeva kod kolitisa. Primene mogu biti raznovrsne . Što se tiče uticaja lana na kožu, dejstvo je blagotvorno, tj. prijatno, i nema loših uticaja niti alergija.
Lan obezbeđuje kao i vuna bolje cirkulisanje vazduha, bolji je provodnik toplote, a kad su visoke, letnje temperature u pitanju, ima bolje dejstvo nego i sam pamuk. Danas nošenje ove odeće ,,život znači“, u pravom smislu te reči, jer lan odbija ceo spektar ultraviolentnog značenja, i na taj način štiti kožu i ceo organizam od loših zračenja i mogućih pojava kancera. U stanu prostirke, zavese i prekrivači od lana znače dobru životnu sredinu i kvalitet zdravlja jer lan smanjuje i tzv. statički elektricitet i loša zračenja u prostoriji. Iz svega navedenog vidimo šta znači upotreba lana za dobar imunitet i dobro zdravlje čoveka. Iako se teže održava, sva navedena svojstva zaslužuju pravu brigu oko ove tkanine.
-
Oliver kao brat za brata
810 rsdУНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ
Волим песму мујезина у први сумрак, то једино време када сам заиста миран у ових неколико разрованих улица које су сада град и дом. Она каже Доста је са тиме што радиш, или покушаваш. Доста за данас, или заувек. Дечаци са средине моста довикују ми на албанском, а Ибар хладан и брз, ћути као гроб. Ћутим и ја. Велико је знање умети да ћутиш тако да те то не убије. Сећања и речи о прошлости сада су само известан губитак.
Треба бити нем, и хитар. Као хрт, као арабер. На потпуно пустом, новом кеју седео сам на клупи и у паузама читања преписке свог уредника из једне од давно упокојених редакција, са својом бившом ученицом јоге, сећао се Париза… Бициклом од Пигала, низ Булевар Магента све до Републике и даље уз канал…
Обоје су били везани за овај мали град на граници, у неком тренутку својих живота. Он тражећи храброст и славу. Она, новац и моћ. Показали су нешто стила у јавном вређању. А код нас је стил увек дефицитарна роба. Поново цигарете, после 15 година. То је вероватно једино глупље него два пута се венчавати истом особом. Оном која те воли када одлазиш и када си далеко. Поново Blackbird field, жртвовање, пораз и слава. Небеско краљевство, on demand. Река је иста, град је другачији. Нешто је у њему и нама умрло, тог уторка ујутро 16. дана јануара 2018, када су пуцали у срце човека који је знао оба лица храбрости и оба језика људи што живе на овом тлу, где је суђење пречесто двобој, а правда – освета. Једно је озарено лице јунака кога никада не води страх, друго човека мира, који разуме оног наспрам себе и искрено и дубоко воли ту тешку земљу која их је обојицу родила. Сада га више нема. Ту су мајке у црнини које на улици проклињу једна другу, ту су деца, чија рођења подлаци у скупим оделима најављују као да броје стоку, ту је претња скривене оштрице, ту су клеветници и издајице најбољих пријатеља, ту је изненадна тама, страх који крши леђа, ту је осмех насилника и скривани дрхтај живота у ванредном стању које траје више од 20 година.
Укупно гледано, идеја покретања дописништва у Митровици, укоченој у новој трауми и ишчекивању неизвесне ближе будућности, била је прилично немогућа. И истински узбудљива.
– Ти разговараш са људима – рекла је Мадам Уредница прихватајући мој предлог плате за ту мисију лоцирану негде између непојамног и апсурдног.
Веровала је, на темељу свог искуства, да бих ја тамо ипак могао нешто да урадим, упркос килавом прогресу са безобалном причом о унутрашњем дијалогу о Косову, коју ми је претходно дала као велику тему, о којој опет нико није имао да каже ишта вредно медијског простора. Мишљења су била подељена на она која су захтевала: Одмах, и она која су викала: Никада. Била је то она тема која није допуштала да се заиста мисли ни о једној другој, говорила о вечности, и увек само о себи, гласом давно пале и нестале империје. Била је унутрашњи владалац који своје домаћине користи по жељи као посуде у које се налива њен бестелесни дух. Императорка изгубљеног царства, свега онога што је требало да буде али није. Тежак задатак, анализа теме која никада није напуштала периферни вид нације која убрзано нестаје. Као сонет дворског песника у тврђави око које махнита епидемија куге.
Цео тај раштимовани оркестар истраживача јавног мњења, страначких лидера, црквених филозофа, слободних мислилаца и пијачних продаваца звучао је као ветар преко празне пивске флаше. Исти шупљи једнолични тон мојих саговорника оптерећивао је тај све обимнији и нечитљивији наратив. Била је то дуга шетња по гробљу колективних надања на чијем је крају чекало једно отворено место, у Алеји заслужних грађана.
Морало се дакле умрети за један живот да би се могло родити у неком другом, али као да ни то више никога није превише занимало. Чак ни они којих се то директно тицало нису имали превише тога да кажу на тему како су потрошили двадесет година од рата. Требало је да направим репортажу о српским повратницима и да тамо на терену покушам да заокружим своју велику анализу.
Уводни разговор имао сам са министром у косовској влади, задуженим управо за тај посао. Иако су Балканци одавно усавршили англосаксонски модел, где ако нешто нећеш да урадиш, оснуј за тај проблем анкетни одбор, и подигли га на ниво министарства, овај човек је говорио мало другачије. Његова основна порука била је живот испред политике, мале победе у великом поразу, контрола штете и рационалност. Можда није био сасвим нов, вероватно ни аутентичан, али свакако – живот. Оно што смо пропустили да научимо. Проналазио сам у његовим речима рефлексе онога што је било ново у српској косовској политици, а што још није имало имена, јер није смело да га има. Долазио је из малог града, ван Косова, скромног порекла и без политичког педигреа, а носио неко уверење, поуздање као да долази из будућности, повезаност са оним што долази. Да ли због природног, случајем откривеног талента, или искуства у камповима Blackwater-а и Academi-ја у Авганистану и Ираку и проширивањем хоризоната које су те организације дискретно обећавале, није било битно. Поред њега, тај исти победнички менталитет у новој косовској политици гајила су и два брата из Штрпца, један градоначелник, други саветник косовског председника, који су се први међу Србима са Шаре спустили до Бондстила и тамо схватили да су много бољи него што су иначе мислили.
Правећи се мртвима све ове године, допустили смо да нас заобиђе много тога важног, на првом месту будућност. Нисам био сигуран да ће тај човек успети у свом новом политичком оквиру, али није било сумње да ће постићи оно што је наумио, као и многи други на Косову. То је било оно што се променило од моје последње drive-through посете Косову на путу за Тирану новом, брзом саобраћајницом кроз планине.
Неки обични момци почели су да бивају позивани на неке озбиљне журке. Свет је отишао даље, са нама, без нас или најчешће са једним нашим делом. Можда тај унутрашњи дијалог и није био сасвим бесмислен. Нова моћ и поредак у глави. Али шта са срцем, ко ће призвати музе?
Репортажа о повратницима испала је, међутим, одлично. Добио сам много на том путу, између осталог, неколико чистих осмеха, мало суза и ручно израђену свиралу од једног честитог старца из малог, чудесног села у срцу Дренице. И његову поруку владарима земље да је живот драг и мраву и човеку. Он се није одрекао своје песме, ни за новац, ни из очајања.
-
Odnosi između Jugoslavije i Svete Stolice 1963 – 1978
1.360 rsd2. Neuspešna misija Silvija Odija: vreme kratkih spojeva u međunarodnim odnosima
Vi već znate da se Rim zove ’Večiti Grad’, ali će te pojam o večnosti dobiti tek sada kada imate da vodite pregovore sa Vatikanom. On se nikuda ne žuri. Moje dosadašnje iskustvo potvrđuje tačnost mojih navoda.
Lujo Bakotić, poslanik Kraljevine Srbije i kasnije Kraljevine SHS kod Svete Stolice
U redovima koji slede pokušaćemo na osnovu arhivske građe da pojasnimo zašto je SFRJ insistirala npr. na tačkam jedan i četiri. Kao zoran primer, poslužiće nam ličnost i aktivnost savetnika otpravnika poslova Nuncijature u Jugoslaviji, monsinjora Silvija Odija, koji je 1952. godine iz ruku pomoćnika ministra inostranih poslova SFRJ Aleša Bedlera, primio notu o prekidu diplomatskih odnosa Jugoslavije sa Svetom Stolicom.
Službovanje monsinjora Odija u SFRJ bilo je vezano još za period nepoverenja i ne baš srdačnih odnosa koji su vladali na relaciji Jugoslavija – Sveta Stolica. Vremenski okvir Odijevog delovanja pripada periodu poznih četrdesetih godina sada već minulog veka tj. za vreme pontifikata pape Pija XII, kada je Crkva još uvek bila konzervativno usmeravana.
Monsinjor Odi je nastavio politiku zatezanja užeta koju je u Jugoslaviji započeo namesnik apostolskog nuncija monsinjor J. P. Harlej kada je preuzeo dužnost 1946. godine. Po Harlejevom odlasku „na duži odmor u Vatikan“, identičnu politiku prema SFRJ nastavio je i njegov naslednik savetnik otpravnika poslova monsinjor P. Sigismond, koga je nasledio Silvio Odi. Političko uže između Jugoslavije i Svete Stolice, u tom periodu, bilo je napeto, razume se, jer ga je sa druge strane zatezala i SFRJ.
Monsinjor Harlej je kao Amerikanac sprovodio politiku Kurije osklanjajući se na Stejt department, dok su Sigismond i Odi, kao Italijani, potpomagali šovinističku politiku de Gasparijeve Demohrišćanske stranke (fusnotu 54).
Odi je bio neumoran vatikansko – italijanski poslenik. Prema proceni jugoslovenskih diplomata on je zaoštravao slučaj Stepinac sa ciljem da na taj način ometa normalizaciju odnosa Crkva – država. Takođe, bio je povezan sa proustaškim sveštenstvom koje je podstrekivao na ideološko-političku borbu protiv unutrašnjeg poretka, nagovarao sveštenike iz novooslobođenih krajeva na Jadranu da se odreknu glagoljice zbog univerzalnosti Katoličke crkve, a biskupu pazinskom uputio je službenu poruku kojom je tražio da zabrani upotrebu ovog pisma koje je bilo prihvaćeno u crkvenim obredima u Istri; koristeći se diplomatskim imunitetom, preko granice je prenosio vatikansku dokumentaciju intoniranu izrazito antijugoslovenski.
Kada je reč o tršćanskom pitanju, monsinjor Odi je imao isti stav kao i prema upotrebi glagoljice tj. krajnje iredentistički, zbog čega je često dolazio u sukob sa rodoljubivim sveštenicima iz Hrvatske i Slovenije. Od 1951. do 1952. godine zagrebački Vijesnik je na svojim stranicama donosio detalje o aktivnosti otpravnika poslova nuncijature u Jugoslaviji monsinjora Odija.
U polemici sa neki će reći zvaničnim, drugi pak poluzvaničnim organom Svete Stolice, glasilom Oservatore romano, glavni pravni savetnik SMIP-a M. Bartoš, uporedio je angažman opata Markonea u NDH sa delovanjem otpravnikom poslova Apostolske uncijature u Beogradu. Bartoš je naglsio, da je za razliku od NDH, Sveta Stolica tadašnju FNRJ priznala de iure, iz čega proizlazi da je Odijevo ponašanje bilo sa jugoslovenske tačke gledišta skandalozno.
Odijeva antijugoslovenska aktivnost pokazivala se i u pružanju podrške sveštenstvu koje se suprotstavljalo vlasti. Profesor Bartoš je u svojim stavovima isticao da je dužnost ovog vatikanskog diplomate da radi na pravilnom razvijanju odnosa na relaciji Jugoslavija – Sveta Stolica budući da je on zvanični predstavnik Vatikana kod vlade, ovako, prema mišljenju profesora Bartoša Odi opstruira spomenuti zadatak.
Na ovakve opaske profesora Bartoša, Odi je odgovorio da je on postavljen od pape da zastupa Svetu Stolicu kod jugoslovenske vlade, ali i zato da bdije nad crkvenom disciplinom u Jugoslaviji kao i da o tome izveštava svetog oca, shodno kanonskom pravu (kanon 267).
Kako su to ocenili u SMIP-u, vrhunac neuspeha svoje diplomatske misije Odi je doživeo kada je 17.12 1952. godine u kabinetu pomoćnika SMIP-a Aleša Bedlera, primio notu o prekidu diplomatskih odnosa sa Svetom Stolicom. Monsinjor Odi nije skrivao svoju povređenost koja je bila isprepletena sa hladnoćom i sigurnošću čije se ishodište nalazilo u viševekovnoj vatikanskoj diplomatskoj praksi. Rezignirano i u isto vreme i dostojanstveno, odgovorio je Bedleru, konstatujući šta je jugoslovenska strana učinila – da Crkva nikuda ne žuri i da ima vremena da čeka…
Razlog za jugoslovensko prekidanje diplomatskih odnosa sa Svetom Stolicom 1952. godine ima i svoj širi istorijski i diplomatski kontekst: „To je posljedica niza povijesnih i političkih događaja. Napredovao je proces hladnoga rata, Jugoslavija je 1948. zamrznula odnose sa vodećom socijalističkom silom SSSR-om, a godine 1949. formira se NATO, svijet se politički snažno bipolarizira. U takvom ozračju dolazilo je do brojnih kratkih spojeva u međunarodnim odnosima pa tako i između Jugoslavije i Svete Stolice. To su bili uzroci, no bilo je dakako i povoda, a glavni povod koji je utjecao na prekid diplomatskih odnosa bio je proces kardinalu Stepincu.“
Interese Svete Stolice od tada je u Jugoslaviji zastupala francuska Ambasada. Ova činjenica ne bi trebalo da iznenađuje, s obzirom da su gotovo sva mesta u francuskoj diplomatiji zauzimale diplomate bliske zvaničnim katoličkim krugovima. Slična stvar bila je sa vojskom i sudstvom. Takođe, u Engleskoj i SAD diplomatiju su predvodili ljudi iz katoličkih krugova. Ova povezanost diplomatije navedenih zemalja sa Vatikanom, po svoj pilici, proishodi iz Katoličke akcije.
S obzirom na opisano Odijevo ponašanje kao i na političku realnost u ondašnjoj Jugoslaviji, vlasti su proklamovale navedenih dvanaest tačaka tj. uslova, pod kojima mogu da se obnove kontakti sa Vatikanom koje su 1962. godine inicirali Kusen i Sazoli u razgovorima sa atašeom Božićem.