УНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ

Волим песму мујезина у први сумрак, то једино време када сам заиста миран у ових неколико разрованих улица које су сада град и дом. Она каже Доста је са тиме што радиш, или покушаваш. Доста за данас, или заувек. Дечаци са средине моста довикују ми на албанском, а Ибар хладан и брз, ћути као гроб. Ћутим и ја. Велико је знање умети да ћутиш тако да те то не убије. Сећања и речи о прошлости сада су само известан губитак.

Треба бити нем, и хитар. Као хрт, као арабер. На потпуно пустом, новом кеју седео сам на клупи и у паузама читања преписке свог уредника из једне од давно упокојених редакција, са својом бившом ученицом јоге, сећао се Париза… Бициклом од Пигала, низ Булевар Магента све до Републике и даље уз канал…

Обоје су били везани за овај мали град на граници, у неком тренутку својих живота. Он тражећи храброст и славу. Она, новац и моћ. Показали су нешто стила у јавном вређању. А код нас је стил увек дефицитарна роба. Поново цигарете, после 15 година. То је вероватно једино глупље него два пута се венчавати истом особом. Оном која те воли када одлазиш и када си далеко. Поново Blackbird field, жртвовање, пораз и слава. Небеско краљевство, on demand. Река је иста, град је другачији. Нешто је у њему и нама умрло, тог уторка ујутро 16. дана јануара 2018, када су пуцали у срце човека који је знао оба лица храбрости и оба језика људи што живе на овом тлу, где је суђење пречесто двобој, а правда – освета. Једно је озарено лице јунака кога никада не води страх, друго човека мира, који разуме оног наспрам себе и искрено и дубоко воли ту тешку земљу која их је обојицу родила. Сада га више нема. Ту су мајке у црнини које на улици проклињу једна другу, ту су деца, чија рођења подлаци у скупим оделима најављују као да броје стоку, ту је претња скривене оштрице, ту су клеветници и издајице најбољих пријатеља, ту је изненадна тама, страх који крши леђа, ту је осмех насилника и скривани дрхтај живота у ванредном стању које траје више од 20 година.

Укупно гледано, идеја покретања дописништва у Митровици, укоченој у новој трауми и ишчекивању неизвесне ближе будућности, била је прилично немогућа. И истински узбудљива.

– Ти разговараш са људима – рекла је Мадам Уредница прихватајући мој предлог плате за ту мисију лоцирану негде између непојамног и апсурдног.

Веровала је, на темељу свог искуства, да бих ја тамо ипак могао нешто да урадим, упркос килавом прогресу са безобалном причом о унутрашњем дијалогу о Косову, коју ми је претходно дала као велику тему, о којој опет нико није имао да каже ишта вредно медијског простора. Мишљења су била подељена на она која су захтевала: Одмах, и она која су викала: Никада. Била је то она тема која није допуштала да се заиста мисли ни о једној другој, говорила о вечности, и увек само о себи, гласом давно пале и нестале империје. Била је унутрашњи владалац који своје домаћине користи по жељи као посуде у које се налива њен бестелесни дух. Императорка изгубљеног царства, свега онога што је требало да буде али није. Тежак задатак, анализа теме која никада није напуштала периферни вид нације која убрзано нестаје. Као сонет дворског песника у тврђави око које махнита епидемија куге.

Цео тај раштимовани оркестар истраживача јавног мњења, страначких лидера, црквених филозофа, слободних мислилаца и пијачних продаваца звучао је као ветар преко празне пивске флаше. Исти шупљи једнолични тон мојих саговорника оптерећивао је тај све обимнији и нечитљивији наратив. Била је то дуга шетња по гробљу колективних надања на чијем је крају чекало једно отворено место, у Алеји заслужних грађана.

Морало се дакле умрети за један живот да би се могло родити у неком другом, али као да ни то више никога није превише занимало. Чак ни они којих се то директно тицало нису имали превише тога да кажу на тему како су потрошили двадесет година од рата. Требало је да направим репортажу о српским повратницима и да тамо на терену покушам да заокружим своју велику анализу.

Уводни разговор имао сам са министром у косовској влади, задуженим управо за тај посао. Иако су Балканци одавно усавршили англосаксонски модел, где ако нешто нећеш да урадиш, оснуј за тај проблем анкетни одбор, и подигли га на ниво министарства, овај човек је говорио мало другачије. Његова основна порука била је живот испред политике, мале победе у великом поразу, контрола штете и рационалност. Можда није био сасвим нов, вероватно ни аутентичан, али свакако – живот. Оно што смо пропустили да научимо. Проналазио сам у његовим речима рефлексе онога што је било ново у српској косовској политици, а што још није имало имена, јер није смело да га има. Долазио је из малог града, ван Косова, скромног порекла и без политичког педигреа, а носио неко уверење, поуздање као да долази из будућности, повезаност са оним што долази. Да ли због природног, случајем откривеног талента, или искуства у камповима Blackwater-а и Academi-ја у Авганистану и Ираку и проширивањем хоризоната које су те организације дискретно обећавале, није било битно. Поред њега, тај исти победнички менталитет у новој косовској политици гајила су и два брата из Штрпца, један градоначелник, други саветник косовског председника, који су се први међу Србима са Шаре спустили до Бондстила и тамо схватили да су много бољи него што су иначе мислили.

Правећи се мртвима све ове године, допустили смо да нас заобиђе много тога важног, на првом месту будућност. Нисам био сигуран да ће тај човек успети у свом новом политичком оквиру, али није било сумње да ће постићи оно што је наумио, као и многи други на Косову. То је било оно што се променило од моје последње drive-through посете Косову на путу за Тирану новом, брзом саобраћајницом кроз планине.

Неки обични момци почели су да бивају позивани на неке озбиљне журке. Свет је отишао даље, са нама, без нас или најчешће са једним нашим делом. Можда тај унутрашњи дијалог и није био сасвим бесмислен. Нова моћ и поредак у глави. Али шта са срцем, ко ће призвати музе?

Репортажа о повратницима испала је, међутим, одлично. Добио сам много на том путу, између осталог, неколико чистих осмеха, мало суза и ручно израђену свиралу од једног честитог старца из малог, чудесног села у срцу Дренице. И његову поруку владарима земље да је живот драг и мраву и човеку. Он се није одрекао своје песме, ни за новац, ни из очајања.