Ponovo

Hana Miler

– Hana, šta radiš ovde, sutra se udaješ? – Amanda, moja prijateljica i ujedno koleginica, dolazi začuđeno do mene.

– Znam, ali glava mi je puna, treba mi skretanje pažnje.

Zajedno radimo za dobrotvornu organizaciju „Budi čovek”, i znam da imamo puno posla jer je neko pre dva dana donirao ogromnu sumu novca za izgradnju objekta deci sa posebnim potrebama, Bog zna da im je potreban prostor.

– Trema pred venčanje?

– Tako nekako – kratko slažem i spustim torbu na svoj sto.

– Nadam se da imaš brdo dokumentacije – nadam se, jer mi treba debelo skretanje pažnje.

– Naravno draga, znaš da te volim kad tražiš dokumentaciju – ozari se i namigne mi. Amanda mrzi dokumentaciju, a ja je koristim za skretanje pažnje što mi je u ovom trenutku preko potrebno.

Nakon dva sata skrenem pogled i pogledam u telefon. Sandra.

– Ne, sigurna sam da ne želim devojačko veče – javim se ozbiljno.

– Nisam htela to da te pitam.

– Nego?

– Mislila sam da donesem sladoled i da gledamo večeras filmove sa tužnim krajem?

– Stvarno? Ako su filmovi u pitanju, pristajem.

– Da, jesu – rekla je tiho.

– Sandra, je li sve u redu? – kao da ima još nešto.

– Da… Zapravo ne, razgovaraćemo večeras, važi?

– Plašiš me.

– Samo sam nešto saznala, razgovaraćemo večeras, u autu sam. Dolazim oko osam. – U redu, vidimo se večeras. – Ovo je bilo čudno, šta li je to nju moglo uzdrmati? – Meni nešto kažeš? – pita me Amanda. – Ne, razgovaram sama sa sobom – uputim joj osmeh i ponovo se posvetim papirima.

Parkiram auto u garažu i izvadim cipele koje sam malopre kupila. Sklopim oči na trenutak da oteram glavobolju koja je počela da me hvata. Predugo sam buljila u papire.

Na ulazu u lift srećem mog komšiju košarkaša.

– Zdravo, Hana – pozdravi me.

– Zdravo, Adame.

– Sa posla? – pita me ljubazno.

– Da, ti pretpostavljam dolaziš sa treninga? – pogledam u njegovu sportsku torbu.

– Da, trener je rešio da nas izrabljuje ove nedelje – požalio se.

– Kako život? – to me uvek pita.

– Komplikovano, kao i obično. Kod tebe?

– Isto kao kod tebe – malo se namršti.

Iako nikad nismo razgovarali, on zna da sam prošla kroz gadan prekid, video je nekoliko puta to na mom licu i video me je par puta sa Leonom pre toga. Isto tako, ja znam za njega i onu Engleskinju, bio je lud za njom, a ona je pokušala da mu uvali tuđe dete, bili su preglasni, čak je i policija reagovala.

– Žao mi je što to čujem – pogledam ga ozbiljno.

– Jesam li ti nekad rekao da mi je drago što te imam za komšinicu? – pita me dok izlazimo iz lifta.

– Nisi, ali osećam vibraciju – nasmešim se, patim od iste bolesti.

– Da, nadam se da ćeš biti srećna.

– Hvala, ali sreća je mene odavno napustila – tužno se osmehnem i ubacim ključ u bravu.

– Takvog anđela, nikad – značajno me pogleda i otključa svoj stan.

Zamislim se malo nad njegovim rečima i odmahnem glavom.

Ulazim u svoj stan i osetim nešto u vazduhu. „Je li to dim cigarete?“, namrštim se i potpuno nesvesno krenem ka svojoj spavaćoj sobi. Znate onaj trenutak kada samo znate šta treba da uradite, a ne razmišljate o tome šta radite? Ovo je bio taj trenutak. Samo sam ušla u svoju spavaću sobu ne razmišljajući o tome.

Nije ni morao da se okrene, ta ramena, vrstu odela, kosu, ruke, sat, to držanje bih prepoznala uvek. Ovde je u mom stanu. Zašto se čudim, on mi je pronašao ovaj stan i ima ključ, izgleda da sam zaboravila na to da može ući kad god poželi.

Progutam knedlu, ali sam nemoćna da progovorim, samo razmišljam o tome o čemu on misli dok gleda moju belu venčanicu, a gleda u nju, vidim to.

– Da li je kasno da odem odavde, jednostavno da se pravim da ga ne vidim i pobegnem glavom bez obzira – počinjem da razmišljam u sebi.

Ne, odrasla sam, sada sam žena koja stoji iza svojih odluka, sada sam osoba koja gleda svet sopstvenim očima a ne kroz njegove. Sada sam potpuno drugačija osoba, ali ipak još uvek njegova.

– Veličanstvena je, mogu samo da zamislim kako ćeš izgledati u njoj – progovori i cimnem se unazad.

Ne mogu da se kontrolišem, njegove reči me bole, zarivaju se u moje srce poput tankog bodeža i podsećaju me na nas, na ono što smo nekad bili.

Okreće se polako i mirno poput čoveka koji ima sve vreme ovog sveta. Znam da sledi udar za moje telo, bol za moje srce i patnja za moju dušu, ali i pored toga stojim mirno u mestu željna svega što mogu dobiti od njega.

Snažna čeljust, ubitačan pogled crnih očiju, kosa koju nikad ne češlja jer je previše oštra, crna je poput najcrnje noći. Sve je na svom mestu, perfektno, odmereno, hladno, suzdržano i bez ikakvih emocija. Znam da ovaj čovek nikad u životu nije pustio suzu, nikad nije žalio ni za čim i nikad, ali nikad se nije okrenuo iza sebe.

– Leone – prevalim jedva preko usana i molim se svim svecima da ne zaplačem, jer pred njim nikad nisam plakala zbog njega.

PROLOG

Stiven Tomas

– Senatore Breken, čemu dugujem ovo zadovoljstvo? – smestim se u svoju stolicu i pažljivo osmotrim čoveka koji je kandidat za budućeg predsednika ove države. Jedan od retkih političara koje poštujem, Semjuel Breken.

– Za tebe samo Semjuel, Stivene – značajno je to istakao. Njegova poseta nije poslovna, njegov stav i suzdržanost dok me posmatra upućuju na to da se još uvek lomi oko toga zbog čega je ovde. U pitanju je neka tajna, iskustvo mi to govori. Kada si u poslu obezbeđenja ljudi naučiš da namirišeš njihove prljave tajne.

– U redu Semjuele, slušam.

– Kancelarija je obezbeđena, zar ne? – pita gledajući okolo. Paranoičan je.

– Nalaziš se u firmi koja pruža najbolju zaštitu na svetu, šta misliš koliko dobro je obezbeđena? – ne volim kad neko dovodi u pitanje moj integritet, kao i moje firme.

– Maksimalno, to sam i očekivao. Pretpostavljam da si dobro upućen u politiku?

– Samo onoliko koliko mi je to potrebno zbog posla, politika me inače ne interesuje.

– Znači, znaš da sam se kandidovao za predsednika?

– Naravno, čestitam ti.

– Hvala, ovde sam zbog zaštite.

– Već imaš zaštitu našeg obezbeđenja i uveravam te da su momci koji te čuvaju i te kako pouzdani, moji partneri i ja ih lično obučavamo.

– Veoma sam zadovoljan vašim uslugama i upravo je to razlog zbog kog želim da vas dodatno angažujem – miran je, previše miran.

– Slušam.

– Ova kampanja je prljava, istraživanja pokazuju da je jedna od najprljavijih. Novinari kopaju po mom životu, moji protivnici takođe, moja supruga… – zastao je. Neodlučan je.

– Da li mogu nešto pronaći?

– Da – priznao je.

Odlično, još jedan prljavi kandidat, a ovaj tip mi se do sada dopadao.

– Imam ćerku – rekao je tiho.

– Mislio sam da nemate više dece, nakon što su vam ubili sina pre par godina – prisetim se nekih detalja.

– Moja supruga i ja smo pre dvadeset i osam godina bili pred razvodom, skoro smo se složili da se sporazumno razvedemo. U tom periodu upoznao sam drugu ženu i iskreno planirao sam da je oženim nakon što se razvedem od sadašnje supruge, ali moja politička karijera je počela jako brzo da napreduje zbog nekih drastičnih odluka koje sam doneo i kidnapovali su mi sina. Ne znam da li znaš nešto o tome – zastao je. Verovatno se priseća toga. Naravno da znam, svi znaju.

– Poznato mi je, nastavi.

– FBI je sproveo ogromnu akciju i moj sin je vraćen nepovređen, nakon tog incidenta vratio sam se svojoj porodici a Elena je jednostavno nestala.

– Nestala? To je opširan pojam.

– Da, nisam je dugo video niti sam čuo nešto o njoj, sve dok me jednog dana nije nazvala, trebala joj je moja koštana srž.

– Za ćerku pretpostavljam?

– Za našu ćerku. Ona nije bila kompatibilna sa njom a kako sam ja otac morala je da me nazove.

– Shvatam.

– Devojčica se uspešno oporavila ali Elena mi je zabranila svaki kontakt sa njom, razumeo sam i zašto, želela je da je zaštiti. Tako je moja ćerka odrasla bez saznanja ko je njen otac, naravno trudio sam se da budem u toku sa njenim životom koliko je to bilo moguće bez njenog znanja.

– S obzirom na ono što se dogodilo tvome sinu to je bila ispravna odluka.

– Nikad nije ispravna odluka napustiti dete ali ona mora ostati anonimna za čitav svet zbog njene sigurnosti.

– A ne zbog tvoje karijere? – moram da pitam.

– Da ovog trenutka znam da će moja ćerka biti bezbedna odrekao bih se politike samo da je upoznam, ali to nije moguće, mnogima sam trn u oku i iskreno mislim da je pitanje kada će se i mene rešiti.

– Vrlo pesimističan stav za možda budućeg predsednika.

– Vrlo realističan stav – ispravlja me.

– Osim toga ubili su mi sina, ja sam već mrtav čovek.

– Znači želiš zaštitu za ćerku?

– Želim tajnu zaštitu za ćerku, ne želim tvoje telohranitelje želim da se neko od vas pobrine za nju. Platiću koliko god tražite, učiniću šta god treba da moja ćerka bude bezbedna, da li se razumemo, Stivene? – nagnuo se ka meni i prepoznao sam pogled. To je pogled čoveka koji nema šta da izgubi, poštujem to.

– Ukoliko želiš moju zaštitu za ćerku radićeš tačno ono što ti ja kažem. Da li smo se razumeli, senatore?

– Kristalno. Ovo su sve informacije koje imam o njoj – pružio mi je fasciklu.

– Da li imaš kopije?

– Imam nešto.

– To ćeš sve uništiti, jedina veza sa ćerkom od danas ću ti biti ja, to je neophodno, moramo uništiti svaki trag koji vas povezuje.

– Razumem, pobrinuću se za to.

– Odlično, istražiću tvoju ćerku i javiću ti se sutra.

– Računam na potpunu diskreciju. Ubili su mi sina, ne želim da ostanem i bez ćerke.

– To je zagarantovano – rukovali smo se i on je napustio moju kancelariju.

– Ruperte, treba mi sve što možeš pronaći o Moniki Grin do sutra.

– Imaš li fotografiju?

– Ne, ali imam dosta podataka koje ćeš dobiti za pola sata, i Ruperte?

– Da?

– Sve što pronađeš uništićeš nakon što mi proslediš, i ovo je prioritet.

– Razumem, javiću ti se sutra.

– Hvala ti.

Dakle Monika Grin, buduća Prva ćerka, ovo će biti nešto novo.