Presing

Obala jezera Orestiada, proleće, 1384. godina

Kada su se, nakon nekoliko dana, našli nedaleko od grada Kostura, noć je skrila tamne vode jezera Orestiada. Jedino je blagi šum talasa i klobučanja vode odavao da se ispred Dragutina, koji je stajao na omanjoj uzvisini, nalazi jezero, a ne nekakav mračni ponor bez dna.

Da je kojim slučajem bio dan, pred Dragutinom bi se ukazao sasvim drugačiji prizor zeleno-plave vodene površine, okružene planinama. Da je bio dan, video bi poluostrvo koje se protezalo skoro do sredine jezera. Video bi i prevlaku, široku tek jedan strelomet, koja je poluostrvo povezala sa kopnom.

Na prevlaci se nalazio ulaz u tvrdinju, mada se on tek neznatno isticao, jer je celo poluostrvo bilo okruženo bedemom, iza kojeg su se uzdizale brojne kule. Da je bio dan, Dragutin bi prvi put u životu video veličanstveni grad Kostur.

Međutim, bila je noć, pa je video samo udaljena svetla, rasuta širom poluostrva i na bedemu oko grada. Pa ipak, ta svetla su bila dovoljna da shvati da će vojska gospodara Balše teško uzeti grad.

Sa zabrinutim izrazom na licu, okrenuo se od jezera i osmotrio tamnu, vlažnu šumu iz koje je maločas izašao. Ratnici iz čete su se skrivali u rastinju.

– Odmorićemo se u šumi. Postavi stražu i reci Risu da dođe. I pošalji nekoliko ljudi da nam pribave večeru. Ovde sigurno ima divljači – rekao je Jovani, koja je stajala nedaleko od njega.

Ona ode da izvrši zapovest, a on se ponovo okrenu ka jezeru i svetlima u daljini. Baklje koje su gorele na bedemu, te svetle tačkice koje su se protezale obodom poluostrva, ponovo mu dadoše nagoveštaj da će osvajanje Kostura biti tegobno i da će potrajati duže nego što bi trebalo. A možda ga čak ne uzmu, jer će, čim se pročuje za okršaj pod Kosturom, Marko Mrnjavčević i Agarjani poslati pomoć braniocima.

Dok se nosio sa takvim mislima, iza sebe je začuo korake, ali se nije okrenuo jer ih je poznavao. Zvuk Risovih koraka odavno je zapamtio.

– Povukli smo se dublje u šumu, da vatre ne privuku neželjenu pažnju – rekao je staroverac. – Jovana je rasporedila stražare i poslala je lovce, ali se ovi nisu dugo zadržali, jer u blizini ima mnogo divljači.

– Šta su ulovili? – upitao je Dragutin.

– Vidre. Ili kastore, kako ih Jelini zovu. Neki kažu da su grad i jezero po njima dobili ime.

– Po vidrama? – Dragutin se nasmešio.

– Neki tako kažu, ali ne svi – odgovorio je Ris. – Jer ima i onih koji tvrde da je ime nastalo od reči „oreiada“, kako Jelini zovu gorske vile. Kažu da ih ovde ima mnogo. Ali ti si hrišćanin, zaboravio sam da ne veruješ u vile.

– Ako je to istina, nadajmo se da noćas neće biti previše glasne, jer će nam trebati tišina – Dragutin se nasmešio Risovoj šali, a onda se uozbiljio. – Ovde ćemo se pritajiti dok gospodar Balša ne stigne sa vojskom. Kada dođe, udarićemo na Kostur i više neće biti mirnog spavanja. Zato ćeš, čim svane, odabrati ljude i krenućete u izviđanje.

Ris je, bez reči, klimnuo glavom, a onda je krenuo ka šumi.

– I pošalji nekoga da mi donese večeru. Ja ću biti na obali – Dragutin je dobacio za njim.

Kada je ostao sam, zaputio se ka obali. Oprezno je silazio niz obronak jer je bio mrak.

Nakratko je zastao kada je nešto pljusnulo u jezeru.

Riba, pomislio je.

Na obali je našao suvo mesto ispod krošnje drveta koje se nadvilo nad vodom. Seo je i pogledao uvis.

Krošnja mu je zaklonila pola neba, ali je zato na drugoj polovini video zvezde: bezbroj malih, svetlih tačkica koje su iskričavo sijale.

Jedna od njih je brzo proletela nebom, ostavljajući kratkotrajni svetlosni trag, a onda se naglo ugasila. Dragutin je pomislio na Mariju. Još malo, još koji dan je trebalo da vojska gospodara Balše stigne, pa će, uz pomoć božju, uzeti Kostur.

Onda će biti slobodan. Dug će biti otplaćen i vratiće se kući u Kotor. I biće daleko od ovog pakla.

Istovremeno je primetio da mu nekada, dok je bio mlađi, ovaj način života nije teško padao kao sada. U to vreme, dok je sa Vukanom i Stepošem služio kod velikog župana Nikole Altomanovića, sve mu se činilo lakšim.

Vukan… sa tugom se setio njegove nesrećne sudbine. Ni grob mu se nije znao.

A Stepoš… on je bio zauzet poslovima u Zvečanu.

Nedugo nakon propasti Nikole Altomanovića, Stepoš mu se javio, Dragutin je odgovorio, razmenili su nekoliko pisama, ali je vremenom i ta prepiska zamrla. Valjda ih je život odneo na različite strane, daljina je učinila svoje, pa ni prijateljstvo koje su nekada imali više nije bilo isto.

Dok je razmišljao o prošlosti i sadašnjoj tegobi, blagi povetarac mu je pomilovao lice. Istovremeno je čuo nežno šaputanje, koje se stopilo sa šuštanjem lišća u krošnji drveta. Oslušnuo je pažljivije, a onda se nasmejao samom sebi. Samo vetar, pomislio je.

Ipak, šapat se ponovo čuo. Neko je izgovarao njegovo ime. Odnekud… odnekud iz krošnje. Kao da se lišće na povetarcu usaglasilo pa šušteći izgovara njegovo ime.

U trenu se našao na nogama. Pažljivo je osmotrio krošnju velikog drveta, a šapat se ponovo čuo.

D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e

U početku blag, povetarac se pretvarao u sve jači vetar, a šapat je bio sve glasniji.

D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e

Lišće ga je dozivalo, sablasno šušteći.

Osećajući da mu jeza mili uz vrat, osvrnuo se oko sebe.

Osim baklji u daljini, što su na bedemu Kostura gorele kao treperave kresnice, sve je prekrio mrkli mrak.

D r r r r a a a a a g u u u u t i i i i n e e e e e

Šapat je bio snažniji, a ovog puta je došao tik iznad jezera.

Sa rukom na balčaku mača, Dragutin se naglo okrenuo u pravcu iz kog je šapat dopirao. Nalet vetra ga je zapahnuo i uskovitlao mu kosu, a on nagonski isuka mač. Na trenutak mu se učinilo da je u vodi ugledao odsjaj srebrne svetlosti, koja je blesnula i odmah se ugasila.

– Ko je to? – glasno je upitao. – Pokaži se!

Nešto u jezeru, nedaleko od njega, ponovo je zasijalo srebrnom svetlošću. Svetlost se ovog puta nije ugasila, pa je u vodi, ispod površine, ugledao dve devojke.

Bile su predivne, sa dugom, crnom kosom koja se lelujavo uvijala, zaplitala se, milujući im tela, da bi se potom, povinujući se vodenim strujama, razmotavala i talasala poput zastave na vetru. Na sebi su imale srebrno bele haljine koje su im, iako providne, skrivale tela.

Dragutin ih je netremice gledao, a one su se, videvši njegovu opčinjenost, nasmejale bezglasnim smehom. A onda se nedaleko od njih ispod površine jezera pojavila još jedna svetlost, koja se lagano približavala obali. Dragutin isprva nije mogao u njoj da razazna treću nimfu, sve dok se ova nije pridružila sestrama.

Mač mu je ispao iz ruke, a on, ne skidajući pogled sa njih, jednom nogom zagazi u vodu. Talasi koje je napravio uzburkaše likove nimfi u jezeru, pa je zamerio sebi što nije pažljiviji i što mora da sačeka da se voda smiri da bi ponovo uživao dok ih gleda.

Zato mu je drugi korak bio oprezniji. Kada ga je napravio, sa obe noge je stajao u jezeru. Vodene vile su ga rukom pozivale da im se pridruži, a on je osetio neodoljivi poriv da ih posluša. Napravio je još nekoliko koraka i voda mu je dosegla do pojasa. Ponovo je zastao, jer je nekakav unutrašnji glas u njemu vrištao da se vrati, da odmah izađe na obalu.

Videvši njegovu neodlučnost, one mu priđoše. Sve tri su izronile iz vode, koja je sada i njima dosezala do pojasa. Jedna mu je nežno pomilovala lice. Druga, kosu. Treća mu je stavila ruku na rame.

A onda su ga sve tri nadljudskom snagom gurnule ispod površine. Noge su mu poklekle i voda mu se sklopila iznad glave, dok su ga nimfe držale u čeličnom stisku. Nije stigao da udahne vazduh, pa je nagonski otvorio usta koja se odmah napuniše vodom. Oči su mu bile širom otvorene, ali u mraku nije video ništa. Samo je ispod ruku kojima je zamlatarao osećao njihove noge.

Kroz glavu mu sevnu misao da nije trebalo ovako da skonča. Proletela mu je i pomisao na Mariju.

Stisak nimfi je popustio sasvim neočekivano. Dok je još uvek klečao, glava mu se napokon našla iznad površine i on hriptavo udahnu. U magnovenju je primetio da su one još uvek tu, oko njega. Ruke su im još uvek bile na njegovim ramenima, ali su im glave bile okrenute ka obali.

– Dragutine!! – nečiji glas ga je dozivao.

Jovana, to je bila Jovana, sevnulo mu je kroz glavu. To je njen glas dopirao odnekud sa obronka iznad jezera.

Nimfe razmeniše neodlučan pogled, a onda sve tri, kao da su jedna, izviše tela u graciozan luk i glatko zaroniše u jezero.

Još uvek hriptavo dišući, Dragutin je zabatrgao ka obali. Pljuskao je oko sebe i rukama razmicao vodu, koja je bila čudnovato gusta, kao da želi da ga zadrži. Kada se napokon našao na suvom, nemoćno se stropoštao na zemlju.

– Dragutine, jesi li tu? – ponovo je začuo Jovanu.

Glas je ovog puta bio bliži. Sada je čuo i njene korake, a onda je naspram zvezdanog neba spazio i njenu senku.

– Ovde… ovde sam – oglasio se jedva čujnim glasom.

– Pretpostavila sam da si zaspao – reče ona, prilazeći mu. – Zato sam te potražila. Dođi gore, u bivak. I tamo je vlažno, ali ćeš barem spavati kraj vatre.

Videvši da on još uvek leži i da mu je dah hriptav, čučnula je kraj njega.

– Jesi li bolestan? – upitala je brižno.

– Nisam bolestan… – prodahtao je. – Ali sam maločas bio u jezeru… davio sam se.

– U jezeru? – ponovila je, začuđeno ga gledajući.

Isprva nije znao zašto se iznenadila, a onda je seo i rukom prešao preko ratne spreme i odeće koju je nosio. Sve na njemu bilo je potpuno suvo.

– Sanjao si – nasmejala se Jovana, videvši njegovu nevericu. – Sanjao si da se daviš.

Dragutin je ćutao. Zar je moguće da je sve bio san? A izgleda da jeste. Verovatno je umor učinio svoje. Umor i tama koja se spustila na jezero.

Zato je, bez reči, krenuo u bivak.

Nekoliko dana kasnije, gospodar Balša je stigao sa vojskom i napad na Kostur je počeo.

Homoljske planine, nekoliko nedelja kasnije

Knez Višeslav, koga su podanici u odavno minulim danima nazvali „Dugovečni“, jer ga je smrt toliko volela te ga je u širokom luku zaobilazila, zastao je na ulazu u selo. Pokušao je da duboko udahne svež homoljski vazduh, ali nije mogao jer mu je bol stegla grudi. Umesto dubokog udaha, disanje mu je bilo drhtavo i isprekidano, što beše znak da mu nije preostalo mnogo vremena. Zapravo, ova noć mu je po svemu sudeći bila poslednja. Zbog toga je Višeslav svim bogovima uputio nemu molitvu u nadi da Gvozdana živi u ovom selu. Potom je podbo konja, koji je lenjim korakom zašao između kuća. Već kod prvih, pred Višeslavom je iz tame istupio stražar.

– Ko si ti, neznanče, i šta tražiš ovde? – glas vojnika je bio miran i pun uverenosti u sopstvenu nadmoćnost, što je Višeslavu ukazalo da ratnik nije sam i da ima još očiju koje su ga motrile iz tame.

– Tražim Gvozdanu. Travarku – odgovorio je slabašnim glasom. Zbog te slabosti, koju Višeslav nije mogao da prikrije ni da je hteo, stražar je shvatio da je stranac bolestan i da mu je travarka zaista potrebna. Makar neko dobro od otrova koji mi je kolao telom, pomislio je stari knez. Ako uopšte može biti nekog dobra od te prokletinje koja će mi doći glave.

Istovremeno je osetio tugu, jer neće imati dovoljno vremena da razotkrije ko je napravio otrov koji zasigurno nije bio ovozemaljski, jer njemu nijedan otrov pod kapom nebeskom nije mogao da naškodi. Taj dar, da mu otrovi načinjeni ljudskom rukom budu neškodljivi, dobio je pre mnogo vremena, pre nego što su se brojni naraštaji rodili i iščezli, u vreme kada je gospodario nad ovim narodom i kada je bio proklet kletvom Smertaninom da svetom hoda kao vrkodlak. U to vreme, kada je sa njega skinuo usud vrkodlaka, Stari Bog Svetovid dao je Višeslavu, koji beše u obličju zverskom, komad svog mesa. Višeslav ga je pojeo i sa tim komadom je u sebe uneo Iskru božanstvenosti, koja mu je uz druge darove podarila dobro zdravlje i nadnaravnu dugovečnost. I otpornost na sve otrove ljudske.

Pa ipak, otrovu koji mu je sada kolao kroz vene Višeslav nije mogao da se odupre, što beše znak da ga nije spravila ljudska ruka.

– Onda si na dobrom mestu – odgovorio je stražar. – Gvozdana živi u trećoj kući sa leve strane.

Knez je ponovo podbo konja, a ovaj, kao da je i on otrovan poput gospodara mu, napravio je tridesetak koraka vukući nogu pred nogu, sve dok ga Višeslav nije zaustavio pred Gvozdaninom kućom. Kada je stari knez sjahao, umalo nije pao. Noge su ga jedva držale te nije gubio vreme. Prišao je vratima kuće i zakucao je.

– Ko je? – začulo se iz kolibe.

– Otvori. Ja sam – jedva je procedio kroz zube. Beše očigledno da mu je prepoznala glas iako ga dugo nije čula, jer su se u sobi začuli koraci a onda su se vrata otvorila. Na pragu se pojavila ona. Više nije bila devojčica kakvom je pamtio, odrasla je i sada je bila žena. Pa ipak je prema njoj još uvek imao ista osećanja. Još uvek je ona bila njegova mala vila. I sada je na licu imala onaj isti prkosni, ljutiti izraz, koji je imala kada je pre mnogo godina otišao od nje.

Doduše, taj izraz se sada samo na trenutak pojavio, a onda ga je pozvala da uđe.

Tek kada je stupio u osvetljenu sobu, primetila je da mu je lice bilo bledo.

– Bolestan si – usplahireno je rekla.

– Nisam bolestan već otrovan ali to više nije važno. Važno je da sam te pronašao – odgovorio je.

– Mogu da te izlečim – glas joj je bio odlučan. A onda ga je, uprkos njegovom protivljenju, polegla na jedan od dva kreveta koji su se nalazili u odaji.

Višeslav je primetio da na drugom krevetu spava dečak. Već na prvi pogled je shvatio da dečak u sebi nosi Iskru božanstvenosti.

– Kako si me pronašao? – upitala je dok je pripremala melem.

– Najpre sam otišao kod novog srpskog cara… Iznenadio sam se kada u njemu nisam spazio Iskru bogova – prodahtao je. – Potom sam otišao kod Hrebeljanovića… ali tebe tamo nije bilo… a onda sam oslušnuo priče koje su se pronosile kroz narod… Čuo sam šta se pre nekoliko leta zbilo na Homolju… i znao sam da to nije moglo da prođe bez tebe… potom sam došao na Homolje… i raspitao sam se za najbolju travarku na planini. Tako sam te pronašao… Sada umirem a ipak… sam srećan jer vidim da si… u ljudskom soju sačuvala božanski dar Svetovidov… Loza Nemanjića je opstala… moja loza.

Knez je zaćutao da bi došao do daha i značajno je pogledao ka dečaku koji je spavao.

– To je Dušanov sin. Zove se Miloš – Gvozdana mu je na grudi stavila oblogu.

A onda je počela da priča o svemu šta se desilo od kada ga nije bilo.