Nadežda Purić Jovanović
- 10
-
-
-
-
(0)
Ovo ti pismo pričam
900 rsdMILITÄRGRENZE
У зиму године 2012. мој пријатељ Иван Ивић намерио се да оде у Даљ. У Даљу је требало да пронађе библиотеку коју је Јаша завештао Читаоници.
Подухвату су претходиле консултације преко имејлова – треба ли такав неки податак мени уопште. Колики је удео Јакова Игњатовића у тексту који спремам, има ли смисла оптерећивати текст додатним информацијама о библиотеци.
Ја сам тада размишљала о сасвим другим стварима, тако да сам била 1) затечена када ми је стигла његова понуда 2) постиђена што сам занемарила корпус 3) забринута шта стоји иза тог подухвата. Не наилазиш свакога дана на такву понуду, заправо, не знам да ли је ико икада добио такав предлог. Те тако, пристадох. Рекох му да ми Јашина заоставштина не значи много за рад, али да је могуће остварити контакт и комуникацију и имати везе. Та сарадња је сада модерна.
Бавила сам се тада, или је требало да се бавим, српским мемоаристима, али нисам га обавештавала ни о чему што сам писала у вези са тиме. Једино што сам му, неколико година раније, послала библиографију текстова које ћу испитивати.
Иван је заправо већ био одлучио да тог понедељка оде у Даљ. На мени је било само то да узмем или оставим информације које ће ми он проследити.
Нешто због тога што је размотрио корпус текстова, нешто због дуга времена, тек, једне недеље увече одлучи Иван Славкович Ивич, хонорарни запосленик у неколико хрватских публицистичких фирми, састављач документа о српским школама и гимназијама у Хрватској (објављеном који месец пре експедиције, крајем 2011), иначе слободни стрелац и отац честите породице, да вишак новца из кладионице утроши на бензин, што је износило неких стотину куна, те искористи прилику да попуни простор између ћеркиног у школу одласка и из школе повратка, па се упути у Даљ, тридесетак километара од Осијека.
Његова пријатељица, Наталија Сергејевна Јованович са нестрпљењем ишчекиваше повратак, који је приближно одредила за петнаести час и гледала временску прогнозу за тај део славонске Паноније. Ивича је очекивала кувајући супу, тако касну у односу на утврђене бачванске обичаје, и сваки часак скретала поглед са лонца на монитор у дневној соби. Између два погледа по глави се врзмао њен пријатељ, иначе по свом посланству и предлогу, сасвим надреалан човек, сада већ као хусар лаке коњице, коме су из натписа All Star израсле мамузе. Он језди на својој кобили од Осијека до Даља, китњастих утврђења на барокној мапи, док се простор на географској карти Google претвара у тродимензионалну тамнозелену путању, са обавезном светлосивом маглом, местимичних млечнобелих праменова.
У магли језди Ивич. Ивич ће бити божански проводник комуникације. Сви ћемо најзад бити повезани, сусретаћемо се са сузама у угловима очију. Покидани каблови из којих вире жице наших некадашњих контаката од сада па заувек биће зацељени моћном изолир-траком; откинути удови сада ће имати протезе одштампане „три де“ штампачем. Одлазићемо једни код других лако, као жичаром која се непрестано врти укруг. Од једног тако малог подухвата покренуће се лавина љубави, покренуће се огромни пургер-бал преко целог Панонског обода.
И тако он залупи вратима, нежно и уљудно, стави кључеве у предњи џеп, поправи сунчане наочаре – није била магла, напротив, био је светао и хладан зимски дан, покуца на врата месне библиотеке и назва добар дан библиотечкој радници која је радила нешто на компјутеру. Објасни јој због чега је дошао. Тад она подиже погледа са монитора, мало се помери уназад и пребаци израз на мод за учене посетиоце.
„Не будите наивни“, говорио је њен поглед. „Ова књижница нема ништа старијег датума“, рече најљубазније што је могла. „Но ипак да погледамо.“
„Овде су нам Игњатовићева сабрана дела. Сачекаћете само тренутак.“
Прошла је поред Ивича у стражњи део, лако га дотакавши по боку a затим замакла иза високе полице. Ивич помисли да се тамо иза крије какав мистични пролаз. Није чуо ништа више. Док је чекао да се врати из тајне одаје, покушао је да се нечим занима, да скрене мисли са тока који никако није очекивао.
Вратила се после десетак минута који су се Ивичу учинили као сат времена, и одмахујући главом, слежући раменима, рекла да нема ничега. Није сигурна, али мисли да је то Игњатовићево завештање прешло у наручје цркве.
„Једино што вам могу понудити је да се распитам код владике, па ћу вам јавити. Оставите ми број телефона.“
Супа је већ била на столу када је Наталија добила обавештење да има непрочитан имејл. Написа разочараном пријатељу да је добро што се комуникација наставља, и да су та мушко-женска нуђења најбољи део приче. Међутим, из сваког његовог слова избијала је љутња, какву није могао разблажити никакав Наталијин бећарац.
Najstariji podatak o knjižnici u Dalju pronađen je u „Zborniku o Srbima u Hrvatskoj“ (Beograd: SANU, 1999.), u tekstu V. Krestića, gdje se navodi da je u Dalju 1861. godine otvorena čitaonica. Fond čitaonice značajno je obogatio pisac Jakov Ignjatović, koji je u Dalju živio od 1863. do1879. godine te čitaonici darovao veliki broj naslova, uključujući svoju privatnu knjižnicu.
Следовало је још једно чекање. До сутра пре подне, а можда и дуже. Дошли смо сви на пургер-бал, али нигде музике. Пропратна писма Друштву, Матици остављена да таворе на монитору са уводом „Поштовани,“. Мало курсорово срце дрхтури на монитору, трепери ипак надом да ће ово путешествије отићи у смеру сасвим непланираном, до познанстава сасвим неочекиваних.
На срећу, нисмо дуго чекали одговор. Имејл сам добила у уторак, већ око поднева.
Daljska se epizoda rasplela neslavno: Bibliotekarka se raspitala na nadležnom mjestu i objašnjeno joj je kako Jaša zapravo i nije imao neku bogatu i pravu biblioteku nego je, pri odlasku iz Dalja, razdijelio određen (a svakako nevelik!) broj knjiga pismenijim susjedima, pa je podatak o zaviještanju biblioteke, u stvari, izmišljotina.
Ивич прелази преко наслова резултата претраге у даљској библиотеци. Да Винчијев код. Леш у библиотеци. Име руже. Вавилонска библиотека.
Ништа од прашњаве архиве, од папира који се расипају додиром, као сасушено лептирово крило у инсектаријуму. Само одсуство, просто и очигледно одсуство: окречени зидови, шарене универове полице, пријатан мирис нових издања.
Како си замишљао тај иако невелики фонд? Витрина, свакако, жути сиви црни хрбат, свици, свеске. Са специјалним овлашћењем снимаш странице. Како ти жена пакује сендвиче док одлазиш у рудник ексклузивности. Како те ћерка вуче за рукав да кренете већ једном кући зато што је прегледала сав шарениш, а не може да чита на јавном месту.
Dobro, bibliotekarka je u cijelu priču upala slučajno i s najboljim namjerama pa je nisam htio izlagati dodatnim pitanjima, ali zbilja mi nije jasno, ako je doista tako, zašto se onda tim podatkom operira u članku o Jaši na srpskoj wikipediji (Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу.), a čini mi se kako to tvrdi i mađarska verzija – mogu razbrati da se uz rečenicu o Jašinom boravku u Dalju nalazi rečenica u kojoj se spominje biblioteka.
А и шта би, мајке ти, са тим књигама? Тражио шта је Јаков подвлачио, читао маргиналије? Сликао за инстаграм? Учио мађарски?
И шта бих ја са тим твојим истраживањем? Унела у финалну верзију студије и захвалила ти се као професорима и осталим помагачима?
Био један електронски знак, знак за нешто што не постоји.
Фрагменти. Разасуло се.
И Наталија Сергејевна још једном махну лајтнанту Ивичу. Погледом га је пратила све док није сасвим избледео у златастобелој магли.
-
(0)
Blud je delo sovjesti
810 rsdЖЕНЕ НИСУ ПИСАЛЕ АУТОБИОГРАФИЈЕ
Аутобиографска проза у XVIII веку била је честа појава, као уопште проза документарног типа – писма, дневници, путописи. Живот је лако и прилично дословно улазио у литературу, каткад и без икакве цензуре. Филозофија просветитељства гонила је људе да се свлаче, да буду природни. А сви су хтели да буду поучни. Васпитни слој књижевних дела односио се на препоручивање сопственог живота као узора, некад и негативног – како не треба живети.
Дух енциклопедијe простире се широко: велики писци истовремено су и велики педагози који удружују знање и науку да васпитају младог или заблуделог човека. А то је и један од мотива, како ми то данас разумемо, писања сведочанства о сопственом животу и добу у коме су живели.
Са идејама епохе просвећености мења се и слика човека у књижевности. На видело излазе садржаји који су били под велом литерарних конвенција. Аутентичност и веродостојност, књижевност личног примера умногоме доприносе конституисању нове грађевине света у језичком облику, и проширују опсег приказивања човекове природе.
Русо у Исповестима отвара велику тему прожимања душевне и телесне интиме. Ходајући некада и преко границе културолошки дозвољеног и прихваћеног, показао је тамне стране човекове природе али и узвишене душевне пропламсаје. Тема жене у овој књизи чита се као централна, она која одређује укупни смисао текста.
Српски аутобиографи имају другачији приступ питањима жене. На Доситеја Обрадовића, Саву Текелију, Герасима Зелића, Симеона и Александра Пишчевића, о чијим је аутобиографским делима реч у овој књизи, снажно утиче патријархални морал који се сусреће са модерним стремљењима раздобља. Изузев у делу Александра Пишчевића, жене код осталих аутобиографа немају пресудну сижејну улогу, али њихова улога у тексту, као и у њиховим животима, није занемарљива.
*
Није познато да ли су жене писале аутобиографије у XVIII или XIX веку. Да јесу, не сумњамо да би имале шта да напишу.
Од наше Еустахије Арсић, прве Српкиње која је анонимно објавила штампану књигу у Будиму 1814. „Совěтъ матерній: предрагой обоего пола юности сербской и валахійской, аки Исчадїе нěжнаго чувствованїя, имже благо и щастїе отрасли рода своего обимаетъ Сочинителница“ остале су нам песме, моралне поуке и есејистички записи о васпитању, али није нам остало аутобиографско сведочанство. Била је прва жена сарадница Летописа Матице српске и покровитељка издања Вука Караџића. Она је заслужна за то што је Јоаким Вујић објавио своје Животоописаније – без њене новчане помоћи те књиге не би било.
„И да ја никогда даже до последњаго диханија мојего, важна благодејанија Ваша заборавити не будем, која Ви мени у мојему положенију живота указали јесте, када сам ја био от целаго света остављен.“, каже Вујић у посвети својој првој и јединој „покровитељици и списатељици многих дела на славеносрпском језику“.
Представа о женама постоји само на основу сведочанстава њихових посматрача – мушкараца.
Покушаћемо да одговоримо на питања како актуелна схватања утичу на избор садржаја књижевног дела. Какав је траг оставио век фриволности у литератури. Испитаћемо како су представљене жене, које су њихове улоге, који је њихов удео у сижеима.
Пошто је реч о документарној прози, а то стално морамо имати на уму, не би требало очекивати да ће аутор представити нешто што није видео или проживео.
Сведочанства о женама нису увек детаљна и исцрпна, али отварају пут тумачењу ширег контекста. Посебно је занимљиво посматрати сусрет наших аутора са европском модом XVIII века.
Документаристичка проза се у великој мери приближава реалистичкој слици света, односно слици какву су желели да постигну ствараоци епохе реализма. Слика коју нуде аутобиографије умногоме је одређена различитим факторима, а један од главних је намера или намена дела.
Свака аутобиографија је бар делимично и продукт нарцизма. Главни задатак аутора био је приказати масу догађаја који су одредили њихове животе, а њихови животи имали су литерарни потенцијал и он се уклапао у очекивања постојећих књижевних жанрова.
Аутобиографије заузимају водеће место у српској књижевности XVIII и донекле XIX века.
Често тематизују управо иностране обичаје, нарави и навике, у маниру путописне литературе. На заједничкој позадини оцртани су различити животни путеви, њихове различите мисије које су имали. Локалитети, личности, хронотопи заједнички су свим ауторима, што говори у прилог документарности ових текстова.
У њима ћемо наћи сва основна обележја епохе просвећености – и забаву, и поуку, сентиментализам и рационализам. Дела су писана са карактеристичном мешавином стилова, имају одлике многих жанрова па су у њима преплетени исповести, путописи, приповетке, поучни пасажи.
Иако су сижеи испитиваних аутобиографија различити, постоји заједнички образац који бисмо могли назвати сликом света, насталом кроз засебне ауторске призме у додиру са великим царствима Европе и Русије. У питању је сусрет, некад чак и сукоб представника наше патријархалне са европском просветитељском културом. Он је изнедрио и нову представу о жени. Таква слика жене, или жена, и најразличитијих односа са њима, неће се поновити дуго у нашој књижевности, све до XX века.
-
(0)
Arhivoće
720 rsdMi smo potop
Naš prostor i vreme zaposeli su pesnici
zapušili nam usta, ćušnuli po potiljku
Opevaju sve više i više
U pesme ulaze prodavačice slabog opšteg
stila izražavanja, uključujući i dezene i napunjene
usne, one vređaju pesničke obline,
prodavačice sa sumnjivim ukusom zlokvare dok
pesnikinje odumiru polako sa svakim njihovim
postupkom, iz stiha u stih
Još i muževi drže ih u kavezima, u donjim
odajama bace im poneku
koščicu svoga nenadmašnog bogovstvaOd predaka imamo samo materijalne dokaze –
ne pričaju o svojim bolovima, samo o
državotvorstvu, o savršenoj i ispunjenoj
egzistenciji, sveuspehu,svepobediNervira nas muževljev kofer sa
matrjoškama do sedamnaestog kolena
a našu sandučinu sa praroditeljima
otvaramo kao laptop:
palimo kandilo, metanišemo
Ostaju nam nemušti
Ne haju
Posle njih neka bude potopNasmejani kipovi
Mi smo starčići što guraju pred sobom
postamente na točkićima, a na njima su
kora i kuros, mladić i devojka u punoj snazi
i prirodnoj veličini
Vozimo ih kao kolica za pazarenje:
iza njih zgureni sve manje se vidimo
zato što više verujemo drevnoj bronzi
mermeru i glini, i drvetu čak nego
današnjim materijalima, krovu nad glavom
računima i odmorima plaćenim unapred
Okamenjeni u sreći uvek idu ispred nas
naši odlivciKome je prarečeno
Naše majke veruju u pravilan
poredak stvari: da sve biće
ispravno ako se spakuju
na pravu stranu majice jastučnice
peškiri. Ima još verovanja
u kućne duhove (iz ukrštenice – Lari)
Leptirice čukunbabe došaptavaju mi
besanoj da čuvaju sve nas
krilima sa kojih sipi prašina
Pamtim sve u komadu:
Svetliš moj lampionu
Zelena jabuko sa užarenom jezgrom
tik pred erupciju
Bresko šeptelijo pradede moga jedna jedina
Kruško petrovačo kakve nigde nema
Zrno u grozdu pobunjeno
Nikada nisam izašla iz
voćnog lavirinta. Šta god da bude
sa nama. Biće to ceo životLetina
Nigde nikoga sredina jula
nema leptirića i lopti
na naduvavanje
nema papuča i šorceva
sladoleda niz lakatSamo Dubravka
Srđan i ja na keju
Sava mirna
sunce mirnoIma na Karibima jedna
turistička atrakcija
kaže Dubravka
kad ideš kruzerom
obučeš podvodno odelo
a zatim u pratnji ronioca
istražuješ davno potonuli brodKakav davno potonuli brod
kaže Dubravka
to su oni montirali takoNema davno potonulog broda
Pre nas ničega nije bilo
Disanje u mlečićima
Dišemo ona i ja
i to disanje
jedino je
u sobi
dok svićeLeži i diše
i gleda kroz prozor
u Bošovo neboKasnije će se čuti
mlaz vode
iz bokala
šušnuće papir
od medecineKoraci će joj biti meki
Sada samo diše
Voda zapljuskuje podrume
-
(0)
Polog
720 rsdЗорка је учила да се даме не презувају
Газдаричине ципеле, то јест њене, сада и заувек њене, Томанијине, већ је више нису жуљале – од пролетос су се приуподобиле нози, издужујући је и подижући полуравне табане, обликујући поднадуле глежњеве у оку пријатну фигуру. Лањске чарапе више се нису дале крпити; разрезала их је у наглавке. Гледала је како штура и кошчата стопала са наговештајем чукљева нестају у најфинијој чипканој бледокајсијастој пени, а затим како та пена урања у смеђу ципелу. У ципелу по последњој моди: на рису изумбани детаљ који је покојни Васић из „Обуће Васић и синови“ преузео са малим изменама од „Бате“ па је био тужен; или како беше, или је од неког другог узео – много се заинтересовала оног поподнева за разговор код Стефановића зато што је била реч о ципелама. Иначе, нису је се тицали много њихови трачеви, и углавном није мислила ни на шта док их је, понекад, с прилике на прилику, послуживала. Могла је и она да седи са њима, код Зорке није било раздвајања и сортирања људи, у њеној кући сви су били равноправни. Матинеи у Стефановића били су садржајни, али ни Зорка их није држала што је волела, него што је морала да се одужи…
Смеђе, са црвенкастим преливима према одсјају сунца, а тако се мењала и шара на ципели – понекад као да је нешто писало. Сећало је то на бабине ћилиме, и на шаре које су се распростирале по њима, али ово је било још лепше, округлије – облост какву ткаље не би могле да постигну, осим везом препокривајући ивице шара.
Поред кофе са сиром, и иза још две канте са сиром, и иза дијагоналне корпе са јајима, и каблице са кајмаком, међ њиховим ногама у кондурама какве је пре једног тренутка сазула и замотала у крпу па вргла у пртењачу, ципеле су просто блеснуле, као пале с неба. Као средиште цвета од кофа. Као сунце које се помаља између киселкастих испарења заједно са овим што је одскочило на небу. Тек са лаким борицама на прегибима, а добро сакриле све неравнине на стопалу. Томанија је усхићена јер постаде боља жена. Од само једних ципела. Ритуално је обула прво леву па десну, а затим завршила свечаним закопчавањем каишића око глежњева, на последњу рупицу, прво десну, па леву.
Подигла је поглед, а жене су чкиљиле уснуло и није их било брига за њене ципеле, као ни за њена сада раскошна стопала – хтеле су само да одремају још мало док не стигну до Београда. Томанија врати поглед надоле, па преко торбаке на крилу настави да се диви. Угледа трунчицу на каишићу, и напери прстом на њу. Дотакла је нешто нежно попут пепела, пепела у који је, као последња сиромашкиња и пропалица, као најгора у селу увила своје дете када га је родила, на буњишту.
Тако је мислила, очајна, но родила је Јелицу, горостасну девојчуру, у кући, али не у својој, нити у мужевљевој, јер мужа није ни имала, ни свекрву, нити никога да јој помогне. Родила ју је у кући траварке из Пиносаве, преко поља. Села ју је породила у својој изби и рекла да зна шта је најбоље за дете: као њине наврнбабе да је увуче у пепео, да ће остати здрава и весела ако тако учини.
Каменим кажипрстом нежно помери пепео са ципеле, нежно као да милује образ новорођенчета.
Руке већ није могла да сакрије, велике и огрубеле, са спеченим јагодицама. Сама није умела да прави чипке, а још у кући Стефановића није нашла довољно велике рукавице за своје шаке. Оне једне толико је била развукла када их је испробавала да су се на прегибима палчева и кажипрста распарале, па је морала да их затури на дно ормана. Када је после месец дана нашла неколико слободних тренутака, успела је да их прикрпи, али више нису биле као пре, и зато их је вратила да изгледају као спале са горње полице, ако би којим случајем неко други осим ње завиривао у те мрачне дубине и разгртао јоргане који су наслагани чекали јесен.
Зорка јој је и ову хаљину поклонила. Иначе је углавном добијала одећу за Јелицу од околних госпођа које су великодушно уступале демоде хаљинице својих кћерки након што би чуле како газдарица лепо и сажаљиво говори о њој. Када би Томанија изашла из салона, Зорка би често наглашавала у неколико кратких и саморазумљивих реченица како је служавка ретко добра млада жена; како је четрнајсте дојила њеног синовца; како ју је преварио неки мангуп и безобразник па сама мора да подиже дете, сама и напуштена од свих, наврх села, тамо где ни пси не залазе, а са тако златним рукама и са таквим даром да може радити све што јој падне на памет. „Ја сам јој нудила да пређе застално код нас. Али она неће, поносна је. Има своју колебу, па то ти је.“ Томанији је било мило да чује овакве речи, али није баш да је све умела да ради у руке.
Воз је био толико спор да је могла мало и да одрема, само да је хтела. Еспап на поду, углавном кофе које су киселкасто заударале на млечне производе за продају по граду, пажљиво је прегледала и одмакла се да не би додиривала листовима или чланцима.
Своју торбу од милоште је звала бисагама, и од ње се никада није одвајала, чак ни када је газдарица мајка предложила да јој поклони другу. Била је то њена путна и радна торба, велика толико да може у њу стати све што треба али и приде. У њој је доносила све што би јој у кући Стефановића дали, поклонили или позајмили; оно што би преостало, што је било прекомерно, или за одбацивање, а што се могло искористити. Поред одевних предмета и чоколаде, ту се често налазило и којекаквих књига, ту је било и новина, „Времена“ и „Политике“ и „Правде“, ту је било некад и писаћег прибора за Јелицу, свега би та торба, од неколико преграда, могла да понесе.
Никада није научила да тка – разбој после бабине смрти нису више употребљавали. Мало зато што је као неки свети предмет припадао очевој мајци, мало зато што мајка није хтела да тка, ко зна зашто. Баба јој је поклонила торбу коју је саставила од остатака вуне, и зато је била мало смеђа мало плавосива. С временом све ове боје слиле су се у једну неодређену. Имала је три главне велике преграде, унутар којих су биле мање. Нараменица је била довољно широка да торба не буде тешка ни под највећим теретом. Када би одвезала чвор, могла је бисаге да стави дијагонално, као поштар, а ако би дршку пресавила на четири, могла се носити у руци. Иначе, овако прилагођена обично јој је стајала на рамену, десном, да се протеже као пипак анђела. Зато јој је та десна анђеоска страна била за нијансу нижа и благо повијена. Али то јој није сметало да себе у излозима види као најлепшу даму из „Женског магазина“ који је понекад узимала са Зоркиног стола.
Сада јој је у торби поред кондура пажљиво увијених у новинску хартију, у другој прегради и „Женски покрет“. Прочитала је целу свеску у Реснику. Кућа Стефановића била је сва испреграђивана. На столу су стајале новине, много наслаганих новина, и један примерак „Женског покрета“. Остали бројеви били су на полици, од првог до последњег, а што је за три године чинило укупно тридесет. У броју из Томанијине торбаке, Милутин Ј. Стефановић, Зоркин син, обавештавао је са седме стране о отварању клинике за кожне и венеричне болести и предлагао сарадњу на ширим основама поводом идеје да се оснује „институт за посрнуле“. Било јој је драго што се Милутин поред службе у Министарству саобраћаја бави и књижевним радом. Била је поносна и важна што служи у кући једног писца који пише тако добре новеле и романе и објављује их у „Времену“, у наставцима. Француски ђак, школован и широкоуман човек, тако млад а тако успешан. Зорка је заиста много уложила у његово образовање. Одрицала се свега.
Томанија је имала разрађену тактику, јер је увек чекала да жене уђу прве а она је за њима хитро ускакала у воз, у траљама са којих су висили гроздови земље и чуперци траве. Просто није могла да троши своје најлепше ципеле по блату преко кога је морала да пређе из своје уџерице наврх села, па да се спусти преко падине до железничке постаје да би ухватила воз за главну станицу. Срећом, ако би сањива и буновна закаснила на онај који је ишао из Лапова, ухватила би следећи, или ако не ни тај, неки је већ ишао. Угурала би се са продавачицама које су хрлиле на београдске пијаце пре свитања, задовољна што не мора да тегли корпе и канте, него само своје кондуре и ето тај неки часопис или књигу.
Могла је, за невољу, и пешке да стигне, али би јој требало барем три сата. Њена стрина ишла је пешке, као и њене бабе. Сећала се њихових херојских прича: хитре као козице, знале су пречице – за два сата би се вратиле са празним кантама, а отишле са пуним за два и по. „А ви данас све возовима, килавци…“
-
(0)
Antinoj 24
630 rsdPACIJENTI SU MAČKA U DŽAKU
Tijanino stanje je gotovo odmah po priključenju na milion i dvesta hiljada jedinica kristalnog penicilina postalo bolje.
Samo nekoliko dana po dolasku stavljena je u raspored za tretman u sobi.
Tehničar joj je pomogao da ustane iz kreveta, ali se već na hodniku nekako izmigoljila iz njegove ruke. Išla je pognute glave upoređujući svoje papuče sa njegovim dok su jedva čujno, gumeno i plastično, kloparali po okrpljenim vinas pločama. Lifta su se domogli u ujednačenom ritmu. Za tih nekoliko trenutaka do podruma mogla je na miru da zaključi da su njegove kroksice original.
Nisu obraćali pažnju na manire i bili su nehajno izvan pristojnosti. On je nju posmatrao tehnički – ukoliko se bude zanela na jednu ili na drugu stranu, moći će da je poduhvati. Bila je krhka i raslabljena, ali zazirao je zato što se maločas drsko opirala pomoći. Nije mogao tačno da joj odredi figuru ispod rezedo ogrtača i nekoliko slojeva odeće.
Kaiš joj je pri geganju upadao između nogu, a kada ga je izvukla otud, pogledom se uspela sa njegovih klompi, preko pantalona, sve do ramena gornjeg dela ispranog odela. Nekada je bilo belo kao sneg. I ona je njega posmatrala tehnički. To je preimućstvo bolničkih uniformi.
Mesto za stolom zauzela je više kao da se srušila nego kao da je sela. Postupno je izvlačila prvo jedan pa drugi lakat da se održi iznad ivice. Namestila je bradu među dlanove.
Doktor Pašenog je strpljivo sačekao da se pacijentkinja stabilizuje (silazak ju je izmorio više nego što je i sama očekivala). U trenutku koji je smatrao pravim za početak postavio joj je uobičajena pitanja o datumu prijema u bolnicu, o imenu i zanimanju. A zatim i uobičajeno: „Zašto ste ovde?“
Tijana je takoreći istom intonacijom i bojom glasa, samo u svojoj ženskoj i malo promukloj varijanti rekla da ima jaku upalu desnog plućnog krila. Međutim, pri kraju reči „krila“ (kao da su je vinula, kao da su je odapela sa službenog saopštenja), ona se zaplaka.
Opet je čekao nadajući se da će pacijentkinja doći do reči, do daha. Ali njeno uzdisanje postajalo je sve jače. Malo više zatečen pokušao je da bude prijatan i duhovit rekavši da pacijenti obično plaču „tek tamo, negde, na trećoj-četvrtoj seansi; a nekome treba i mnogo više…“
Tijana je nastavljala da jeca zureći u prazan sto.
„Vama, Tijana, očigledno ide od ruke, došli ste u pravo vreme na pravo mesto…“
Možda nije ni čula šta joj je govorio.
„Brana drži u zatočeništvu unutarnje ranjeno ja koje se sakrilo i šalje poruku Biću da nešto nije u redu… Tako i bolest… napada određeni organ…
„Vas je, a to je više nego očigledno, skolila velika tuga. Dobro je što plačete, to jako pozitivno utiče na vaše trenutno stanje, koje, ako sam dobro shvatio…“
„Isplačite se slobodno, ne čuvajte taj bol u sebi…“
„Možete li mi makar malkice, izdaleka, reći šta vas muči?…“
„Pokušajte da mi kažete barem jednu reč..“
„Smirite se, Tijana, plačete već skoro sat vremena! Imam sledećeg pacijenta…“
Doktor Pašenog predao je Tijanu tehničaru, jedva je podigavši sa stolice po kojoj se zamutila i razlivala zajedno sa suzama. Pošli su nazad, ali ovog puta nije mogla da mu se otme.
Taman se malo pribrala i zaustavila bujicu kada ču neodmerene i nemarno izgovorene tehničareve reči: „Sledeći put ići ćete kolicima. Suviše ste slabi za ovaj poduhvat.“ Onda udari u još veći plač.
Morali su da joj daju injekciju za smirenje.
Vraćena je u krevet, u sobu u kojoj je ležala sa još tri bolesnice. Zabrinuto su gledale kako je unose i polažu na postelju. Umrtvljena lekom zaspala je odmah, ne čuvši šta se oko nje dešava. Uneli su je baš u trenutku kada je žena sa kreveta preko puta nje govorila o umrlom sinu: nedelju dana pre nego što će zauvek napustiti ovaj naš poznati svet zadao joj je tri udarca nožem, od kojih jedan u grudi; ubodi je nisu ubili, ali su joj trajno oštetili levo plućno krilo. Nastavile su da pričaju pošto je Tijana blaženo zahrkala.
Petnaestak minuta kasnije na vratima se pojavila doktorka Ana Vasić. Popela se sa reumatološkog odeljenja (na kome je radila poslednjih dvadeset i kusur godina), kratko se posavetovala sa doktorom Ismailijem i ušla u Tijaninu sobu, u vreme koje je dopušteno samo lekarima. Videla je kako blaženo spi, pomilovala pogledom i ostale tri pacijentkinje, prošaputala da će biti sve u redu. Neka se ne uznemiravaju. Mobilni telefon u njenom džepu počeo je da vibrira i ona mahnu ženama i izađe na hodnik na prstima, da nešto ne poremeti u harmoničnom glasnom disanju i smirenju koje je unela u sobu, tiho zatvorivši vrata.
Na ekranu je pisalo „pac. Jovan Knežević“.
Vrlo su retko imali potrebe da se čuju telefonom pa je pomislila da je nešto u vezi sa velikim događajem koji se sprema za prekosutra – otvaranje izložbe „Antinoj 24“ (zbog čega je Ana bila veoma ponosna na svoju kćerku Mariju). Zašto bi je inače zvao. Ako je dobro upućena, upravo postavljaju slike i skulpture, jel tako, to je trebalo da urade danas po podne…
Međutim, Jovan ju je zvao iz sasvim drugih razloga.
„Molim vas, Ana, danas sam propustio termin za posete, a na pulmologiji leži jedna moja prijateljica koju bih svakako da posetim, vrlo važnim povodom. Naime, sutra ne mogu nikako da stignem…“
„Naravno, Jovane, ne morate mi ništa objašnjavati. Samo, molim vas, iako sam dežurna čitavu noć, potrudite se da dođete pre deset…“
-
(0)
Beskrajno učenje o raskomadanosti carstva
400 rsdTE TOPOLE
Te topole na plavom nebu
visoke su
prema našoj proceni
oko trideset metaraAvgustovsko sunce kosim zracima sa
neodređenim pojmom zavičaja
u kome neki ljudi uskih očica
skoro pa zliŠta vidiš pod rečima
mleko poreklo voda
ti bi dlanovima hvatao
razlivene vokale
a ne može se uhvatiti mleko reči
ne može se reci vratitiŽIČA I
U dlanu zemlje
Lavro
malo vode siZaustavljeno popodne
ranog leta
oblačak klepetuša turizam jasne bojeUnutra
bledosivi svod i slika van domašaja
očinjeg vidaSpuštam pogled grešna
niz telo Ti
dopola tetoviranoSilazi i Rubljov
sa nevidljive skelePOREKLO
Dada je šaputala
da je žena prala suđeŽena je prala suđe u potoku
i onda je rodila sinaI sina je donela u loncu
vidiš onaj lonac tamoOtud ti otac
Lažeš dado
oca je donela u tobolcuO dušo dadina
otac – lonacKRAJ MOČVARI ČAPLJA SKLAVINIJA
Nogicama prilagođenim puznom kretanju
Plaženju uvlačenju migoljenju
Prenosimo nauk o tajnim prilazima
Čudesnoj imperiji kanalizacije
Akvaduktima pređašnjih starosedelaca
Rušenih kad smo bili preci bez ljubavi voda
Oj dvojino moja anahrona i sestrice nevestice
Gle kolikog u nas Genitiva odaslanog Vaseljeni
Kad me pitaš rašta ostajemo, ostajemo da pevamo
Beskrajno učenje o raskomadanosti carstvaNEŠTO O BUĐENJU
Pomisliš da si se probudio
pored nekog tebi dragog
da ćete za koji trenutak
izaći na terasu
i piti kafu i sok od pomorandže
sa pogledom na prospekt grada
sa veoma značajnom perspektivom –
visinska priprema
za silazak
u pakao klanca ulica
kojima prolaze ljudi automobili i godine
I dok pereš zube
i dok izoštravaš pogled
na čašu na lavabo na klozetsku šolju
na svakodnevne prizore koji su se toliko puta ponovili
da skoro i ne primećuješ
da si se probudio
setiš se
glasa
koji ti je odsečno i zapovedno
a opet tako prisno
rekao
Lazare
ustani -
(0)
Haljine iz muzeja
400 rsdRUPE
Joj
moljci su nam pojeli ćilimJoj da podignem je mrtvu
joj da mi ćilim
zakrpiĆilim moj crveni
stajaći
poleteo u insekteJoj baba vrati se
satkaj nam stare zakrpeLepo da pokažem narodu
tikvu mi bez korena
potku mi bez osnovaGluva sam kučka majkina
RAZMENE
Sve je u stvari neka zamena
i razmena
kao razmena studenata
ratnih zarobljenika
kompenzacijaDobro de
nema budoara sa pogledom
na večni grad svetlosti
ali ima
pesama pričaUđeš u prodavnicu
i u njoj svašta imaHipermarket je to
OVIDIJE
Ovidije rođeni
Kamila
sa kesice cimeta
sutlijaš sam zbog nje jela
kada bejah mala
sada je karavan
U sepetima nose jade moje
suze u grbinama
Koliko ih ima
opet sam se zabrojalaHORIZONTI ČEKANJA
Dubravku Ugrešić
kada je osvojila Ninovu nagradu
kupili smo razrednoj u osmom razredu
I ja sam se sa svojih četrnaest godina
neviđeno ložila na naslov njene knjige
I kad sam se upoznavala sa čitaocima knjiga
kasnije
bilo mi je baš čudno
baš neverovatno
da skoro niko ne zna ko je Dubravka Ugrešić
Stoga sam godinama njeno fonetski zatamnjeno ime
(mnogo u, mnogo r, pa b i š…)
doživljavala kao shortcut
doživljavala kao ključnu rečRazumem svoga oca
koji piše memoirs
i agresivan je pri čitanju aforizama
pomešanih sa odabranim rečenicama iz lektire
zato što nema nikoga ispred prodavnice
gde pije pivo sa penzionisanim proleterima
da prozbori o stvarima
koje njega interesujuU MUZEJU HALJINA
Vladarskoj haljini prozirem
kroj šivenje analiziram
tkaninu vez kopče obrube
Deluje stvarno
Ako je hologram
u ovom svetu što se
kopira multiplicira
Veštog reprodukcija
Čkiljim zavidno neuko
A možda je i istina
to o naciji rodu
Neki od svih nas
plemenitiji od svih drugih
obdareniji
rođenjem junaštvom
Od nas neplemenitih
od nas iz sindikalnih odmarališta
sa autobuskih stanica iz zemunica
iz kupusišta iz tezgi skladišta
sa haljama pozajmljenim
poklonjenim polovnim rabljenim
bez prava kao njine aljine
da traju večno









