Зорка је учила да се даме не презувају
Газдаричине ципеле, то јест њене, сада и заувек њене, Томанијине, већ је више нису жуљале – од пролетос су се приуподобиле нози, издужујући је и подижући полуравне табане, обликујући поднадуле глежњеве у оку пријатну фигуру. Лањске чарапе више се нису дале крпити; разрезала их је у наглавке. Гледала је како штура и кошчата стопала са наговештајем чукљева нестају у најфинијој чипканој бледокајсијастој пени, а затим како та пена урања у смеђу ципелу. У ципелу по последњој моди: на рису изумбани детаљ који је покојни Васић из „Обуће Васић и синови“ преузео са малим изменама од „Бате“ па је био тужен; или како беше, или је од неког другог узео – много се заинтересовала оног поподнева за разговор код Стефановића зато што је била реч о ципелама. Иначе, нису је се тицали много њихови трачеви, и углавном није мислила ни на шта док их је, понекад, с прилике на прилику, послуживала. Могла је и она да седи са њима, код Зорке није било раздвајања и сортирања људи, у њеној кући сви су били равноправни. Матинеи у Стефановића били су садржајни, али ни Зорка их није држала што је волела, него што је морала да се одужи…
Смеђе, са црвенкастим преливима према одсјају сунца, а тако се мењала и шара на ципели – понекад као да је нешто писало. Сећало је то на бабине ћилиме, и на шаре које су се распростирале по њима, али ово је било још лепше, округлије – облост какву ткаље не би могле да постигну, осим везом препокривајући ивице шара.
Поред кофе са сиром, и иза још две канте са сиром, и иза дијагоналне корпе са јајима, и каблице са кајмаком, међ њиховим ногама у кондурама какве је пре једног тренутка сазула и замотала у крпу па вргла у пртењачу, ципеле су просто блеснуле, као пале с неба. Као средиште цвета од кофа. Као сунце које се помаља између киселкастих испарења заједно са овим што је одскочило на небу. Тек са лаким борицама на прегибима, а добро сакриле све неравнине на стопалу. Томанија је усхићена јер постаде боља жена. Од само једних ципела. Ритуално је обула прво леву па десну, а затим завршила свечаним закопчавањем каишића око глежњева, на последњу рупицу, прво десну, па леву.
Подигла је поглед, а жене су чкиљиле уснуло и није их било брига за њене ципеле, као ни за њена сада раскошна стопала – хтеле су само да одремају још мало док не стигну до Београда. Томанија врати поглед надоле, па преко торбаке на крилу настави да се диви. Угледа трунчицу на каишићу, и напери прстом на њу. Дотакла је нешто нежно попут пепела, пепела у који је, као последња сиромашкиња и пропалица, као најгора у селу увила своје дете када га је родила, на буњишту.
Тако је мислила, очајна, но родила је Јелицу, горостасну девојчуру, у кући, али не у својој, нити у мужевљевој, јер мужа није ни имала, ни свекрву, нити никога да јој помогне. Родила ју је у кући траварке из Пиносаве, преко поља. Села ју је породила у својој изби и рекла да зна шта је најбоље за дете: као њине наврнбабе да је увуче у пепео, да ће остати здрава и весела ако тако учини.
Каменим кажипрстом нежно помери пепео са ципеле, нежно као да милује образ новорођенчета.
Руке већ није могла да сакрије, велике и огрубеле, са спеченим јагодицама. Сама није умела да прави чипке, а још у кући Стефановића није нашла довољно велике рукавице за своје шаке. Оне једне толико је била развукла када их је испробавала да су се на прегибима палчева и кажипрста распарале, па је морала да их затури на дно ормана. Када је после месец дана нашла неколико слободних тренутака, успела је да их прикрпи, али више нису биле као пре, и зато их је вратила да изгледају као спале са горње полице, ако би којим случајем неко други осим ње завиривао у те мрачне дубине и разгртао јоргане који су наслагани чекали јесен.
Зорка јој је и ову хаљину поклонила. Иначе је углавном добијала одећу за Јелицу од околних госпођа које су великодушно уступале демоде хаљинице својих кћерки након што би чуле како газдарица лепо и сажаљиво говори о њој. Када би Томанија изашла из салона, Зорка би често наглашавала у неколико кратких и саморазумљивих реченица како је служавка ретко добра млада жена; како је четрнајсте дојила њеног синовца; како ју је преварио неки мангуп и безобразник па сама мора да подиже дете, сама и напуштена од свих, наврх села, тамо где ни пси не залазе, а са тако златним рукама и са таквим даром да може радити све што јој падне на памет. „Ја сам јој нудила да пређе застално код нас. Али она неће, поносна је. Има своју колебу, па то ти је.“ Томанији је било мило да чује овакве речи, али није баш да је све умела да ради у руке.
Воз је био толико спор да је могла мало и да одрема, само да је хтела. Еспап на поду, углавном кофе које су киселкасто заударале на млечне производе за продају по граду, пажљиво је прегледала и одмакла се да не би додиривала листовима или чланцима.
Своју торбу од милоште је звала бисагама, и од ње се никада није одвајала, чак ни када је газдарица мајка предложила да јој поклони другу. Била је то њена путна и радна торба, велика толико да може у њу стати све што треба али и приде. У њој је доносила све што би јој у кући Стефановића дали, поклонили или позајмили; оно што би преостало, што је било прекомерно, или за одбацивање, а што се могло искористити. Поред одевних предмета и чоколаде, ту се често налазило и којекаквих књига, ту је било и новина, „Времена“ и „Политике“ и „Правде“, ту је било некад и писаћег прибора за Јелицу, свега би та торба, од неколико преграда, могла да понесе.
Никада није научила да тка – разбој после бабине смрти нису више употребљавали. Мало зато што је као неки свети предмет припадао очевој мајци, мало зато што мајка није хтела да тка, ко зна зашто. Баба јој је поклонила торбу коју је саставила од остатака вуне, и зато је била мало смеђа мало плавосива. С временом све ове боје слиле су се у једну неодређену. Имала је три главне велике преграде, унутар којих су биле мање. Нараменица је била довољно широка да торба не буде тешка ни под највећим теретом. Када би одвезала чвор, могла је бисаге да стави дијагонално, као поштар, а ако би дршку пресавила на четири, могла се носити у руци. Иначе, овако прилагођена обично јој је стајала на рамену, десном, да се протеже као пипак анђела. Зато јој је та десна анђеоска страна била за нијансу нижа и благо повијена. Али то јој није сметало да себе у излозима види као најлепшу даму из „Женског магазина“ који је понекад узимала са Зоркиног стола.
Сада јој је у торби поред кондура пажљиво увијених у новинску хартију, у другој прегради и „Женски покрет“. Прочитала је целу свеску у Реснику. Кућа Стефановића била је сва испреграђивана. На столу су стајале новине, много наслаганих новина, и један примерак „Женског покрета“. Остали бројеви били су на полици, од првог до последњег, а што је за три године чинило укупно тридесет. У броју из Томанијине торбаке, Милутин Ј. Стефановић, Зоркин син, обавештавао је са седме стране о отварању клинике за кожне и венеричне болести и предлагао сарадњу на ширим основама поводом идеје да се оснује „институт за посрнуле“. Било јој је драго што се Милутин поред службе у Министарству саобраћаја бави и књижевним радом. Била је поносна и важна што служи у кући једног писца који пише тако добре новеле и романе и објављује их у „Времену“, у наставцима. Француски ђак, школован и широкоуман човек, тако млад а тако успешан. Зорка је заиста много уложила у његово образовање. Одрицала се свега.
Томанија је имала разрађену тактику, јер је увек чекала да жене уђу прве а она је за њима хитро ускакала у воз, у траљама са којих су висили гроздови земље и чуперци траве. Просто није могла да троши своје најлепше ципеле по блату преко кога је морала да пређе из своје уџерице наврх села, па да се спусти преко падине до железничке постаје да би ухватила воз за главну станицу. Срећом, ако би сањива и буновна закаснила на онај који је ишао из Лапова, ухватила би следећи, или ако не ни тај, неки је већ ишао. Угурала би се са продавачицама које су хрлиле на београдске пијаце пре свитања, задовољна што не мора да тегли корпе и канте, него само своје кондуре и ето тај неки часопис или књигу.
Могла је, за невољу, и пешке да стигне, али би јој требало барем три сата. Њена стрина ишла је пешке, као и њене бабе. Сећала се њихових херојских прича: хитре као козице, знале су пречице – за два сата би се вратиле са празним кантама, а отишле са пуним за два и по. „А ви данас све возовима, килавци…“
Recenzije
Trenutno nema recenzija.