Presing

Po povratku u Beograd, sve je bilo drugačije. Vratila sam se sijajući od sreće. Ipak, nije mala stvar kada preko noći postaneš nečija verenica. Moji su se naravno šokirali, i isprva govorili da smatraju da žurim i da je prava ludost udati se za nekoga koga znam svega nekoliko dana. Slažem se, ali čemu život ako je svaki korak strogo promišljen i ispravan? To je prosto nemoguće. Luka i ja smo se dogovorili da nećemo žuriti sa venčanjem, već ćemo prvo malo bolje da se upoznamo. U nekim momentima sam se osećala kao da ga znam 100 godina, a opet u nekim drugim, kao da mi je još potrebno vremena da ga upoznam. Sve je konačno krenulo u dobrom smeru. Život mi se osmehnuo.

Luka je živeo na Bežanijskoj kosi, te smo se viđali svakodnevno. Treninzi mu još uvek nisu počeli, i ja sam imala dosta slobodnog vremena, jer bih uglavnom pisala ili rano ujutru, a najčešće uveče, tako da smo dosta vremena provodili zajedno. Jedno veče smo zajedno otišli na rođendansku žurku kod njegovog kuma. Poprilično sam pocrnela na prirodan način, imala sam duge crne lokne, bež kratku haljinu i pletene sandale. Dopadala sam se sebi. Veoma. Luka je imao kratke farke, tamnu košulju i takođe taman ten. Bili smo zaista lep par. Držao me je za ruku celo vreme. Želeo je da me upozna sa čitavim svojim društvom. Njegovi ortaci su me prihvatili super, i stvarno su se fino odnosili prema meni. Sa muškarcima sam se uvek bolje razumela nego sa ženama. Neke njegove drugarice su bile fine, dok ove druge, prilično rezervisane. Kada sam ga pitala zbog čega su takve, rekao mi je da još uvek pokušavaju da se naviknu na njegov raskid sa bivšom devojkom Sarom, koja je takođe nešto kasnije stigla na žurku. Malo sam se osećala neprijatno. Uvek sam bila preterano empatična, i uvek sam bila u stanju da se poistovetim sa emocijama bilo koje osobe. Ne znam da li mi je to nagrada ili kazna… Elem, njegova bivša Sara, nas je posmatrala ubilačkim pogledom čitavo veče. Pogotovo mene. Valjda je očekivala da će se po povratku sa letovanja Luka pomiriti sa njom. Bez obzira na čitavu stvar, Luka se nije odvajao od mene čitavo veče, držao me je za ruku i bio je vrlo pažljiv. Ta njegova nežnost me je nekako najviše kupila. Tendencija da me upozna sa čitavim društvom, da mi prepričava njihove dogodovštine, da me upozna sa roditeljima, i da teži ka svim normalnim stvarima ka kojima može jedan muškarac da teži. Luka je bio godinu dana stariji od mene. Bio je zreo za svoje godine, i što mi se najviše dopadalo, snažan iznutra. Kako sam u početku, odnosno prvih nekoliko meseci naše veze bila dosta nesigurna, varljivog ponašanja, bio je jako strpljiv da iznese moju labilnu ličnost i da mi povrati poverenje, koje su mi zapravo svi drugi pre njega oduzeli. Dogodilo mi se da sam dok smo provodili prvih nekoliko dana zajedno bez prestanka, doživela neku unutrašnju blokadu. Jednostavno, kao da nisam bila u stanju da se otvorim za tu ljubav, da verujem pre svega u nju, i da mu ravnomerno uzvratim. Nisam mogla da razumem šta je moj unutrašnji osećaj želeo da mi kaže. Kao da sam želela da se zatvorim u svoja četiri zida, i pišem, stvaram… No, Luka je to razumeo i bio izuzetno strpljiv sa mnom. Uvek bi mi govorio istu stvar.

„Shvatam te. Nisi nikada imala duži i stabilniji odnos. Ti tek trebaš da se navikneš…“ Rekao mi je tada.

„Kako je biti u dugoj vezi?“ Pitala sam ga radoznalo dok sam posmatrala njegove oči, lice, a zatim ruke koje istovremeno nežno i čvrsto dodiruju moje. Osećala sam nalet prijatnih emocija.

„Sve zavisi, kako sa kim. Posle izvesnog vremena kada se povuče ona zaljubljenost, zanesenost, ostaje neka navika, privrženost, ljubav…sve zavisi koliko je jaka priča.“

„Ja se bojim da se ne vežem za tebe, i da se onda ti ohladiš…“ Rekoh po malo nesigurno. Nije da mi se u prošlosti to nije dešavalo. Luka se nasmejao.

„Prestani da se bojiš, i počni da živiš…“ Rekao je i poljubio me.

ODAJE JEDNE GREŠNICE….

Tako bih volela da budem savršena. Ali ne ide, prokleto ne ide. Ponekad sam i svetica, i grešnica. Život je za mene jedan veliki okean, čiji me talasi bacaju na ekstremno različite strane, i emocionalne oscilacije. Primorana sam da se adaptiram, a da ne poludim. Ja želim da budem žena za primer, ali to jednostavno nije moguće. Zbog toga variram između svetice i grešnice, očajnice i kraljice, smerne žene i opsesivne ludače. Ja Klaudija. Svačija sam i ničija. I svoja, i tuđa. Bacam druge na kolena. A ponekad…i sama padnem još niže. Pravim fatalne greške. Opasnost mi diše za vratom. Moj život je jedan emocionalni rulet. Moj život je strastvena umetnost koja mi ubrizgava večni eliksir živosti između jave i sna, života i smrti, raja i pakla, radosti i ponora, svetosti i odaja jedne grešnice. Moje odaje će vas napuniti strašću, ludošću, životom, iluzijom, brutalnom stvarnošću, fikcijom, rajom i paklom. Ceo život hodamo pažljivo, suviše pažljivo. Samo jedan pogrešan korak može da nas baci u paklene odaje. Ostali koraci koji su pak puni žrtve, odricanja, dobrote, uzdržanja, ljubavi, vode nas u raj. Život je jedna tanka linija između raja i pakla. Dovoljan je jedan pogrešan korak, i duša odlazi u pakao. Dovoljan je jedan dobar korak, i duša je bliža raju.

PLES SA ĐAVOLOM

Uvek me pogađaju priče o starim zanosnim lepoticama, koje su okončavale svoje živote na težak način. Biti lep i privlačan, predstavlja ceo život skriveno ili pak otvoreno plesanje sa đavolom. Biti strastven i poseban, predstavlja veliki teret, i put koji je ispunjen najstrašnijim iskušenjima. Sve one lepotice koje su imale nešto posebno u sebi, stremile bi ka divljim i opasnim stvarima u životu. A možemo li svoju divlju dušu pripitomiti ovde, i postati žena i sutra majka za primer, ili ćemo večno ostati divlje zavodnice koje dobijaju uz sebe posebnu sortu opasnih ljudi, i posebna iskustva koja ih uče nečemu? Nemirni duh uvek stremi ka nemirnim dušama i stvarima. Koliko samo dobro razumem one fatalne zavodnice koje su okončavale svoje živote na pogrešan način. One tanane duše koje su tražile utehu u opijatima, lošim muškarcima, i koje su upadale u nevolje samo iz jednog jedinog razloga. Da bi utolile glad za ljubavlju. Makar na privremeno. Neke od njih su bile suviše tanane i osetljive da bi kroz ovaj život koračale bez poroka. Neke su bile fatalno zanosne, te im je i kraj bio takav. Možda ovo pišem baš zbog toga što razumem takve žene.

Baš kako je i rekla sama, Dži Meri Karandži: Sve je vredelo, i boli koje su me pekle i plašile mi dušu, jer mogla sam hodati kuda sam hodala, a hodala sam kroz Pakao na Zemlji, Raj na Zemlji, opet natrag, ispod, daleko između, kroz, u, i iznad.

*

Sedim u brusu i boksericama, na radiju kreće moja omiljena od Whitney Houston – So emotional. Ne mogu da joj odolim i odvrćem je do daske. Njene pesme su mi uvek nekako snažne, a opet pune emocija. Ispijam kafu, pušim cigaretu za cigaretom. Vulkan emocija preti da će izbiti iz mene. Svakog časa. Ali to nije onaj vulkan emocija koji te tera da plačeš. O ne. Ovo je nešto mnogo duže i mučnije. Nekako, kao da ne planira da ostavi na miru duži period. Kao da poručuje, ne, nije još gotovo. Prosto traži da izađe iz mene. Traži da se realizuje na bilo kakav način. A ja za bolji od ovoga ne znam. Da ne pišem, poludela bih, prsnula bih, otišla bih u alkose, ili šta god. Nema tog psihijatra koji može da odvede čoveka na večno spasenje u ovom životu. Sve mora sam, uz Božiju pomoć i blagoslov. To nam je jedina i najneophodnija pomoć svima nama ovde.

Koliko god mislili da ćemo biti savršeni i bezgrešni, nećemo. Nikada. Uvek će postojati neka suprotnost koja svaki put pravi neku podelu u našem životu. I sa tim sami moramo da se suočavamo. Dok žustro uvlačim dim od cigarete, znam da će ovo morati da se prenese na papir. Za bolji način ne znam.

Na psihoterapije bih verovatno dala čitavo bogatstvo. Saznanje i rascep moje gotovo savršene ličnosti, i sa druge strane slabosti koje se stalno javljaju, stvara veliku lavinu emocija u meni. Nije lako. Nikome od nas nije lako. Možda baš putem svega ovoga i sama uspem da prevaziđem tu slabost. Svi pronalazimo najlakši način da se čupamo ili da to potisnemo, ili pak izbacimo zdravo ili nezdravo iz sebe. Vraćam se u bližu prošlost. Ne znam šta će doneti budućnost. A možda tako i treba?

Klaudija