Letrizam je prvi avangardni pravac koji se pojavio posle Drugog svetskog rata, najradikalniji među pravcima koji su se ikada pojavili. Sasvim razumljivo, to je bila reakcija na ono što su svetu doneli fašizam, holokaust, stradanja i nepojamna ratna razaranja, ogromne ljudske žrtve, nepregledna groblja i ruševine. Reakcija je mogao biti jedino krik i letrizam ga je doneo. U srušenom svetu, pod ogromnom senkom Zla koje je njime ovladalo, i umetnost je morala da progovori o krhotinama, mrvicama onoga što je nekada postojalo, ružnoći koja je nadvladala lepotu čineći je sasvim izlišnom i običnom maskom za sve ono anti-humano što je protutnjalo svetom ostavljajući, kao peti jahač Apokalipse, onaj koji je u sebe uneo ona stara četiri drevna, iza sebe nepreglednu pustoš. Progovorila je. Letristi su pomislili da ljudi treba da se vrate duboko u sebe ne bi li iznova vaskrsnuli. Razbili su, ne samo rečenicu, već i samu reč, lomeći je na slogove, potom na glasove, da bi se najzad sjurili u samu tišinu. Tišinu koja je nemost, kuća ništavila, nebitak sam. Posle krika došla je tišina.