Ивана Брлић Мажуранић (1874–1938)

Јутро

На истоку огањ свети
Рудећи свој диже плам,
Плахе сјене крајем бјеже
И расипа зора прам.

Игра титра вода млада
И немиран дах је њен,
Видим: ријеком свјетло тече,
Уз обалу тоне сјен.

Труне чамац. – Весло црно
Бије уза влажни крај –
Трза чамац: трулим рубом
Овија се златан сјај.
–– – – – –– – – – – –
Сиви дан се уздигнуо,
Изгорио свети плам,
И већ мирно струје воде
– – Труне чамац, црн и сам.

Џек Лондон (1876–1916)

Свему је крај…

Свему је крај…
Лауте нек умукне звук!
Појања брзо мину
К`о сени трепераве што се вину
Кроз љубичасту детелину.

Свему је крај…
Лауте нек умукне звук!
Негда ја певах к`о дрозд први што пева
Са жбуња росног грања
А сад ми душом влада мук.
И к`о посустала сам шева
Кад јој из грла пој више не одзвања;
Прош`о ме је час клика, прош`о час певања.

Свему је крај…
Лауте нек умукне звук!

Штефан Цвајг (1881–1942)

Јесења шетња

Свет миран као сан. Тек каткад врх сува жбуња
одјекне промукло неког гаврана крик.
Као тешко олово над сивом земљом куња
суморно небо, и самотне јесени лик
тихо се преко сивила и једноличности шуња.

У ћутању препуном речи лутам преко њива,
напустив незадовољен светлости летње пир.
Последња гласна жеља тули се и почива.
Све приснија ми јесен. Осећам њезин мир.
У самовању ми срце богато и велико бива.

Туга која струји кроз тамна села и шуме
од своје среће остави у мени богат траг,
благословена скрушеност ко молитва уђе у ме,
и живот ми изгледа звонак, чист и вечерње благ
откако јесењу суморну братску реч разуме.

Сада ћу да почивам ко уморно мрко тле…
Идем кроз утихло време сањарски блажен и смеран,
а врела рука чежње постаје нежнија све.
Ко да на путу моме пријатељ срете ме веран,
одавно близак мени, а непознат пре.

Јанко Купала (1882–1942)

Дођи ми

У пролеће дођи амо,
Као цветак буди.
Процветај лепотом са мном,
Мисао разбуди…

Дођи ми у лето живо
Као класак млади.
Жетелачком песмом с њива
Мисао заслади…

Дођи ми у белу зиму,
Ко сунце ме овиј.
Позлаћеном бајком дивном
Мисао дозови…

Дођи ми у јесен свелу,
Попут звезда бледих.
У свет далек, шумор јела
Мисао поведи…

И на гроб ми исто стани,
Као цветак падни.
Белом руком клен ми стамен
Од срца посади…

Валтер Бенјамин (1892–1940)

Сонети, 17

Не брани харфа што на ветру виси сама
Да дах смрти твоје такне струне њене
Што на мору прави вале разведрене
И распири у срцу ватру силног плама

Отимаш у рани час јутарњи мене
И размишљаш још о сребрним галијама
Пламеног разговора пре но што ти тама
Приклони чело о влажне морске стене

Мог`о би дах пуштен до тебе да се пење
Али ти поглед заклонише облаци
И ти још ослушкујеш жалобно знамење

Што се ка теби у ноћном ветру баци
Чујеш тај звук који замирући пада
С моје харфе сломљене сред последњег јада.

Мисузу Канеко (1903–1930)

Када сам сама…

Када сам сама,
Ко други ће знати за то?
Када сам сама
Моји се пријатељи смеју.
Када сам сама
Иако је мајка увек са мном.
Када сам сама
И Буда је такође сам.

Милан Симић (1905–1960)

Привидан мир

Начинићу лице спокојно
и око ће ми бити
мутно, нејасно, затворено
да ми никада нико
у душу не продре.
У себи свити,
као паукове нити,
танко, свилено гнездо
сновима својим
и чуваћу их тако
у души покопане
као светињу највећу.
И нико неће знати
да дубоко у мени
лежи покопан читав један свет.
И око ће ми бити мутно, нејасно,
и лице ће ми бити спокојно
да ми никада нико
у душу не продре.

Бранко Ћопић (1915–1984)

Ведрина

Ведрином твојом, Бранко, сијају наши дани,
свака је слободна рука и ником није тијесно,
ево се јатимо бурно, ђачки, на свакој страни
у коло обијесно.

Момак црноок језди и коњиц вришти врани,
као што некад бјеше у твојој пјесми првенцу,
драгани трепти срце и крчаг разбити неће
дјевојка на студенцу.

Не тугуј, пјесме твоје ничија сирочад нису,
не буди сузан, Бранко, та нисмо на растанку,
ево их с нашом колоном – дјевојке распеване
ко путник на уранку.

И нико код нас, Бранко, не вене тужно у мраку,
јесењом тугом сувом нису засути пути:
никада код нас пјесник више умријет неће,
нити му лисје жути.

Виолета Пара (1917–1967)

Хвала животу

Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је две звезде захваљујући којима,
кад их отворим, савршено разликујем црно од белог,
на високом небу дубоки звездани зденац,
а у мноштву човека кога волим.

Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је да чујем јасно
зрикавце и канаринце,
чекиће, турбине, лавеж, олује
и нежни глас онога кога волим.

Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је звук и слова
речи које изговарам: мајка, пријатељ,
брат, заслепљујућа светлост,
пут душе онога кога волим.

Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је пут за моје уморне ноге,
којима сам обишла градове и мочваре,
плаже и пустиње, планине и равнице
и твоју кућу, улицу и двориште.

Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је срце које снажно куца
када гледам плодове људског ума,
када гледам добро које је тако далеко од зла,
када гледам дубину твојих светлих очију.

Хвала животу који ми је толико дао:
дао ми је смех и дао ми је плач
да разликујем радост од жалости,
од којих се састоји моја песма
и песма других која је иста песма,
и песма других која је моја песма.

Хвала животу који ми је толико дао.

Примо Леви (1919–1987)

Понедељак

Шта може бити тужније од воза?
Што полази кад мора,
Што нема до једног гласа,
Што нема до једног пута.
Ничега нема тужнијег од воза.

Или можда од теглећег коња.
Затворен између две руде,
Не може чак ни да гледа у страну
Његов је живот за кораком корак.

А човек? Зар није човек тужан?
Ако поживи дуго у самоћи,
Ако мисли навршило се време
Онда је и човек ствар једна тужна.