Afričko pesništvo jezički je trokrako: pesnici sa crnog kontinenta poeziju su pisali na svojim maternjim jezicima, ali i na portugalskom, engleskom i francuskom.
Odlučio sam se da predstavim frankofonu afričku poeziju ubeđen da je našoj čitalačkoj publici – i ne samo da bi se njena znatiželja zadovoljila, već i da bi se sapesništvom nama prilično nepoznatom ali ponekad stvaranom i od velikih svetskih pesnika – jedna ovakva knjiga potrebna kako bi se mnoge predrasude razbile i ukazalo da veliki pesnici nisu mogući samo u okvirima tzv. velikih poezija, već svuda u svetu.
Po Sartru, crnačka poezija na francuskom jeziku, koju on naziva orfejskom, je „danas jedina velika revolucionarna poezija“.„Od Haitija do Kajene postoji samo jedna ideja: ispoljiti crnačku dušu. Crnačka poezija je jevanđeljska, ona donosi dobru vest: crnaštvo je ponovo nađeno“. Crnci nemaju svoj zajednički jezik (367) i zato im je potrebno pravo „dovijanje“. Moraju da nađu jezik koji će im omogućiti da ispolje, ogole svoju dušu. Velika je razlika između evropskih i crnačkih pesnika: „Današnji evropski pesnik pokušava da dehumanizira reči kako bi ih vratio prirodi; crni glasnik, međutim, hoće da ga defrancizuje: on će da ih zdrobi, da prekine njihove uobičajene asocijacije, da ih nasilno spaja“. Sartr izdvaja tamtam, njegov zvuk, čitav koloplet asocijacija koje on izaziva. Pošto je tada crnaštvo bilo aktualno, i pošto su ga zagovarali svi bitni pesnici i mislioci sa crnog kontinenta koji su pokušavali da se užlebe u francusku kulturu a da pritom zadrže i poprilično od svog iskonskog porekla, Sartr se pozabavio i time da ga odredi: „Ali mada crnaštvo u suštini izgleda nepokretno šikljanje, jedinstvo falusne erekcije i vegetalnog rašćenja, ono se ne može iscrpsti samo tom poetskom temom. (…) Apsurdnom utilitarnom nemiru belca crnac suprotstavlja smirenu autentičnost svoje patnje“.
U mojoj antologiji zastupljeni su sa po jednim pesnikom: Mauricijus (Maklolm de Šazal), Burkina Faso (Samba Arman Balima), Čad (Nimrod), Centralnoafrička Republika (Pjer Makombo Bambote) i Somalija (Ž. F. Vilijam Siad). Po dvoje imaju četiri zemlje: Benin (Žoašin Paulin i Rože Aralomun Azum), Togo (Anani Akakpo-Ananio i Ila-Laobe Amela), Gabon (Magang-Ma-Mbiži-Vizi i Žan-Klod Kventin Bon Mongaris) i Gvineja (Keita Fodeba i Sike Kamara). Po troje tri: Tunis (Hedi Buraui, Tahir Bakri i Amina Said), Mali (Gausu Diavara, Abdulaj Askofar i Bernadet Sanon Dao) i Republika Kongo (Čikaja I`Tam Si, Žan-Batist Tati-Lutar i Alen Mabanku). Četvoro pesnika zastupa dve zemlje: Madagaskar (Žan-Žozef Rabearivelo, Žak Rabemananžara, Flavijen Ranaivo i Eduar Ž. Monik) i Egipat (Mišel Farduli-Lagranž, Edmon Žabes, Žorž Enen i Žojs Mansur), a petoro tri: Demokratsku Republiku Kongo (Antoan-Rože Bolamba, Marsial Sinda, Valentin-Iv Midambe, Mukala Kadima-Nzuji i Leopold Kongo-Mbemba), Obalu Slonovače (Bernar Benlen Dadije, Moris Kone, Fato-Amoi, Taneli Suza Boni i Veronika Tađo) i Maroko (Rober Benaion, Ahmed Buanani, Mohamed Kair-Edin, Abdelatif Labi i Tahar ben Želun). Senegal je zastupljen sa šestoricom pesnika (Birago Diop, Leopold Sedar Sengor, Malik Fal, David Mandesi Diop, Lamin Diakate i Šarl Karer), kao i Kamerun (Elolonge Epanja Jondo, Žan-Pol Ninai, Patris Kajo, Kristof Nguedam, Pol Dakeo i Alen Patris Nganang). Najviše ih u antologiji ima Alžir – četrnaestoro (Žan Armuš, Mohamed Dib, Žan Senak, Malek Hadad, Jasin Kateb, Ana Greki, Anri Krea, Mesaur Bulanuar, Asia Đebar, Jusef Sebti, Rabah Belamri, Habib Tangur, Hamid Tibuši i Tahir Đaut). – Dušan Stojković, Glagoli noći ili afrička frankofona poezija

ZAHVALJUJEM TI SE MOJ BOŽE

Zahvaljujem ti se moj Bože, što si me stvorio Crnim,
što si me učinio
skupom svih bolova
smeštenih na moju glavu,
Svetom.
Imao sam livreju Kentaura
I nosio sam Svet od prvog jutra.
Belo je boja slučajnosti
Crno boja svih dana
I ja nosim Svet od prve večeri.
Zadovoljan sam
oblikom moje glave
stvorene da nosi Svet,
Zadovoljan
izgledom mog nosa
sposobnog da udiše svaki vetar Sveta,
Srećan
Izgledom mojih nogu
spremnih da protrče svim putevima Sveta.
Zahvaljujem ti se moj Bože, što si me stvorio Crnim,
što si me učinio
skupom svih bolova.
Trideset šest mačeva probilo mi je telo.
Trideset šest žeravica spalilo mi je srce.
I moja krv na svim gubilištima zacrvenela je sneg
I moja krv na svim istocima zacrvenela je prirodu.
Još uvek sam
Srećan što nosim Svet,
Srećan zbog mojih kratkih ruku,
mojih dugačkih ruku
debljine mojih usana.
Zahvaljujem ti se moj Bože, što si me stvorio Crnim,
Belo je boja slučajnosti,
Crno boja svih dana
I ja nosim Svet od osvita vremena.
I moj smeh nad Svetom, noću, rađa Dan.
Zahvaljujem ti se moj Bože, što si me stvorio Crnim.
Bernar Benlen Dadije, Obala Slonovače

LOGOR

Beruagija, Maršalov Logor, Lodi,
Beni-Mesu, Pol Kazel, Sen-Le,
Ben-Aknun, Aflu i zaboravio sam
Naš udžbenik geografije
Sa slikama koje su iz nje iskakale pred oči.

Učenicima više nisu bili potrebne brojanice
Učili su da računaju po mrtvima u njihovom opustelom kvartu
Isporučenim ženama izgubljenim u prevelikim kućama
I nosili jutarnje narcise vaspitačici u vrtiću.
Mali pastiri koji su visili na padinama Atlasa
Ostali su bez stada
Ali su čuvali ljude
Među sočivom i u jagodnjacima.

Kamile s dugačkim trepavicama prispele iz Biskre
Izašle su na pojilo u Batni
Noseći hromo nebo
Izlazeći jedna za drugom na bojno polje
Usred vojnika
Sa spuštenim očima.
Ana Greki, Alžir

7
Evo dakle dvoje
dece. Ona su iz čuvene
porodice koju poznajete.
Dovoljno je da vam kažem samo
da je u Baou ujak Naloto
bio načelnik kantona.
Kada je otac Undambi,
seljak, umro,
Kansa koji je oženio njenu majku
bio je sin jednog kneza.
8
Žalimo kneževe i kneginje
ove zemlje što nisu slobodni.
Undambija i Naloto
stalno drže na oku,
s prvim kišama
prebrajaju im hektare pod pamukom.
Savijaju se i čeprkaju
zemlju, uništavaju se
motikom. Ujutru, u podne i s večeri prolazili su
policajci, po dvojica u paru,
s puškama na ramenima i plamenom kosom.
I tako sve do žetvi, dragi prijatelji.
Šta se radi posle žetvi?
Samo stranac
to može da pita. Ne poželi li se
udarac bičem? Stane se
u red, razume se, jedan za
drugim, sa korpama na nogama
da bi se predao pamuk. Odmah,
novac za porez biva odbijen.
(…)
Pjer Makombo Bambote, Centralnoafrička Republika