Дамир Милош: ДВЕ ПЕСМЕ

ПРАЗНОСЛОВИЈЕ

Док ви причате о умјетности
понекад таштој и гордој,
док причате о утакмицама
масовној хистерији,
временској прогнози,
вицевима и политици
град се пуни смећем,
дрвећу сјеку крошње.
Оно изгледа као дављеник
пружених руку изнад воде.
Док причате вријеме једе
све наше снове, жеље и надања.
Док причате не осјећате
око себе живот који пулсира
у радости и у бојама.
Док ви рачунате
све је наплаћено
и све се рађа изнова.
Док ви причате нестају
рибе, птице, звјезде и сунце.
Када много причате
расипате се и не кажете ништа.
Остајете у вашој самоћи.
Напољу је исти ред ствари
киша пада, сунце грије и не тиче их се.
Док ви причате све иде даље
и не обазире се на причу.

29.02.2024 год

ТВОЈ ДОЛАЗАК

Ти си дошла из твојих даљина у моје даљине.
Разњела ме љепотом свога срца,
моје страхове и жудње.
Ти си дошла да ми добротом укажеш
на моје мракове настале из лутања.
Дошла си да ме помилујеш снагом сунца.
Дошла си да ми кажеш да пчеле љече свијет
да ће без њих да се распадне.
Дошла си у милости својој да ме грлиш
да ме дигнеш из пепела свијета.
Дошла си да ми покажеш
да јутром те загрлим
да те чувам и не дам псима моје таме.
Да ми кажеш да вјерујем у тебе
у свим своји падовима.
Дошла си да ми покажеш
да те волим, да не одустајем
да ми кажеш да када ти падаш и ја падам.
Дошла си да ме обузмеш собом, а ја да покажем
да ли сам способан и спреман да те волим.
Ја те волим.