ЈЕДРИЛА

Топографски радници, соколи моји, соколи,
Док географске карте тискате
Мислите на земље удаљене.
Зелене и плаве боје гора и стена са прстију сисате
А са Азије оштрих мириса боле вас груди и Африке.
Док радите жуди вас земља удаљена
А заносе вас као фантоми чудне слике,
Чамци од коже шивене, Ескимоси у трбуху китова.
Масни. Пуни смо истих опојних мириса и болова,
О хој, топографски радници, – браћо моја,
Још смо јаки, још смо млади, држава је за нас боја.

Топографски радници врло љубљени, врло блиски,
Да сте богати не бисте карте градили,
Одлазили бисте у даљине, простора гладни;
Ни да сам моћан не бих песме писао,
Рђаве можда рђаве. Где бисмо били?
Лењиви и топли о свакако да не бисмо били радни,
Лењиви и топли на обалама чије бисмо реке лежали,
Који би нас народи пријатељима звали,
О који би за нас били жали?
Та у даљине бисмо одлазили, простора гладни,
Увек јежни пољана, још гладни, још млади, још јадни.

Прадедови наши Словени, крволочни ал’ путници,
Браћо моја топографски радници.
Чуновима да поверимо своја срца уморни
А већ би нас зора соколила да орни
Продужимо опет преко планина.
Свих земаља границе обојене, гле, крваво.
Пустили бисмо једра на океан тискан плаво,
О дрхтали бисмо дрхтали здраво
У азуру уморних безмерно старих сводова.

Авај овако, топографски, нека сте само здраво
По суморним просторијама својих болова
Где, даљим пределима умрљане, сисате своје прсте,
Где над никад невиђеним манастирима
Стављате сићушне крсте.
Авај овако, топографски, нека сте само здраво,
Прилазећи женама увече да их љубите.
Бацивши поглед на икону и на карту света
Вама се чини, кад прилазите жени да је љубите,
Да је та карта она крпа узета
Са рањавог лица Исуса Христа.
Ха, ха, ха, каквих чудних ја ту смишљам жалова,
Да отпустим једра океаном тисканим плаво,
И какве лудачке ја све смишљам планове:
Час краљ лудака, час цар, камбоџске гледам кланце,
Син сам Словена дивљих некада, али сада путник.

ВУЧИТРНСКИ МОСТ

О, на пољани широкој лучни камени мост стоји,
Љуби га моја душа и до зла бога сам узбуђен;
Прелазе товари, ждребац упрегнуту кобилу доји,
Река под мостом тече, под ребром младост смирена:
Појурим, појурим, гледам хуком матичном пробуђен.
Мостови, мостови, за вас колико је ломљено стена,
И колико грбача свијено, и колико исплакано плена;
На сводове мостови, колико вам жудим, и колико узбуђен
И толико сам узбуђен!

Драгано моје младости…
Та између тисућу надсведених мостова гле,
Па укрштених, па надвишених, гора свих лукова,
Стигли смо да међ сводове без броја поставимо и ребра своја.

Па гле, па како!
У горе, у дивне зелене горе,
У страшне зелене горе,
Па гле!
Та у горе до небеса зидане,
У горе, манитамо од живота безмерних.

Појурим, појурим, гледам хуком матичном пробуђен.

МЕСЕЦ ПУН

Выхожу…
Љермонтов

Одшуњајући се у поље широко
Тамо где је прва четврт месечева,
Растворити груди поносито,
Поклонити се на све стране;
Погледаћу небо житно високо:
Незнана са гране птица пева,
Ко сребром ковано дрво вито,
И све је ново и опет као лане.
Искрашћу се кроз поље бело
Тамо где је друга четврт месечева,
Засмејати се тамо охоло
И коракнути на четири стране;
Љубавно дише моје село,
Лавеж се паса с бостана разлева,
Ко злато ковано плашће голо.
Одакле зора ће да сване?
Одакле зора ће да сване?

Одшетаћу се у поље жуто
Тамо где је трећа четврт месечева:
Закликтаћу му песму младачку,
Глас нека широко затрепти.
Кад ја певам као да други ћуте,
Да удаљено чезне за мном малена дева,
Малена дева као да скида повезачу сељачку;
Из очију јој да лудост трепти.
Па искрадем ли се ноћу у поља
Златна где сија месец пуни,
Бескрајна нас ће љубав да збуни.
Тамо где сија месец пуни,
Изљубићу се са зверовима свима,
За добро упитаћу се здравље,
Постављена су ево сребрна постоља,
Око њих су Татари, Скити и Хуни,
А много медовине и узљућеног млека има
И просипа се вино;
Гојно се слави славље.

Припев

Умрећемо тихо и мирно
За ову ноћ златну,
У сапогама сребрним,
У кафтанима:
За кејове париске,
Или за ма шта било;
За један осмех девојачки
Радо бих дао живот свој.
Ево овако ћемо умрети:
Без гласа, тихо, мирно,
Кроз тиху ноћ сребрну,
А по језеру заспалу,
Отпловиће
Смрти чун;
Искрадем ли се кад сија месец пун.

ЈЕСЕН

Сним, хај! као пуно грожђе да зрим
По добром чврстом чокоћу.
Гле, бдим,
Зрим као тешко грожђе ноћу,
Хај! Хај! Па тешку бербу чекам.
И хоћу за ноћима зелену зору,
Па потом за брдима гору,
И опет за ноћима виноградску зору
Сним.
И тако увек даље.
Жудње ми чуче обалама ко вредне праље,
Кад се из села небу диже високи танки дим;
Док се очима зеленим, чудни херувим црни,
На планинама спим, са очима дубоко злим.
Али шта сним,
Шта сним?
Кад знам: Пођи, пођи, па сврни!
И тако стално даље:
Пођи, пођи, соколе, па сврни!

Кроз вечери, гле, целе, и све ноћу, и све ноћу, и све даље…

А сним, а сним, а сним;
Па мним:
Ко црно грожђе да зрим,
Да ме покрива плава магла по чокоћу,
Да носим у себи ситост, плодност, све врење,
Све жуте кише јесење,
Ко тешко грожђе ноћу;
Ја бдим, сним,
Ко тешко грожђе ноћу.
Или као херувим да само по планинама спим
У очајању,
И да ширим руке дању
Једној берби и једном обећању:
Где све бива и све може да ја хоћу,
Ко пуно грожђе ноћу.

РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ!

Кад човек умре, руке прве занеме:
Рука умрлог ко ноћно воће зри,
Ко успаване птице чија срца још стреме,
Тако ћуте те руке, док огањ под њима ври.

Беље но тешки месец који више неће да носе,
Оне се разлиставају већ у иструлело цвеће;
Нити ће провући прсте кроз сунца зрачне косе,
Тако спуштене мирно на груди – брежуљак среће.

Испод ливада влажних, и свежих црних кора,
Ове руке оживе преображењем у звезде,
И пробијају се кроз земљу у правцу далеких мора;
Измеђ вулкана и неба руке умрлог језде.

И провлаче се лагано, фосфорно понорне реке,
Танким млазима сјаја, руке које су љубиле,
Кроз тамну поноћ земље, измеђ жилица смреке,
Испод толико била које су свуд садиле.

А те сам руке негда толико љубио,
Осетио им тад свежину да спира главобољу;
Траг дивних руку под књигама се изгубио,
Но пређоше одједном саме у тајну животност бољу.

Одједном у свом току, пробивши бок планина,
Избију те светле реке ко зрачни извори;
Ко огањ даљни крај ког спавају пси чобанина,
Та прва пламена звезда, на мрачном небу, гори.