Damirovi momci su u jednoj turi preneli moju garderobu u Reljinu kuću i otišli.

Nervozna sam toliko da mi se dlanovi znoje dok otvaram garderober koji je bio namenjen meni. Onda ostanem u blagom šoku. Moje stvari, koje su ostale kod njega, još uvek su tu. Usta mi se suše dok dopunjavam deo.

Obilazim kuću i gledam. Sve je netaknuto i sve je ostalo isto kao i kada sam otišla. Pregledam ramove sa našim fotografijama i ujedam se za usnu da suze ne krenu. Zvono se oglasi i trgne me. Neko je došao kod Relje.

Lagano prilazim vratima i sporo ih otvaram.

„Dobro veče, Bojana.”

„Dobro veče”, gledam u visokog crnokosog momka. Poznat mi je, ali ne mogu da se setim odakle ga znam. „Relja nije ovde”, kažem mu.

„Znam da Relja nije ovde, a znam i gde je”, osmehne se.

Klimam glavom. Međutim, ne mogu da se setim odakle mi je njegov lik poznat.

„Bojana”, momak me zagleda. „Ovde smo se upoznali”, pokazuje prstom na predsoblje iza mene. „Ja sam Nikola”, izdigne obrve.

„O Bože!”, setim ga se. „Izvini, sad se sećam”, gotovo me je sramota.

„Inače, ja sam Reljin prijatelj. Meni je poverio tvoju bezbednost dok se ne vrati, pa… Trebalo bi da popričamo.”

„Naravno”, sklanjam se sa vrata. „Izvoli, uđi”, zbunjena sam i ne znam kud ću sa sobom. Onda se priberem i Nikolu uvedem u dnevni boravak.

Seda on u fotelju i posmatra me sa blagim osmehom.

„Neko piće? Kafa?”, gutam knedlu, faktički sam bez pitanja upala u Reljinu kuću.

„Ne mogu ništa”, tiho kaže. „Sedi”, pokaže rukom na trosed.

Sednem, a sedim kao na iglama.

„Moj posao je da te čuvam dok se Relja ne vrati, to sam ti već rekao. Moji momci su mi javili da si došla ovde u pratnji Damirovih momaka. Morao sam da dođem kako bih ti rekao da će u dvorištu biti obezbeđenje, koliko da znaš.”

„Dobro”, gutam knedlu i ne znam šta da ga pitam.

„Uzgred, drago mi je da si ovde”, opiše prstom krug u vazduhu. „I još mi je draže što ti vidim taj prsten na ruci. Samo mi reci, zna li Relja da si se preselila kod njega?”, smeška se i samo me posmatra.

„Ovaj… Mi smo imali malo problema”, udahnem vazduh da se ne bih onesvestila od neprijatnosti. „On zapravo ne zna da sam ovde. Želim da ga iznenadim”, utihnem skroz.

„Ooo, pa to će biti veliko iznenađenje za njega, s obzirom da misli kako ste završili svaku priču”, Nikola se uporno smeška, a ja se pržim kao na žaru.

„Možda nije pametno što sam došla ovde”, u trenu me zaboli glava od saznanja šta Relja misli. „Ako on misli da smo završili, onda…”

„Bojana”, Nikola me prekine. „Ostani ovde i sačekaj svog verenika”, ustaje. „Nisi mogla bolju stvar da uradiš, veruj mi”, kreće lagano.

„Pa… Valjda će se obradovati kada me vidi”, dodajem sluđeno.

„Nego šta će!”, okrene se pre nego što izađe. „Evo ti moj broj. Slobodno me pozovi za šta god da ti zatreba”, daje mi vizitku.

„Dobro”, uzmem je. „Znaš li gde je Relja?”, pitam napokon. Vidim da Nikola mnogo toga zna.

„Stvarno ne znam lokaciju, ali znam da su otišli da obave zadatak”, otvara vrata da izađe, ali zastane. „Niko osim njih ne zna gde odlaze i kada se vraćaju.”

„Sutra popodne bi trebalo da se vrate, tako mi je Tanja rekla”, kažem uz veliku nadu da će tako i biti.

„Onda je moguće da će sutra uveče biti najsrećniji čovek na svetu”, namigne mi i izađe napolje.

Gledam kako Nikola odlazi i kako je u dvorištu par momaka. Od čega me čuvaju, dođavola, zapitam se?

Vratim se u kuću. Ma, jebe mi se od koga ili čega me čuvaju. Molim se za Relju i ostale momke da se vrate živi i zdravi. Meni se ovde ništa neće desiti.