-
Gazište 24/7
720 rsdОд…до
Девојчица Хинд Раџаб
броји ДО десет плачући
Док подврискују ракете
шесторо њених спокојно ћути
немарни за њене дозиве
Упоредо са репатицама понад главе
са друге стране телефонске линије
женски глас, матрија-навигација, просветљује:
Хинд, зажмури и броји ОД десетЛуткина променада
Деветогодишња Јара
И петогодишња Рула
држе своје лутке и певају
укрштају прсте и машту као крпице
и плету косе једна другој.
Лутке немо ћуте и не трепћу.
Јара и Рула, загрљене сестре,
Држе своје лутке и певају.
И ништа се ништа није променило.
И ништа нису промениле.
Осим света.Газа
Ране су се одувек превијале завојима.
Газе су заустављале крв и ране лечиле.
Овде је посве друкчије.
А можда и није. Можда Газа лечи
светину од гноја и крви. Можда Газа
превија највећу рану овога века
најупорнију крв, само,
највеће флеке оставља дечија
то се не скида
то се не спираКамен
После више од пола године
Носећи на леђима жељу за сном
Уморни се војник наслања руком
На бедем рушевине
Стопљени у једно, човек и зид,
Чувају један другоме леђа
Шта је то што га будним држи
Сад кад најзад има
Камен за под главуЦрвена стаза
И глад је скоро сасвим ишчезла.
Небо сахрањује сву кишу.
Мрак је и зелени путеви
црвене се за нама.
Понегде ноћу пробеласа кост;
очиња искра падне на њу
и букне: фосфор осветли стазу.Корак по корак ближимо се
све удаљенијем Крају. -
Heteros
1.090 rsdIzabrala sam da živim sama. Mislim, ili sam nekad mislila, da je to najbolji izbor, skoro isto kao ne izabrati ništa. Ne plašim se donošenja odluka, ili posledica koje iz toga mogu proizaći, nego volim osećaj koji pruža situacija u kojoj je bilo koja mogućnost još uvek otvorena preda mnom. Nije to sloboda, ali svakako nije ni neodlučnost. Zadržavam pravo da promenim tu odluku ako poželim. Uprkos tome šta može slediti kao neizbežna posledica jednog takvog izbora, nisam usamljena. Ne podnosim sažaljive poglede, ni otvoreno pokazivanje da ja zapravo još uvek ne pripadam ljudima, jer se za tu pripadnost moraju rađati novi ljudi i o njima voditi briga. Pamtim da su tako govorili stari, ali ne bih da govorim o tome koliko nedostojnih te velike reči – čovek – rađa decu i unesrećuje ih.
Lanac zavisnosti, sadizma i mazohizma: rađamo vas jer ste nam potrebni; došlo je vreme da i mi nekom pokažemo sve ono što su nama radili naši roditelji, da neko zavisi od nas, da njime manipulišemo, da ga dresiramo, primoravamo da nam pokazuje zahvalnost, da budemo žrtve i gospodari. Nemamo svoj život, pa ćemo živeti vaš. Jednog dana reći ćemo vam: Sve smo učinili za vas, i to nam je hvala? Pitaćemo vas: Čija ste vi deca? Vaša smo, mamice i tatice, cvrkutaćete. Dakle, onda znate šta vam je činiti. Slušajte nas. Samo nas slušajte. Ponekad i nemojte, da imamo zbog čega da patimo, kolutamo očima, imamo glavobolje, pijemo lekove za smirenje, žalimo se rođacima i prijateljima. Inače, život bi nam bio jednoličan, i ni nad kim, što je važnije, ne bismo uspostavili moć. Sve je to za vaše dobro. To boli nas više nego vas.
Volela bih da jednog dana sa sigurnošću utvrdim da su mogući drugačiji odnosi.
To još uvek ne znači da meni ljudi nisu potrebni. Zaista može da me oduševi dobar razgovor. Verujem u prijateljstvo, ukoliko je ono sagovorništvo, bez preteranog mešanja u život sagovornika. I, ako je moguće, bez jakih emocija, ljubomore, prebacivanja. Čežnja, strast, drhtanje, strah od napuštanja, suze, kršenje ruku, molbe, odlasci, pomirenja? Ne volim melodramatičnost. Nije to intelektom izabrana pozicija; ja to fizički ne mogu da podnesem: navre mi osećaj gađenja, jeza i potreba da pobegnem. Ne mogu ni preglasno pričanje, gestikuliranje i lupanje o sto da podnesem, kao ni dodir tuđih tela u autobusu. Izbegavam napadne govornike koji se unose u lice sagovorniku i drže ga za nadlakticu da im ne pobegne. Žrtva oseća njihov dah, oseća kako ga omamljuju i uvlače u svoj svet, kako gubi kontrolu nad svojim kretanjem, kako mu klecaju kolena i kako će ga u sledećem trenutku progutati nešto nalik na velikog pauka. Ne volim ni kikotav smeh, ni visoke glasove žena koje imaju naviku da u razgovoru jake emocije izražavaju prelaskom na sve više tonove, kao u nemuzikalnoj, izopačenoj operi bufo. Sklanjam se od frajera koji se kočopere, galame i glasno psuju. Sve me to na neki način gotovo fizički vređa, kao šamar. Iako oni silom ulaze u moj svet i ne mogu se nikako izbeći, ja ipak ne mogu zažmuriti i zapušiti uši, iz pristojnosti, a osećam da treba zaštititi ovo malo neograđenog duhovnog prostora od takvih skrnavitelja.
Zato sam izabrala da živim sama, na periferiji, u stanu koji iznajmljujem još od svoje dvadesete. Gastarbajter, čika Bora, iznajmio mi ga je povoljno jer i ne može tražiti više: samo još pet, šest kuća, i grad se završava. Put na koji pada svaki moj pogled kroz prozor vodi u meni nepoznata planinska sela, a zatim, verovatno, završava negde u planini. Njime se ne produžava do drugih, većih gradova. Put koji vodi u bespuće; moram priznati, ima nečeg zavodljivog u tome.
Prvo što mi se dopalo pri razgledanju stana u prizemlju kuće, koji sad već smatram svojim, bili su prozori, daleko veći nego što je uobičajeno za ovaj kraj. U svojoj ljubavi prema velikim staklenim površinama, čika Bora je na poslednjem spratu kuće polovinu stana ostavio bez spoljnih i unutrašnjih zidova. Obložio je taj deo kuće samo teškim, neprovidnim staklom. To je velika prostorija za proslave. Tu bih volela da živim; sviđa mi se osećaj odeljenosti od sveta samo tankom opnom, kao što je zamućeno, tamno staklo („ja-vas-vidim-a-vi-mene-ne”).
Iako se ne mogu pohvaliti živopisnim pogledom na okolinu iz prizemlja, ipak nisam stavila zavese na velike prozore stana. Kuća je dovoljno udaljena od ulice, radoznalci ne mogu viriti kroz prozor, a ja volim da povremeno bacim pogled ka spoljnom svetu dok čitam. Pisma prijateljima obično sam otpočinjala opisom sveta koji vidim kroz prozor bez zastora. Traktori i mercedesi. Beda i sjaj. Nanosi snega. Rascvetale breskve. Mir predgrađa. Nedaleko je i pruga, nezaobilazni zvuk kloparanja voza i njegova jaka piska pri ulasku u grad. Toga se ne bih nikad odrekla; volim taj zvuk i pomisao na vozove. Vagon nekog prastarog voza čije jednolično, uspavljujuće, ritmično tandrkanje donosi mir, jedino je mesto kojim bih zamenila svoj skroviti stan, čak i kad ne bih znala gde taj voz putuje.
To što želim da napišem nešto o sebi i drugima, stvarima o kojima razgovaramo, ili o kojima sama sa sobom razgovaram, nije posledica usamljenosti. Zašto ne bi bilo obrnuto? Možda je samovanje proizišlo iz potrebe za pravim razgovorima, iz želje da se pravi razgovori zaštite, da se ne pretvore u nešto što se nije tražilo. Samoizabrano zatočeništvo može biti odraz strahopoštovanja prema svemu što je pravo, odraz visoko postavljenih ciljeva u smislu potrage za pravim ljudima, razlozima življenja i odnosima. Uostalom, da li treba da postoji opravdanje ili razlog svima jasan i dostupan, kojim se objašnjava potreba da se nešto zapiše i tim činom prekine ćutanje? Umesto izraza „prekid tišine”, nesvesni deo mog bića ponudio je formulaciju „izvinjenje za ćutanje”. Tumačim to strahom da ne probudim i opteretim sopstvenu savest, jer sam svojim ćutanjem povredila, prevarila, izneverila nekog, otežala nekom život, zbunila ga, navela na pogrešan trag, ugušila nečiju emociju, okrenula leđa započetoj rečenici, ostavila u vazduhu prijateljsku ruku koja se pružila. Možda je neko želeo da čuje neizgovorene reči i bio otvoren za razgovor, koji je prestao da postoji pre svog nastanka, baš zato što sam se odlučila na samovanje na periferiji: prijatelj odan tišini, kome je ćutanje bliže od nasrtanja, traženja, probijanja tuđih ograda i menjanja tuđih navika, ili namernik sasvim drugačiji, koji ćutanje uopšte ne razume, već ga, kad mu bude pruženo kao odgovor, doživi bolnije i teže nego najtežu reč. Ovih par stranica mogu biti poruka ispisana za onog ko je spreman da traži sagovornika tamo gde se pogled baca na put koji vodi u bespuće.
-
Dnevnik ludila
900 rsdPet minuta kasnije ponovo smo u jugiću. Dok vezujem pojas, motor automobila kašlje poput strastvenog pušača.
„Mukica“, kaže Ivana i uključuje radio.
„What’s love got to do with it?“, zapita nas Tina Tarner istog trenutka.
Ispuštam uzdah koji bi nadglasao poletanje helikoptera.
„Promeni ako ti se ne sviđa.“
Lenjo pružam ruku i obrćem točkić na aparatu dok ne pronađem stanicu na kojoj se ne emituje muzika. Isprva pomislim da je na njoj u toku izveštaj o stanju na putevima. Spikerka govori tihim, uspavljujućim glasom kako je na Brankovom mostu potpuno zaustavljen saobraćaj, te da su mnogi ljudi napustili svoja vozila u želji da vide o čemu je reč. Prema poslednjim informacijama, policija je uspela da stupi u kontakt sa roditeljima mladića koji se popeo na ogradu i preti da će skočiti.
„Neki moj sapatnik“, kažem.
„Bože dragi, šta se to ovih dana zbiva?“
Bog joj ne odgovara. Ne čuje dobro, mobilni mu nije u dometu, fiksni je isključen zbog neplaćenih računa, a imejl zatrpan ponudama za povećanje penisa.
Ubrzo stižemo na odredište. Izlazim iz kola i posmatram svoj budući dom – sivu, oronulu četvorospratnicu. Sam pogled na nju u meni izaziva neopisivu teskobu. Između dva prozora u prizemlju šepuri se grafit „Vreme je za BUNT“, koji daje kakvu-takvu notu živosti ovoj turobnoj građevini.
Po ulasku unutra, obraćamo se portiru.
„Da, da, očekivali smo vas“, klima glavom i diže telefonsku slušalicu.
Na zidu iza njegovih leđa stoji kalendar, čiji vrh krasi ime klinike. Jun 2014. godine je u znaku Junga, koji je prikazan na fotografiji kako sedi za radnim stolom i drži lulu u ruci.
„Direktor klinike doktor Čapljić će odmah sići“, izveštava nas portir.
Pomenuti doktor se pojavljuje nedugo zatim. Ima oko četiri banke i liči na Šona Konerija iz vremena dok je glumio Džejmsa Bonda. Razvlači širok osmeh, od koga se Ivana momentalno topi poput snežne pahulje na toplom dlanu. Svečano objavljujem nepobitnu istinu: Sve su žene iste! Klara bi ga, garant, zaskočila već na stepeništu!
Ivana počinje da mu izlaže moj slučaj, a ja stojim do nje i buljim u svoje patike kao da me se to ič ne tiče. Razmišljam da li je kasno da uhvatim maglu. Nekada sam bio poprilično hitar. U školi sam nekoliko puta zaredom osvajao drugo mesto na krosu. Iz cele generacije samo je Buč bio brži od mene.
Iznenada osetim nečiju šaku na ramenu. Doktor Koneri, razume se!
„Pozdravi se sa sestrom, pa da ti pokažem tvoju sobu.“
Ivana se suzdržava da ne zaplače.
„U redu je. Ne idem u rat“, nevešto je tešim.
„Ne brinite“, kaže joj Koneri.
„Doći ću prekosutra da te posetim“, obećava mi Ivana.
Ne pokušavam da je odgovorim, jer znam da bi bilo uzaludno.
„Hajdemo sad nas dvojica“, govori mi Koneri.
Penjemo se na prvi sprat, ulazimo na dvokrilna vrata i skrećemo levo. Ispostavlja se da je moja soba na samom kraju hodnika. Od dva kreveta u njoj, jedan je već zauzet. Na njemu leži neko kompletno pokriven.
„To ti je cimer, Zoran, iliti srpski Maradona. Nije mu bilo dobro nakon ručka, pa je rešio da odrema. Imaš li mobilni kod sebe? Moraću da ti ga konfiskujem, takva su pravila. Ali, moći ćeš da koristiš klinički telefon.“
Vadim mobilni iz džepa i predajem mu ga.
„Ti se danas odmori, a sutra ćemo već popričati o svemu“, kaže i izlazi iz sobe.
Spuštam torbu i prilazim prozoru na kome su sa spoljne strane postavljene metalne rešetke. Soba gleda na dvorište klinike kojim dominira drvo guste krošnje. U njegovom podnožju nalazi se klupa sa naslonom na kojoj sedi sredovečna žena i čita knjigu.
Maradona se budi kasno uveče. Dok vraćam u neseser četkicu i pastu za zube, polako se izvlači ispod pokrivača.
„Ćao“, promumla.
Pokriva se i nastavlja da spava.
-
Lice prošlosti
900 rsd– Bler? – moja sestra Klara gleda u mene kao da vidi duha.
– A zagrljaj za sestru? – nasmešim joj se.
Opustila se i privukla me u svoje naručje. Topli zagrljaj momentalno me je opustio. Bože kako mi je nedostajala. Njen miris doma i svežih kolača.
– Šta ti se dogodilo? Sva si kost i koža – odvaja me od sebe i mršti se. Moja sestra je rasna žena, ima grudi, zadnjicu, malo mesa na kostima i uvek se ponosila time. S druge strane, iako sličnom građom, uvek sam za nijansu bila malo sitnija od nje. Međutim, u poslednjih nekoliko godina prepolovila sam se.
– Takva sam već neko vreme – slegnem ramenima.
– Tri godine, Bler – izustila je tiho, a ja sam progutala knedlu.
– Ni traga ni glasa od tebe.
– Klara, razgovarale smo već o tome. Znala si da mi treba vremena. Rekla sam da ću se vratiti kad budem spremna.
– Znam, ali ti si moja sestra. Nedostajala si mi i brinula sam. Svakog bogovetnog dana – oči su počele da joj suze.
– Žao mi je – kažem jednostavno. Nikad nisam volela kad ljudi pate zbog mene, naročito ne moja porodica.
– Nemoj, ja… nisam ljuta na tebe. Nimalo. Samo sam bila zabrinuta – treptanjem je oterala suze.
– Kako si?
– Nije loše.
– Zna li Majkl da si se vratila?
Udahnem duboko pa ispustim sav vazduh napolje. Majkl.
– Ne. Došla sam pravo kod tebe. Nisam sigurna da sam spremna odmah da ga vidim.
– Ne moraš. Razvedeni ste.
– Zapravo… nismo.
– Kako to misliš?
– Majkl nije želeo da potpiše papire za razvod, a ja nisam imala snage da se borim sa njim. Samo sam otišla.
– Ali… i dalje ste u braku? – čudi se.
– Da – potvrdim.
– Ali on… on…
– Šta?
– On je krenuo dalje, Bler.
Ne mogu reći da sam iznenađena. Očekivala sam to. Prošle su tri godine od kada sam ga poslednji put videla i kada sam mu rekla da želim razvod.
– On je slobodan da radi šta želi sa svojim životom. Papir je samo formalnost – slegnem ramenima. Oduvek sam se trudila biti realna.
– Ne verujem ti. Nisi ti otišla zato što se vas dvoje niste voleli. I postoji još nešto. Slagala sam te.
– U vezi sa čim?
– Nije krenuo dalje.
– Ali upravo si mi rekla…
– Čujem priče tu i tamo da menja žene kao čarape, da radi kao manijak, vozi brza kola, ali nisam čula da je srećan.
– A naša kuća? – to me interesuje.
– Nije je prodao, ako na to misliš, ali ni ne živi u njoj. Vratio se u svoj stan.
– I mislila sam da će uraditi tako.
– Ti, kako si?
– Nije loše.
– Kako si, Bler? – ponavlja pitanje, ne verujući u moj odgovor.
– Bolje. Ne pijem lekove, ponovo crtam, sviram klavir…
– Gde si bila?
– Svuda po malo, ali uglavnom sam putovala.
– I vratila si se? Konačno se vraćaš kući?
– Da, vratila sam se kući – odgovorim sigurno. Vratila sam se kući.
♪♪♪
Otključam vrata svog doma i otvorim ih. Ustajao vazduh nežni je šamar moje realnosti zbog kojeg odmah požurim da otvorim prozore. Čim je ušlo malo svetlosti u kuću mogla sam da vidim kako ona danas izgleda. Ništa nije bilo na svom mestu. Sve je delovalo uništeno. Moja stolica za ljuljanje, Majklova polica sa onim sitnim igračkama koje je čuvao od detinjstva, staklene police, slike… Krenem uz stepenice prstom brišući prašinu sa ograde. Udahnem duboko i uđem u Kejtinu sobu. Njen krevetac je polomljen, igračke razbacane. Ormar je oboren na pod, hranilica je iskrivljena do neprepoznatljivosti … sve što nismo koristili je slomljeno, razbijeno na sitne komade i prekriveno prašinom.
Leva ruka je počela da mi drhti, pustim bravu i teškog srca zakoračim unutra. Podignem plišanog zeku kojeg mi je Majkl kupio kada sam mu rekla da sam trudna. Otresem prašinu sa njega i zagrlim ga. Izađem iz sobe sa plišanom igračkom i zaputim se u spavaću. U njoj kao da je vreme stalo, bila je onakva kakvu sam je ostavila. Na krevetu je još uvek bio moj džemper. Njega sam zaboravila da ponesem. Krenem ka stolu za šminkanje, sva moja šminka je tu, kao i njegovi parfemi. Uzmem jedan, otvorim ga i pomirišem. Da… to je taj miris. Vratim miris na mesto, otvorim jedan prozor i upalim noćnu lampu.
Sklupčam se na našem bračnom krevetu i zagrlim čvrsto plišanog zeku. Pustim tugu i bol da me obuzmu, a suzama koje su me toliko dugo gušile, dam dugo očekivanu priliku da slobodno poteku u mom domu.
♪♪♪
Otvorim oči i protegnem se. Pogledam kroz prozor i shvatim da je napolju mrak. Sklonim ćebe sa sebe pa zastanem. Ne sećam se da sam se pokrila. Mora da me je neko drugi pokrio. Da nije Majkl? Ali on ne zna da sam se vratila. Ustanem i odem u kupatilo da se umijem. Misli mi lete na sve strane. Predomislim se pa se ipak i istuširam, a zatim obučem čistu odeću. Većina moje garderobe i dalje je ovde. Otvorim još jedan prozor i tek kad je svež vazduh počeo da mi miluje kožu, shvatim koliko je ovde zapravo zagušljivo. Moraću da temeljno pospremim kuću. Sakupim kosu u neobaveznu punđu i rešim da krenem od Kejtine sobe.
Celu noć provedoh u čišćenju – brisanju prašine, usisavanju podova, sakupljanju svog krša. Sve sam iznela napolje da bi đubretari mogli to da ujutru odnesu na deponiju. Kejtinu sobu sam ispraznila, ionako je sve u njoj bilo slomljeno. Ostavila sam samo plišanog zeca i jedino bebi odelo koje je ikad obukla, jer je, na moju veliku žalost, umrla na isti dan kad je i rođena.
Sredila sam Majklovu radnu sobu, jer je i ona bila u totalnom haosu, a onda sam oprala svu garderobu. Da, noć je bila duga, ali je zato kuća ujutru blistala.
Sa prvim zracima sunca nazvala sam baštovana koji je odmah došao, pokosio travu i sredio dvorište. Ponovo sam mogla da sedim u ljuljašci na terasi i da uživam u pogledu. Moj auto je još uvek bio u garaži tako da sam otišla u market i nakupovala sve što mi je bilo potrebno za narednih nekoliko dana. Nakon kupovine, spremila sam večeru, ali kako nisam bila gladna, sipala sam sebi čašu vina i krenula ka svom klaviru. Trebalo mi je malo vremena da ga naštelujem, ali nakon što sam završila mogla sam da sviram u miru.
Moj život je nekada bio drugačiji. Bila sam u srećnom braku sa čovekom sa kojim sam trebala da dobijem i dete, i bila sam ubeđena u svoj happy end. Ali ne ispunjavaju nam se uvek svi životni planovi i želje. Moja beba, Kejti, nije imala nikakvih šansi za život. Kada su nam doktori to rekli, uporno sam odbijala da im poverujem, jer pobogu osećala sam dete u svom stomaku. Stalno je bila aktivna, šutirala me je i podsećala me da je tu.
Na našu veliku žalost, doktori su bili u pravu i nekoliko sati po rođenju, Kejti je preminula. A sa njom i moja duša. Moja svetlost. Moj smisao. Nisam znala kako da se nosim sa tim. Nisam znala kako da prebolim, a nije ni moj suprug. Ne mogu da grešim dušu, Majkl je pokušao da bude tu za mene, ali čini mi se da kako sam ja više tonula u beskrajni bezdan, on je bivao sve povučeniji. Tako je bilo sve dok se jednog dana nisam probudila i shvatila da živim sa strancem koga uporno pokušavam da izbegnem. Bila sam na lošem mestu, sve je delovalo tako beznadežno. Tako tupo. Bez boja, radosti i planova za budućnost. Počela sam da se bojim sebe. Zato sam jedan dan samo presekla, donela odluku i jednostavno otišla. Jer da sam ostala, sigurna sam da ne bih preživela.
Poklopim svih 88 dirki klavira i udahnem duboko. Put ka oporavku nije bio lak. I dug je. Bol je tu, uvek prisutna. I dalje ponekad plačem, i dalje su neki dani lošiji od drugih, ali naučila sam da živim sa njom. I dalje mi srce preskače kada me boli, na svaku misao, sećanje na nju, ali danas sam hrabrija, samo stavim ruku na njega i udahnem duboko.
Otišla sam, ali i vratila sam se. Sada samo ne znam kako da nastavim sa životom.
-
Ni tamo ni ovamo
900 rsdPoziv
Utorak, kasno junsko poslepodne. Iz dvorišta osnovne škole prekoputa garsonjere u Hadži Melentijevoj dopirala je uobičajena celodnevna vriska dečaka i devojčica. Na televizoru utišanog zvuka crnac obučen u belu kuvarsku uniformu seckao je povrće i ribu na uske trake i valjao kuvani pirinač po stolu praveći rolnice sušija. U rukama sam držao Kazuov roman „Ostaci dana“, ali nisam ga čitao. Mislima sam bio u raspravi sa sobom: da li da se odazovem pozivu nepoznate žene, da se presvučem i odem taksijem do stana svog oca, ili da ostanem u sobi i nastavim da čitam. Stan na Dorćolu odakle je zvala žena do tog kratkog razgovora bio je očev, što se jednom rečenicom izgovorenom na grub način promenilo, kao što će se, slutio sam tada, promeniti i druge stvari o kojima sam u strahu pomišljao.
Do pre pola sata sam bio na delu romana u kome Kazuov večiti batler, u čijim sam postupcima prepoznavao sebe, uporno troši život istovetnim praznim danima, kada je zazvonio fiksni telefon u kuhinji. Očekivao sam da će mi, kao uvek do tada, ljubazna, nepoznata osoba (uglavnom su to bile žene) ponuditi: besplatnu večeru, primamljiva egzotična putovanja, komplet lekarskih pregleda sa velikim popustima u zamenu za skupo posuđe… i samo sam delimično bio u pravu: jeste bila nepoznata žena, ali odbojna i hladna, koja je saopštila da mi je umro otac i da moram da dođem do njegovog stana.
– Da niste okrenuli pogrešan broj?
– Da li je to… – izdiktirala je broj mog telefona.
– Jeste. Odakle vam?
Nije odgovorila, već je nastavila.
– Da li razgovaram sa Josipom Mihovilovićem?
– Mihovilović Jovan, ne Josip.
– Da li ti je otac Tvrtko?
To sam posle kraće pauze potvrdio.
– Onda smo sve rešili – izgovorila je kao zaključak ta sada manje nepoznata osoba – po glasu sam zaključio da je starija, negde iz Hrvatske, da je gruba ili samo ne voli da troši mnogo reči u razgovorima.
– Trebalo bi – nastavila je istim, skoro naređujućim glasom – da što pre dođeš. Čekaju te lekari iz hitne i prijatelj tvog pokojnog oca.
– Šta ću vam ja ako je Tvrtko mrtav?
– Lekar je napisao zapisnik o smrti, što se po zakonu radi kada čovek umre – učinilo mi se da mi se podsmeva – i mora neko od rodbine taj dokument da potpiše.
– Koliko znam, otac ima suprugu, pa neka tu administraciju ona završi – predložio sam, ili time odbio da dođem, na šta je žena preglasno, kao da je nečim iznervirana odgovorila da je supruga Ankica, ako na nju mislim, odavno pokojna, da se ne raspravljam i da ne pametujem već da odmah krenem.
– Kuda?
– Kod oca u stan, gde drugo?
Na to sam i ja podigao glas: – Adresa, gospođo, gde živi?
Istog momenta bilo mi je glupo što sam to izgovorio, ali reči nisam mogao da vratim. Zapisao sam adresu koju mi je nekoliko puta ponovila.
– Javiću se… počeo sam, ali prekinula me je krikom, pitanjem, naređenjem:
– Šta pričaš? Dolazi ovamo, čekaće te ovi još kratko, a kasnije ćeš oca sam da voziš do mrtvačnice.
Veza se prekinula i od razgovora je ostalo da mi otac više nije među živima, i zapisana adresa stana. Pomislio sam da oca nemam odavno, od pre trideset i više godina, kada sam bio uzrasta dece koja se dernjaju na drugoj strani ulice, a ovaj telefonski poziv je samo pravosnažna potvrda da više ne postoji ni fizički.
Do ovog telefonskog razgovora postojala je mogućnost da nekada odem do njega i da razgovaramo o nama, da mu se požalim pričom o svojoj samoći, promašajima; zašto smo se razišli supruga i ja i pored dve predivne ćerke; zašto od sebe odbijam prijatelje, sada samo poznanike; da mu kažem kako ne bih došao i da me je pozvao na čašicu rakije ili vina, sa njim ne bih pio, kamoli pričao, da me ne interesuje i da ni slučajno ne traži da se vidimo. Sve je to bilo moguće do večeras, ali nikada nisam imao niti sam pokušao da saznam ni njegovu adresu, ni njegov telefonski broj, a savest sam umirivao pravdanjem da ni on mene za sve to vreme nikada nije pozvao.
Imao sam ponekad želju da mu tokom tih silnih godina razdvojenosti postavim neka pitanja, barem ukratko da mi razjasni razlaz njega i moje majke. Čoveku se u ovakvim stresnim trenucima, kada odlazi da vidi telo preminulog a bliskog, kao u filmu koji se samo za njega prikazuje, vraćaju slike iz prošlosti osobe koja je glavni lik tog nametnutog dešavanja, ali takva sećanja na oca nisam mogao da pokrenem jer su retka, isuviše bleda, tako da kao da i ne postoje. Nemam dovoljno sačuvanih slika oca i mene da bi se napravio bilo kakav film, a i moje trenutno umno naprezanje je bilo otvoreno samo za motanje sušija, divljanje dece prekoputa i Kazuovog batlera.
Ugasio sam televizor i knjigu spustio na pod pored fotelje, među druge uglavnom do kraja nepročitane romane. Predosećao sam da se i Kazuovom tragičnom junaku neću posvetiti u dužem periodu, kao ni ostalim likovima u toj papirnatoj gomili. Otvorio sam plakar, prebirao po sakoima, izabrao plavo odelo sa belim prugama i plavu košulju, komplet koji sam nosio samo jednom – na svom venčanju, i obuo crne polučizme preko plavih čarapa. U ogledalu na vratima plakara video sam da mi je odelo usko, svuda tesno. Skinuo sam ga, uzeo tamnosive pantalone, sako slične boje i crne čarape. Zagladio sam tkaninu rukava, kratkim udarcima je očistio od nevidljive prašine, i u tom suvišnom poslovanju napipao nešto tvrdo u unutrašnjem džepu: kutijicu za nakit obloženu belim somotom koju sam davno, neodlučan i zbunjen u holu restorana „Klub književnika“, zajedno sa dijamantskim prstenom dao budućoj supruzi. Otvorio sam kutijicu i iz nje, pored prstena, na tepih je ispala i zlatna burma kojom sam je venčao u opštini. Izgledom identična mojoj, različita veličinom. Pogledao sam svoju na prstu, dohvatio je zubima i posle dva-tri trzaja svukao i ispljunuo na tepih.
Pozvao sam taksi koji je trebalo da dođe za četiri minuta i stao ispred televizora zagledan u zadovoljnog crnog kuvara koji se kreveljio, i baš kada je krenuo da gurne suši u razjapljena usta, začula se automobilska sirena. Uzeo sam novčanik i ključeve sa stola i pošao ka vratima, ali već prvim korakom nagazio sam na kutijicu za nakit. Polomljenu i ispale jarkocrvene svilene utrobe, cipelom sam je gurnuo pod plakar, a onda to isto uradio sa prstenom i burmama. Sirena se ponovo oglasila, samo duže, nervoznije.
Naručeni taksi me je čekao ispred zgrade. Veče je bilo tipično junsko – usporeno, prijatne temperature, zatvoreno u mirise lipa i prvog otkosa trave u parku pored škole. Taksista je skinuo ruku sa sirene tek kada sam otvorio zadnja vrata sa strane suvozača. Ušao sam i kazao mu adresu, ali on nije kretao, već je nerazgovetno mrmljao posmatrajući me u retrovizoru. Ponovio sam adresu, a on se okrenuo komentarišući da samo kod Srba taksista mora da čeka mušteriju nepristojnih četvrt sata. Prekinuo sam ga napomenom da ne znam o čemu priča, da je prošlo tek nekoliko minuta otkako je operaterka najavila njegov dolazak i da, ako smo završili diskusiju, krene. Ljutito je uzvratio da može i da me ne vozi, na šta sam mu rekao da je to njegova stvar i da ako neće – ne mora. I dalje me je mrko gledao preko retrovizora i čekao, ne znam šta, pa sam mu se primakao do samog potiljka i tiho, ali preteći kazao:
– Umro mi je otac i čekaju me na Dorćolu!
Zgrčio se, uvukao glavu u ramena, a ramena u preveliki sako. Ćutao je i verovatno merio šta da uradi. Odmahnuo je glavom nekoliko puta i napokon krenuo, ali je još dugo, skroz do skupštine vozio, mumlao i gunđao.
-
Četnici sa hrvatskim pasošem i švedski mudžahedini
800 rsdГужва у саобраћају
Вруће је у граду. И спарно је. Не знам да ли је горе ићи пјешке или аутом. Прошло је четири сата послијеподне и цијели град је у покрету. Од посла до куће имам петнаест минута пјешке. Аутом бих по овој гужви стигао за пола сата. Радије прошетам него да се смарам у ауту. Људи журно ходају. Свако се задубио у неке своје мисли. Једном приликом док сам ишао са посла, мало замишљен, спотакао сам се и пао. Пролазници су само регистровали да сам пао и наставили даље. Шта је са овим људима? Отуђеност или егоизам? И да ли и ја сâм постајем такав? Све то ми пролази кроз мисли, ваљда јер немам о нечему паметнијем да размишљам. Остаје само да тражим начин како функционисати у таквом окружењу.
Људи у аутима су јако нервозни што све споро иде. Ова градска кошница ми све више смета. Желио бих у природу. Село се чини као рјешење. Мир и тишина. Некад су људи бјежали из села у град. А сад желе обрнуто. Какав апсурд. Пољски радови могу бити спас за душу и тијело. Додуше неки су се вратили на село. Купили пар кокошки, краву, пса… и послије мало времена распродали имање и вратили се у град. Та жеља за природом траје кратко док не се осјети тежина сеоског живота. Тако да ни ми сами не знамо шта желимо. Постали смо размажени и то добро.
Да ли ова размишљања иду са моје 44 године и полаганим старењем и жељом да се човјек осјећа младим бар духом. Да бар мисли да не иде лагано према крају живота, него да још увијек постоје нови почеци. Можда просто све више филозофирамо и теоретишемо што смо старији. Нисам сигуран, али се све више сјећам планова које смо имали кад смо били млађи. Живот као да је тек почињао а наше је било само да одаберемо на коју страну да идемо. Нешто смо планирали и покушавали. Свима се чинило да имају неки добар циљ.
Ходајући тако и гледајући повремено аута и људе у њима примјетио сам ауто у којем је била Тања са дјецом. Прошла је крај мене и зауставила се десетак метара напријед. Била је у ауту „Рено Сеник“. То је велики породични ауто. Имала је ситну грађу и изгледала је као дијете за воланом. Стала је у колону и чекала да се упали зелено свјетло. Увијек је била лијепа, насмијана и добро расположена. Имала је плаву, краћу косу, и нешто ситнију грађу. Неко ко ти поправи дан кад га видиш. Дружили смо је једно вријеме и излазили на иста мјеста. Тања је лијепо пјевала. У тим годинама нико није ни помишљао о некој каријери или да буде полтрон. Радити или студирати, то да, али газити људе да би напредовао то не. Бар се мени тако чинило…
Једно вријеме била је у неком поп бенду. И сад кад је видим са четрдесет година не могу да је замислим као одраслу жену и мајку двоје дјеце.
Приближавао сам се њеном ауту и хтио да јој махнем и поздравим је. Кад сам пришао на пар метара од аута, упалило се зелено свјетло. Без журбе је ухватила волан и хтјела да убаци у брзину. Међутим, са њене лијеве стране, преко пуне траке, испред ње улетио је други ауто. Био је безобразан и правио је прекршај. Тања је нагло промијенила израз лица. Њено бејби фејс лице се претворио у лице љутог кочијаша. На уснама јој се видјело како му псујем све што јој пада на памет. Мајку, оца… дјеца у ауту се нису обазирала на то. Држали су таблете у рукама и били сигурни у својим сједалицама. Није их пуно занимао вањски свијет. Тања није престајала да му свира. Показивала му је средњи прст. То је трајало десетак секунди док тај ауто испред ње није скренуо десно и нестао из видокруга а она наставила право.
Ја сам мало остао зачуђен њеном трансформацијом. Никад је нисам чуо да псује. Личила је на неког ко ће заувијек остати млад. А онда схватио да сам и ја некад такав у саобраћају и у животу генерално. Брзо планем и имам мање живаца за будале. И све је мање излаза из ове градске галаме. Оно што ме нервира је да човјек што је старији то губи сваку илузију и претвара се у машину за преживљавање. У егоисту. Као да га само то води. И тешко се носим са тим у себи. Све ми је напорније бити толерантан. Толеранција ми се чини као неприродно стање. Надам се да нећу никад постати егоиста.
Мало ми је био смијешан тај њен гест. Испричаћу јој кад се видимо. Наставио сам ходати и стао код семафора. Упалило се зелено за пјешаке и ја сам крену напријед. Испред мене на два метра је пројурио ауто.
– Гдје ћеш, мајмуне? – загаламио сам и наставио даље.
Како год окренеш да преживиш мораш бити дивљак. Чини ми се да је ипак систем побиједио.
-
Lolini dnevnici
1.200 rsdPRVO POGLAVLJE
Nedelja, 2. jul 2017.
„Lolo, nismo neke sreće. Sve mi liči na ostatke grnčarije“, Đole vadi delove iz zemlje i ređa ih.
„Rimsko carstvo?“, bacim kratak pogled i vraćam ga na predmet koji neće iz zemlje da izađe, pa to ti je.
„Bog bi znao, ne razumem se u grnčariju“, zagleda on delove, a onda pogleda i u svoju devojku.
„Kod mene samo tragovi opala. Nema ovde ništa“, Tina ustane i obriše ruke o zadnjicu.
„Dajte mi kuku, izludeće me ovaj komad. Ma, čekić mi dajte!“, pružim ruku po traženo, pa ponovo zabijem glavu u malu iskopanu rupu.
„Šta čupaš?“, pita Tina.
„Pojma nemam.“
Uzmem kuku, zakačim je za pogodan deo, pa potegnem iz sve snage ne bih li iščupala grumen zemlje iz kog mi se ruga malo parče metala. „Izlazi iz rupe“, procedim kroz zube.
„Čekaj, da ti pomognem“, Đole se nagne, namesti šilo i čekićem počne da udara u tvrdu zemlju.
„Oli se odvaliti više!“, drekne Tina u rupu kao da je to sad od neke pomoći.
„Vuci me! Vuci! Popušta!“, zasikćem dok čvrsto držim kuku.
Tina klekne iza mene, obavije me rukama oko struka i počne da me vuče.
„Poza vam je kereća i još i stenjete. Ako neko naiđe, pomisliće svašta“, kaže naguženi dok lupa čekićem u šilo.
„Evo ga! AAAAA!“, Tina me tako silno povuče da se prevrnemo.
„Joj! Joj, Lolo!“, čujem je ispod sebe kako stenje i kuka, a ja se koprcam da ustanem.
„Evo ti tvoj grumen tvrde gline iz ko zna kog veka“, pruži mi Đole ono što me preznojilo sto puta.
„Tinče, jesi li dobro?“, pitam je dok uzimam grumen i zagledam ga tražeći ono malo parče metala što mi se rugalo.
„Dobro sam ja, ali trtična kost mi nije dobro.“
„Na nogama si, to je bitno. Da krenemo u kamp i onim momcima ponesemo ovu grnčariju?“, Đorđe počne da se pakuje.
„Čoveče, nisu „oni“, već arheolozi. Zapamti više“, Tina stane do mene i gleda kako čačkam grumen.
„Fini su momci, ponesi im“, promrsim, pa čučnem i namestim predmet nerviranja. Pošto grumen gline neće milom da sarađuje, onda će silom. Dohvatim čekić, pa ga fino zveknem!
„Pa, što ga sjeba?“, Tina čučne pored mene i za glavu se uhvati.
„Auuu…“, zinem od iznenađenja. Kako je prslo ono parče gline, tako se ispred nas našao prsten. Međutim, i dalje je za njega zalepljena uporna zemlja, nema šanse da vidim o kakvom prstenu se radi.
„Daj mi to!“, otme mi Đole čekić i pogleda u predmet. „Ne pipaj ništa više! Oni momci sigurno imaju opremu da ga očiste, a ne unište.“
„Arheolozi!“, ponovi Tina po koji put danas dok ja ustajem i poslušno klimam glavom.
„Idemo, nizbrdo!“, vikne drug, pokaže pravac i uhvati zalet.
„Vidi budalo, pa se zakucaj u neku jelku“, dobacim mu i stavljam ranac na leđa.
Idemo mi, a julsko sunce ujeda kožu golih ramena. Nekako se spustimo niz padinu bez lomljenja vrata i nakon dva sata pešačenja, nađemo se ispred našeg šatora. Prljavi smo, gladni, žedni, umorni i na sve ličimo sem na ljude.
„Hej, narode! Filip kuva kafu, a vi izgledate kao da vam je potrebna“, nasmeje se jedan arheolog dok nas posmatra kako ni vazduha ne možemo da se nadišemo.
„Može, ljudi! Može kafa“, Tina uspe da progovori.
„Imamo nešto za vas“, zašištim, pa izvadim prsten prekriven glinom.
„Komšije, mislim da je Lola zabola u vaš teren“, Đole im izvadi i one ostatke grnčarije.
Nasmejem se kako ih budala oslovi sa komšije. Smem da se kladim da ne ume da izgovori reč – arheolozi. Gledam ja u četiri momka kako su pametno postavili dva šatora sa opremom. Mi smo ovde već dva dana i samo se nešto premeštamo i guzimo, i opet na kraju ne znamo gde nam je šta. Ali, bitno je da se sa komšijama slažemo.
„Lolo, šta ti je to?“, pita me Filip dok gleda kako noktima čačkam misteriozni predmet.
„Prsten valjda? Možeš li da ga očistiš?“, pružim mu i molećivo ga pogledam.
„Naravno da mogu. I njega ste našli gore?“
„Da. Ništa me ne pitaj. Jedva sam ga iščupala, nije se dao izvaditi iz zemlje“, uzmem kafu i jedva dočekam prvi srk. Gledam kako drug Filipu donese pribor koji je mnogo bolji od mojih noktića i kako on fino počne da ga čisti. Usputno pričamo kako je kome prošlo vreme. Nama je ovo poslednji dan ovde, a oni imaju u planu još da se zadrže.
„Opa! Prsten ljubavi!“, vikne Filip i svi ga pogledamo.
„Kako molim?“, pogledam u prsten sa…? Akvamarinom, bokte! „O, Bog te video!“, zinem od čuda.
„Zaklela bih se da je to akvamarin“, Tina zaciči.
„Pronašla si prsten koji donosi večnu ljubav“, pruži ga Filip meni.
„Šta donosi? Akvamarin nema tu moć“, kažem i gledam u stari srebrni prsten ručne izrade i kamen viskog kvaliteta u njemu. Predivan je, proziran i svetlo plav kao Azurno more.
„Lolo, ovako… Taj prsten je kružio kao poklon od devojke do devojke, odnosno, kada bi devojka dobila verenički prsten bila je u obavezi taj da pokloni sledećoj devojci da joj donese večnu ljubav. Pogledaj unutrašnjost, na latinskom je ugravirana ta poruka“, Filip kratko objasni.
„Vidim da nešto piše…“, zagledam i nišanim slova, ali latinski ne znam. U šta samo piljim, pitam se?
„Smatralo se da verene ili udate žene ne smeju da nose plavo kamenje, ali da taj prsten devojci dovodi muža. Nije utvrđen tačan broj i koliko ih je bilo, i da li poreklo vode iz Rimskog Carstva ili iz Stare Grčke, ali mislim da neki podatak govori o sto jednom izrađenom prstenu“, oglasio se drugi arheolog.
„Narode, ako vam znači, zadržite ga“, pružim ga Filipu. Njima je očigledno vredniji nego meni.
Arheolozi se zgledaju između sebe, ali nijedan ne progovara.
„To je samo prsten. Jeste lep, ali ako za vaše istraživanje ima vrednost, slobodno ga uzmite“, ponovim u drugom obliku.
„Mislim da ne bi bilo u redu da ti uzmemo prsten“, oglasi se treći.
„Ma, Lola skupljaju poludrago kamenje i nikad nije bila baksuz. Slobodno ga uzmite, ionako nas je poprilično namučio danas. Tini je čak i trtična kost pretrpela traumu“, Đole se nasmeje.
„Slažem se sa kolegom da ne treba da ga uzmemo. Prvo, nismo taj deo ogradili kao potencijalno arheološko iskopavanje, drugo… Lola ipak treba da zadrži prsten“, četvrti arheolog se složi da ga zadržim.
„Zašto? Da mi dovede muža?“, pitam ih i zasmejem se.
„Ti si ga pronašla ili je on pronašao tebe, stavi ga na prst i kad dobiješ verenički prsten, pokloni ga nekoj devojci. Uostalom možeš sa njim da uradiš šta želiš, ali mi ti ga uzeti nećemo“, Filip pomalo sujeverno objasni šta treba da radim.
„Dobro. Tina, želiš li ga?“, ponudim joj.
„Ne. Nekako verujem da je taj prsten pronašao tebe“, i ona postane sujeverna.
„Đole, želiš li ga ti?“, pitam.
„Hvala, Lolo, ali meni muž ne treba. Stavi ti to na prst, možda nađeš nekog“, hladno će baraba jedna.
-
Antikanti
720 rsdode i himne
mašina za lirsku konfekciju
u pogonu; ređaju se slike i
uzdasi iz više života odjednom
krojene po merama vidika
vlasnika krupnog kapitalai više
to su standardi to su veštine
to su tople preporuke sa teškim
potpisima punim volumena i
mogućnosti svake vrstetako se pišu himne i ode
neumitno i upitnofilm
sve se odvijalo brzo i
tiho u skladu sa zakonima
vetrova a to je utrčavanje
u neodređenu hladnoću
koja srce pretvara u
zabranjeno voće samo/
niklo na rubovima gradova
odakle se svetla prostiru
pod nogama kao film koji
se odmotava unazad na/
očigled zanemoćale publiketragovi
i slučajni prolaznici ostavljaju tragove
pod balkonima nabasavajući na tajna
mesta nemarno prema nataloženoj
čaroliji njihovoj nego u potrazi za
vidljivim čudima oštete poneki
zid ili podmetnu poneki požarslaganje vremena
u predvorju karantina
romantika za dvoje
pod gvozdenom zavesomu njenim očima kaže
kosovski božurovi venu
na kamenom uzglavljunjemu se zavrteo svemir
oko vrata kao kravatanad gradom jata golubova
zaklanjaju sunce oblacima
maskirani prolaznici nisu
dobacivali jer nisu imali štapreskakali su rupe u
sećanju tog podneva
što je donelo zapah
besmislenih žrtvovanjaona je pogledala
svoj odraz u izloguskoro da se prepoznala
on je zamakao svojim
autobusom bez bojevremena se nisu složila
vekovi
sedimo kao što mislimo da se
sedi u filmovima festivalskim
onako izgubljeno mudrački
dok se svet oko nas kao video
tajmlaps ubrzano kreće ali onako
više kao muva bez glave i tako
prozborimo po koju o miru i
privatnosti u senci novih kamera
i bandera koje liče na vešala za
video-nadzor kao što inače znamo
da govorimo o stvarima iz davnih
dana čije je postojanje uvek bilo ne/
izvesno otpijemo gutalj boze mutne
u mirisu smoga i ostajemo u svom veku
nezavršenom kao što smo i mi sami -
Priče o jugoslovenskoj košarci 1945–1991 (šesto dopunjeno izdanje)
2.000 rsdRadivoj Korać Žućko
Jedan od najboljih jugoslovenskih košarkaša svih vremena i najbolji srpski košarkaš, rođen je 5. novembra 1938. godine u Somboru.
Zbog školovanja, Radivoj sa porodicom se seli u Beograd. Prvu košarkašku utakmicu odigrao je u srednjoj školi za svoje odeljenje. Prvi trener mu je bio Dragan Glišić. Korać je bio stidljiv, tih, povučen i nije delovao spretno. Sve dok nije uzeo loptu u ruke. Kada je počeo da šutira sa različitih pozicija, bilo je jasno da je reč o budućem košarkašu. Dragan ga je samo naučio pravilima i kako se vodi lopta, dok je šuterske sposobnosti imao urođene. Dok je još bio u podmlatku „BSK-a“, na juniorskom turniru na jednom meču Korać je postigao 33 poena, koliko je njegova ekipa ukupno i postigla na toj utakmici.
Za godinu dana je prešao put od juniora do seniorske konkurencije. Bora Stanković je prepoznao u Žućku neviđeni talenat i prebacio ga u prvi tim. Sa 19 godina je debitovao u Prvoj ligi, 1958. godine. Sedam puta je bio najbolji strelac lige. Niko pre njega nije imao takav uspeh. Igrao je na mestu krilnog centra, koševe je davao uglavnom iz reketa zahvaljujući driblingu i brzom izbačaju, pa protivnički igrači nisu tako imali vremena da ga spreče. Imao je nezadrživ ulaz pod koš, pri kojem se služio telom, pa su i protivnici pokušavali da to prikažu kao faul u napadu, ali bez uspeha. Bio je nadaleko poznat po svom karakterističnom izvođenju slobodnih bacanja sa obe ruke, držeći pri izbačaju loptu na kolenima. Postoji i anegdota u vezi sa tim njegovim izvođenjem slobodnih bacanja. Naime, prilikom gostovanja na belgijskoj televiziji upitali su Koraća koliko bi mogao puta da pogodi bacanja iz sto pokušaja, on je odgovorio: od 70 do 80. Ne znajući šta smeraju Belgijanci, ođednom se u studiju zavesa pomerila, a iza nje je stajao koš. Voditeljka je zamolila Koraća da gledaocima u studiju, a i milionskom auditorijumu pokaže to svoje umeće. Taj izazov Korać je prihvatio i od 100 pokušaja ubacio svih 100 bacanja.
Ostaće zapamćeno i je da na međunarodnoj utakmici, koju je OKK „Beograd“ igrao na Beogradskom sajmištu u „Hali 3“, u Kupu šampiona protiv švedskog „Alvika“, Radivoje u pobedi svog tima nad Šveđanima postigao 99 poena. Samo je Vit Čemberlen bio bolji od Žućka sa postignutih 100 poena na jednoj utakmici. I u domaćem prvenstvu je skoro 25 godina držao rekord kada je ekipi „Mladosti“ iz Zagreba 1962. godine dao 74 poena. Sa svojom ekipom, OKK „Beogradom“, osvojio je četiri naslova prvaka države: 1958, 1960, 1963. i 1964, kao i dva nacionalna kupa – 1960. i 1961. Posle OKK „Beograda“ odlazi u „Standard“ iz Liježa, sa kojim je bio prvak Belgije, a zatim u „Petrarku“ iz Padove, ali ga je automobilska nesreća 2. juna 1969. godine kod Sarajeva u kojoj je tragično izgubio život sprečila da zaokruži svoju fenomenalnu karijeru.
Za reprezentaciju Jugoslavije debitovao je 8. decembra 1958. godine u Parizu i u plavom dresu je osvojio dve srebrne medalje na Svetskim prvenstvima 1963. i 1967. godine, dva srebra na Evropskim prvenstvima 1961. i 1965. i jedno srebro na Olimpijskim igrama 1968. godine. Tri puta je bio najbolji strelac evropskih prvenstava i jednom Olimpijskih igara. Odigrao je 157 utakmica i postigao 3.177 poena i nalazi se na 5. mestu večne liste strelaca. Poslednju zvaničnu utakmicu u reprezentaciji je odigrao 28. oktobra 1968. u Gvadalahari, a poslednju utakmicu uopšte dan pre pogibije u Sarajevu, protiv selekcije BiH.
Bio je izuzetno svestrana ličnost, voleo je muziku, knjige, pozorište, bio je avangarda u svakom pogledu. Sve prve ploče koje su se pojavljivale on bi donosio u Beograd; on je doneo prvi ploču Bitlsa u Jugoslaviju, koja je puštana na Radio Beogradu. Prvi džemper na „V“ izrez koji se pojavio u Beogradu bio je njegov. Bio je izuzetno skroman, materijalna strana mu nikada nije bila primarna, što govori i sledeći podatak. Aleksandar Gec, legenda Crvene zvezde je zvao Žućka da pređe u Zvezdu, ponudio mu stan i automobil Fiat 1300, međutim, Korać je sa osmehom sve odbio, rekavši da ga to ne interesuje. Košarku je igrao iz čiste ljubavi.
Nažalost, 2. juna vraćajući se iz Sarajeva za Beograd Radivoj Žućko Korać je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ta vest je kao bomba ođeknula, ne samo u Jugoslaviji, već i u Evropi i celom svetu. Košarkaški savez je doneo odluku da se na taj dan više nikada ne odigra nijedan meč. Bio je prvi sportista koji je sahranjen u aleji velikana. Njegov kovčeg je bio umesto državne zastave bio prekriven olimpijskom zastavom, na lično insistiranje Josipa Broza Tita, koji rekao da je Korać bio veći od zemlje koju je predstavljao, pripadao je celom svetu. Međunarodna košarkaška federacija je na predlog generalnog sekretara, Engleza Vilijema Džonsa donela odluku da se osnuje međunarodno takmičenje koje bi nosilo Žućkovo ime. Trofej ovog takmičenja je bila Žućkova levica, za uspomenu i dugo sećanje na mladića koji je s ljubavlju prema sportu u najboljem svetlu promovisao košarku, kako u Jugoslaviji, tako i van njenih granica. Kup Radivoja Koraća se održavao sve do 2002. godine. Od te godine nacionalni kup Srbije nosi njegovo ime. Radivoj Žućko Korać je bio prvi evropski košarkaš koji je dobio poziv da obuče dres čuvenih Harlemovaca. 1. marta 2007. godine je otvorena Kuća slavnih u Madridu, gde je Korać dobio svoje zasluženo mesto.
-
Fatalna dama
810 rsdPostoje od davnina te priče o fatalnim lepoticama zbog kojih su ljudi ubijali jedni druge, zbog kojih su proklinjali jedni druge, ali ova priča je vrlo neobična i specifična. Kao i gotovo svaka priča o fatalnim ženama sadrži neobično kontroverzne stvari, koje bacaju u rebus sve osobe koje krenu da čitaju i da razmišljaju o svemu ovome. Ovo je jedna neobična priča o jednoj lepotici koja je živela jednim bludom i razvratom u razdoblju osamdesetih godina. Oduvek su postojale te žene koje su dovodile muškarce do ludila. Te žene su nosile neverovatnu energiju u sebi i plenile njome. Svaki muškarac koji dozvoli sebi taj luksuz da se veže za njih, ne završi dobro. Takve žene su retke i neponovljive. Takve žene postaju takve od rođenja. No, ova knjiga ne želi da poruči mladim damama koje je budu čitale da devojke trebaju da slede primer naše junakinje, apsolutno ne. Ne pokušavajte ovo kod kuće. Ova knjiga želi da ispriča jednu neobičnu priču o devojci koja će se spominjati dugo. Ovo je priča o jednoj neponovljivoj devojci i njenom životu davnih osamdesetih. Nema te žene, koja će ikada moći da je sledi u njenom bludu, razvratu i fatalnosti. Ako ste spremni da čitate sve kontroverzne detalje i stvari o kojima će se dugo pričati, onda možemo i da krenemo.
***
No, ova knjiga priča jednu neverovatnu priču i istinite događaje te žene. Priče koje su se rodile i stvorile u Beogradu tokom osamdesetih godina, dok se razvijao rokenrol i dok je plenio gradom Novi talas. Priča kakva je mogla da nastane samo tada. U Beogradu koji je počeo da se budi i postaje neobuzdan i divlji. Takva je i ova tematika. Neobuzdana i divlja. Priča koja stavlja fokus na nekadašnje žene koje su bile rođene da budu primer seksa, vatre i hodajućeg požara. Žene koje su nosile simboliku fatalnosti u sebi, i žene koje su sebi predstavljale mač sa dve oštrice. Žene kakve su oduvek pokušavale da preslikaju druge žene. I žene, zbog kojih se umiralo, ubijalo i crkavalo, iznutra i spolja. Na najgori mogući način. Na način do koga može da dovede samo jedna divlja i neobuzdana žena. Tokom osamdesetih godina u Beogradu, razvijale su svakakve priče duša i prikazivali su se razni scenariji. Ovo je samo jedan u nizu od njih. Niko neće razumeti priče koje su se dešavale osamdesetih godina, do onih koji su ih živeli i prošli kroz njih.
-
Nesporazum
1.000 rsdNakon još jedne polubesane noći, zahvaljujući trileru sa elementima horora koji mi je zapao prošle nedelje, te sam par puta ustajala da proverim vrata i prozore po stanu, ustajem jedva spremna za novi ponedeljak, da čujem koji su mi izbori ovog puta zapali. Ponedeljkom je sastanak na kojem se definišu zadaci i ciljevi za predstojeću nedelju. Rebeka ih definiše.
Međutim, na iznenađenje svih iz tima, sastanku se ovog ponedeljka pridružio i gospodin Ričard Džonson, direktor i vlasnik lično. Ne sluti na dobro, je naravno moja prva misao.
„Dobro jutro svima, nadam se da ste se lepo odmorili za vikend i spremni ste za nove avanture.“
Mhm, da baaaš. Odmorna, čila, vesela i ni malo paranoična. Moje misli nastavljaju dalje nekontrolisano da divljaju u pravcu otkrića razloga njegovog prisustva. Lakše bi i brže bilo da sam samo slušala šta je čovek imao da kaže, ali izgleda da je moja koncentracija još na nivou hrčka koji mota točak. Samim tim sam uspela da propustim njegov govor i prenem se iz misli kada čujem njegov glas.
„Gospođice Hil?! Da li je to u redu?“
O, Bože šta ću sada? U bunilu sam kao da sam upravo sletela kroz dimnjak. Bezmalo verovatno tako i izgledam. Ali ono što mi još više privlači pažnju je kako Rebeka izgleda, jer je crvena toliko da izgleda kao da će pući svakog trenutka. Na njenom je licu ispisan bes i zavist. Zavist? Usmerena ka meni? Zašto bi pobogu ona meni imala da zavidi?!
„Oprostite?“, kažem posramljeno pokušavajući da se priberem, smislim opravdanje za svoju mentalnu neprisutnost i način da saznam o čemu se, dođavola, ovde radi?
„Nadam se da će Vaša pažnja biti u boljoj formi ako prihvatite ovaj predlog gospođice Hil!“, reče Ričard zajedljivim tonom.
„Samo me je na tren prekinuo email sa naznakom „hitno“, ali se ispostavilo da i nije toliko bilo, izvinjavam se, imate moju punu pažnju!“ Sranje, nadam se da nisam još više uprskala.
„Pitao sam se da li bi Vi mogli biti dobar izbor za istraživanje španske obale, a s obzirom da sam čitao dosta recenzija na Vašem blogu verujem da bi to i te kako umeli da predstavite tako da svako poželi da bude na tom „rajskom“ mestu.“
„Oh, hvala Vam. Zaista sam zatečena…ali kada kažete „istraživanje španske obale“, je li reč o nekom novom romanu?“
„Pa, jedino ako sami ne napišete jedan dok ste tamo!“, reče Ričard smejući se.
„Nisam sigurna da sam Vas najbolje razumela?!“, pitam krajnje sramežljivo jer se bojim da moj hrčak i dalje mota i da mi je nešto jako bitno ovde promaklo.
„Sada ću objasniti!“, reče Ričard odlučno, a meni je pao kamen sa leđa, jer nije moj propust. Usredotoči se sada Daria, govorim sebi i stavljam se u mod apsolutne koncentracije.
„U svetlu sve češćih akvizicija i različitih poslovnih sporazuma…došli smo i mi do nove ideje za saradnju i proširenje posla. Došlo je do dogovora da se kroz naš časopis vrši reklama i prodaja aranžmana za Španiju, gde imaju jednu od svojih vila za smeštaj. Ispostavilo se da većinu Britanaca privlači španska obala. A Vaš zadatak, gospođice Hil, će biti da svojim pisanjem taj broj interesenata udvostručite, minimum. Kako biste imali kompletan uvid u područje i istražili sve lepote koje ima da ponudi bićete tamo mesec dana! Put i boravak u navedenoj vili su Vam naravno pokriveni. Uz to, možete povesti i svoju plus jedan osobu. Ovo istraživanje je zaista važno i trebalo je da ga obavimo Rebeka i kasnije bih se i ja pridružio, ali iz nekih ličnih razloga to neće biti moguće. U svakom slučaju boravak je plaćen i predviđen za dve osobe, pa ako će Vam biti lakše da lutate u društvu, samo izvolite. Šta god…samo donesite priču koja će kupiti, ovo je jako važno! Je li to u redu? Mislite da ćete moći?“
Srce mi lupa ubrzano, crvena sam i zbunjena, ne znam šta da kažem. Ali mi se vraća prekor s početka na moju koncentraciju pa kako ne bih ponovo pokvarila utisak uzbuđeno kažem – „Naravno, možete računati na to!“
„Odlično! Krećete narednog ponedeljka. Rebeka će Vam preneti sve detalje. Srećan put na Kosta Bravu, gospođice Hil!“
Sa tim rečima je napustio sastanak, a ja sam ostala zureći u tačku na zidu prekoputa raširenih usta.
-
Muškarci
810 rsdČIKAGO
Dobila sam pismo od alternativnog pozorišta u Čikagu. Pravo pismo, koje je stiglo poštom na adresu mojih roditelja. Madam Kovasch, stajalo je između ostalog, naše pozorište je prihvatilo Vašu dramu, bićemo počastvovani da budete gost na premijeri. I dalje, traže broj računa za uplatu honorara.
Sa ovim pismom odjurila sam kod Zelenog.
– Idemo u Čikago! – vikala sam. – Bićemo slavni, ti i ja, dušo!
Ali Zeleni je našao je izdavača koji je samo jedno od njega očekivao: da završi roman i da mu rukopis dostavi u određenom roku. Zato je dao otkaz u „Bludnom sinu“, taj posao mu je oduzimao previše vremena.
– Ne mogu – rekao je. – Ovaj roman mi je važan. – I dodao setno: – Ti i ja smo uvek u raskoraku. Nikada se nećemo sresti.
Kakva jednostavna istina. Bila sam tužna danima. Protok vremena je nezgodna stvar na koju ne obraćamo pažnju, već ga se tek ponekad setimo, obično kada bude kasno i kada se događaji više ne mogu preokrenuti i vratiti unazad. Možda bih uradila drugačije da mogu vratiti vreme? Možda bi i Zeleni otišao drugačijim putem?
Uglavnom, sada smo tu gde smo: on vreme cedi i računa od obroka do obroka, gledajući kako se zalihe novčanica tope baš u fioci u kojoj bi trebalo da rastu gomile tekstova koje piše. To je proces koji podseća na peščani sat, jer ako vreme troši na razmišljanje o poslu, uostalom i na sâm rad, za pisanje će mu ostati malo vremena. Sa druge strane, ako prilježno radi na stvranju zaliha novca rukopisi će ostati tamo gde su i bili, u njegovoj glavi, neotisnuti na papir, na kome treba da se nalaze ako želi da živi kao pisac. A ja se spremam da odem u Ameriku, ostavljajući ga siromašnog i samog.
Nevolja je što ni pristojnog izvora zarade, niti bilo kakvog drugog posla za njega nije bilo. Zato je oberučke prihvatio ponudu da postane portir na dve noći nedeljno u fabrici nameštaja. Meni, budući zaposlenoj u gradskoj ustanovi kulture i sa dobrom platom, ovo nije izgledalo kao dobro rešenje. „Zarađujem dovoljno novca za oboje, ne moraš da radiš te glupe poslove ako ne želiš“, govorila je iz mene moja savest, nesvesna da time buši ionako mekani mehur njegovog samopouzdanja.
Intenzivno sam se družila i sa Feđom, u čijem prisustvu me nisu hvatale seksualne bubice. Zeleni i Feđa se nisu poznavali. Pričala sam jednome o drugome i obratno ali se nisu sretali. U principu, žalila sam što nisu bili dva u jedan, odnosno jedan frajer sa dva lica. Zašto ne postoji tip Feđine otmenosti i manira, a da u sebi poseduje i ludilo Zelenog?
Feđa je voleo da cuga a ni ja nisam bila bolja. Pijančili smo po kafanama oko Save i Dunava, od Zemuna pa do Ade. Reke su moja parohija, govorio je. Na njihovim obalama propovedao je čitajući mi poeziju Bukovskog i govoreći vatreno o Karveru i Fanteu, a ja sam slušala širom otvorenih usta, očiju i srca, gledajući ga zaljubljeno poput kokoši. Bilo je nečega u njemu što je odavalo muškarca starog kova, kakvih sve manje ima na zapadnoj hemisferi. Mogla sam da budem s njim i na pustom ostrvu, mogli smo da budemo poslednji ljudi na svetu, opet bi sve bilo isto.
A tek Zeleni. Svoj najveći talenat, socijalnu inteligenciju kojoj bi lisice pozavidele, pretakao je u sopstvenu književnu poetiku, posmatrajući međuljudske odnose kao umetnost i nadahnuće. Delovao je, šireći oko sebe atmosferu na koju se kao muve za govna lepio polusvet iz Savamale. Na njegovim čitanjima poezije su uz pesnike i kritičare bili prisutni i ribolovci, čamdžije, portiri, policajci. I svi oni su ga obožavali.
-
Mesečev kamen
1.090 rsdPRVO POGLAVLJE
„Gospođice, stigli smo u Bari. Probudite se.“
Čula sam nežan glas, fine gospođe koja je sedela do mene.
„Hvala Vam najlepše…“, pospano sam odgovorila dok sam ustajala iz sedišta.
Mahnula sam joj dok je autobus lagano odlazio.
Na momenat sam zatvorila oči kada me ogrejalo popodnevno junsko sunce. Slan povetarac je nosio kroz vazduh miris Jadranskog mora.
Vratila sam se nedelju dana ranije iz posete porodici. Iskoristila sam odmor za ovu godinu i uzaludno ga potrošila.
Uputila sam se prema svom skromnom domu.
Otvorila sam vrata garsonjere, kada je sa kulinarskom kapom ispred mene iskočio cimer.
„Luna Amadora Marsali, dobro došla u svoj topli dom!“, široko se osmehnuo Enco i jako me zagrlio.
„Hvala. Tako mi je drago što te vidim. Gde je Mimi?“, toplina mi se razlila grudima. Nedostajali su mi moji cimeri i ova mala garsonjera u kojoj smo skromno živeli.
„Mimi je na putu do stana. Pogledaj“, pokazao je rukom na naš mali sto sa četiri stolice. „Špagete u čast tvog povratka.“
„Hvala, Enco“, zagrlili smo se još jednom.
„Ooo, tri nedelje bez tebe su bile dosadne. Dobro nam došla!“, radosno je govorila Mimi dok mi je prilazila u uniformi policajke i jako me zagrlila.
Seli smo da jedemo.
Dok su mi Mimi i Enco pričali šta sam propustila za ove tri nedelje, koliko sam bila odsutna, ja sam ih posmatrala kao da se nismo videli godinu dana.
Mimi, kestenjaste kose i korpulentne građe tela. Izuzetno lepa dama kojoj pristaje službena uniforma. Za razliku od nje, Enco je visok i mršav slikar, plave kose vezane u rep. Zajednička nam je godina rođenja i životi. Svi imamo po dvadeset osam godina i svi smo nesrećni i odbačeni od porodica. Tako da smo zajedno bili veoma srećni. Njih dvoje su bili deca iz doma. Slagali su se kao brat i sestra, i odavno su živeli zajedno. Onda sam im se i ja pridružila pre pet godina kada sam se našla u Bariju bez igde ikoga. Oni su tražili cimera zbog troškova stanarine a ja sam im došla kao poručena.
Pogledala sam u naše krevete. To su bile tri fotelje na razvlačenje. Stan nam je bio mali ali uredan. Živeli smo u četrdeset kvadrata. Jedna prostorija nam je bila sve. Ionako nam je služila da samo prespavamo. Enco je radio kako slikar na doku i skupljao novac da ode u Pariz. Mimi je često radila prekovremeno i štedela novac sa svojom dečkom da zajedno kupe stan i zasnuju porodicu u Veroni. Ja sam radila u veoma lepom butiku i pomagala sam knjigovodstvenoj agenciji. Skupljala sam novac da se vratim mom imanju na Siciliji. U stvari to više nije bilo moje. To je na prodaju već duže vreme, a ja sam sanjarka koja se zanosi da će to uspeti da kupi jednog dana…
Pošto su mi cimeri lepo ispričali kako je ovde bilo bez mene, došao je red da ja njima ispričam kako je protekla poseta mojoj porodici. Kako je bilo pre dve godine kada sam otišla u Milano da ih posetim, tako je bilo i sada. Jednostavno su me odbili uz napomenu da više nisam njihova i da su me se odrekli. Sramotu koju sam im priredila nikada mi neće oprostiti. Posle nedelju dana boravka u Milanu i uzaludno potrošenog novca u jeftinom hotelu, otišla sam kod sestre po ocu u Napulj. Bila sam lepo dočekana od zeta i njegove porodice. Provela sam dve lepe nedelje kod njih i zaboravila na svoju mamu, tatu, dva brata, njihove žene i decu.
U mojoj porodici ja sam treće dete koje nije trebalo da bude žensko, a verujem da im nije trebalo ni treće muško. Zapravo nikom nisam trebala osim babi i dedi dok su bili živi, a prerano su me napustili. Da je deda samo još godinu dana poživeo sve bi bilo drugačije.
Rekla sam mojim cimerima da sam stavila tačku na svoju porodicu. Ovo mi je bio treći neuspeli pokušaj pomirenja. Pet godina je prošlo od kako nisam sa njima. Nisam ni želela da živim sa njima u bogatom i okrutnom svetu bez emocija. Samo sam želela da imamo skladne normalne međuljudske odnose koji očigledno nisu bili mogući. Sad Ja kažem da je tome došao kraj. Imala sam mnogo razloga da ih zaboravim. Trebalo je ja njih da se odreknem, a ne oni mene. To bi bilo pravedno nakon svega.
Iz svoje male putne torbe sam izvadila svojim cimerima po skromnu pamučnu majicu kao poklon. Ipak sam bila na putu. Svom dečku sam kupila fin sat. Poželela sam ga, trebao mi je njegov zagrljaj i njegove utešne reči.
Pošto sam sa Mimi i Encom lepo ručala, oni su otišli svojim poslom. Raspakovala sam stvari istuširala se i sušila svoju sivu dugu kosu, prošaranu po kojim svetlim blanširanim pramenom. Zahvalna sam Bogu što mi je kosa prirodno prava i svilena, dovoljno je bilo da je osušim i da izgleda savršeno kao da sam bila kod frizera.
Zagledala sam se u sebe… Sviđale su mi se moje svetlo sive oči. Duguljasto ovalno lice su krasile moje ružičaste napućene usne koje su skrivale bele zube. Imala sam nos kao i moja baka, prav i pravilan. Zahvalna sam dedi što se oženio lepoticom na koju ličim. Jedino nisam zahvalna na bolu koji osećam kad ih se prisetim. Nedostaju mi… i to mnogo.
-
Džesi i ja
900 rsdЏеси ме је звао када нисам био ту. Односно кад нисам био на мрежи, можда читава два дана телефон нисам повезивао на интернет, а он ме је звао преко видео позива на вотсапу. Ништа посебно нисам радио та два дана, просто ме је мрзело да проверавам мобилни, лаптоп ми је ионако био стално укључен и нисам био одсечен од света. Али од Џесијевог, бар за та два дана, јесам.
Јер Џеси за мене као да је живео на сликама и екранима, на мрежама, у једном потпуно другачијем свету од мог, од овог нашег – телесног. Ако би нестало струје и свих тих сигнала који премрежавају свет, мислио сам, и он би просто нестао, као да га никад није ни било, осим у нашим сећањима, мислима или сновима… али зар и сад има разлике?
Његова удаљеност није била само физичка, као некога ко живи у Америци и због посла често путује, већ пре као некога ко живи у некаквом потпуно другачијем свету, другачијој реалности, толико другачијој да можда и не постоји.
Али знао сам да су све то мистификације, залудни снови усамљеника који друштво тражи међу утварама, сенима, у које често, у својим мислима и жељама, претвара и реалне људе.
А Џеси – Џеси Палиостро се звао – био је и те како реалан. Његову слику ми је послао мој пријатељ из Тексаса, Камден Смит, са којим сам се само једном у животу видео, у Равени, а после смо се годинама прилично редовно дописивали и гледали и слушали преко видео-позива. Џеси се, кад је имао седамнаест, пријавио на аудицију на Камденов алтернативни кратки филм, који је снимао у Даласу, са неком блесавом идејом о духовима америчких староседелаца који се окупљају на месту Кенедијевог убиства, певају и плешу обредне песме.
Чим га је видео, Камден је хтео да му да улогу, али Џеси је после аудиције једноставно нестао, број телефона који је оставио био је непостојећи и Камден је почео озбиљно да сумња да ли је икада заиста видео тог високог и витког, чупавог и смеђег младића сањивих очију. Или му је само личио на некога, конкретно на његовог школског друга Алертона, којег је већ одавно изгубио из вида, а са којим је неко време, током раних разреда средње школе, био блиска душа.
Тај филм, стицајем разних околности, Камден никада није снимио, уместо тога је урадио један сасвим солидан документарац о хришћанским панкерима у Хјустону, а онда је, неке две године касније, сасвим случајно налетео на Џесија, на забави код неког филмског продуцента, а која је укључивала у модну ревију костима инспирисаних америчким андерграундом. Џеси се појавио међу манекенима, одевен у стилу Џоа Далесандра из филма Флеш, и изазвао је општу помаму међу окупљенима, и мушкима и женскима, који су код домаћина одмах почели да се распитују ко је „слатки и тужни Џо“, и да ли му је потребан неко да га утеши. Продуцент је објаснио како не зна ништа, да је моделе изабрала агенција и да могу да питају самог „Џоа“, пошто су модели позвани да се после ревије придруже забави.
И наравно, не треба ни да кажем да је, бар по Камденовој причи, Џеси опет нестао, а да нико није зна када и где. А онда га је, трећи пут, срео поново у Хјустону, у продавници плоча, загледаног у плочу Флитвуд Мека и наизглед потпуно одсутног. Камден није хтео да му се јавља, мислећи да га овај не би ни препознао, али момак је, као нечим привучен, подигао поглед и широко му се осмехнуо, а онда му пришао и загрлио га. Рекао је како му је жао што није глумио у његовом филму и како му много свидео документарац о панкерима. И даље је шушкао док прича и деловао исто онако љупко, као сасвим мало дете, са неким бескрајним поверењем које је разоружавало.
Овај пут Џеси није нестао, отишли су заједно на кафу и сендвич и договорили се да он свакако глуми у Камденовом новом филму, посвећеном његовом изгубљеном другу из младости Алертону и њиховом кратком, али, како га је Камден видео, духом прожетом пријатељству.
Тај филм још није снимљен и у овом тренутку не знам да ли ће бити, али Камден је остао у контакту са Џесијем Палиостром, који је у међувремену постао изузетно успешан модел, између осталог главна муза чувеног модног и уметничког фотографа Леа Фалучија.
Камден ми је причао о њему и ја сам ускоро почео да га пратим преко мрежа, његове фотографије, модне спотове, али и спотове за неколико меланхоличних песама које је у међувремену снимио у стилу софт-рока седамдесетих, у којима никада не отвара уста, него само тако хода плажама или празним и широким улицама и повремено гледа у камеру својим погледом сањивог детета, веселог и бескрајно тужног у исти мах, увек са златним привеском у облику срца око врата.
Испоставило се, међутим, и да је Камден Џесију причао о мени и овај је пожелео да ми се јави. Рекао је да ће ми се јавити преко вотсапа или већ некако, и ја сам био сав устрептао, неколико дана сам непрестано држао мобилни у приправности. Али неколико месеци је прошло од тада и ја сам већ престао да се надам, мада никад нисам заборавио на то обећање да ћу макар на кратко изаћи из свог скученог света и удахнути мало свежег ваздуха, за који сам из неког разлога мислио да ће ми га донети контакт са Џесијем Палиостром.
Деловало је као да ће то бити још једна од мојих неуспелих жудњи за дубоким и испуњеним пријатељствима, сновима о прожимању које укида наше свакодневне окове, о тим светлосним нитима између људи, које превазилазе границе времена и простора. И који су често биле окидач за моје писање, још давно док сам писао још нешто осим збрзаних чланака за сајтове у распону политичких до религијских, тезгарошког писања дијалога за сапунице и канцеларијских извештаја писаних окошталим бирократским језиком, који ми је неповратно покварио стил, а можда и читав живот. Док сам писао нешто што ме је грејало и за шта сам веровао да може да греје и друге.
А онда се Џеси ипак јавио, али ја нисам био ту. Узвратио сам му позив, више пута током наредна два дана, али овај пут он није одговарао.
Трећег дана је његов осмехнути лик ипак засијао на екрану мог мобилног телефона, са сунцем, пешчаном плажом и мирним морем у позадини, и ја сам се понадао да од тада за мене све ипак може бити потпуно другачије…
-
Latinski špijun: velika antologija humoristično satiričnih priča
4.500 rsdAnton Pavlovič Čehov
KAMELEON
Preko pijace ide policijski nadzornik Očumelov u novom šinjelu i s malim zavežljajem u ruci. Za njim korača riđi policajac i nosi rešeto puno zaplenjenog ogrozda. Naokolo tišina… Na pijaci ni žive duše… Otvorena vrata radnji i krčmi zure na ovaj božji svet tužno, kao gladne čeljusti. Oko njih nema čak ni prosjaka.
‒ A, ti ’oćeš da jedeš, prokletinjo jedna! ‒ začu odjednom Očumelov. ‒ Drž’te ga, ljudi! U današnje vreme ujedanje je zabranjeno! Drž’ ga! Uaa!
Čuje se pseće skičanje. Očumelov se osvrne i ugleda: iz drvare trgovca Pičugina, podskakujući na tri noge i osvrćući se, beži pseto. Za njim juri čovek u uštirkanoj platnenoj košulji i raskopčanom prsluku. On trči za njim i, sav povijen napred, pada na zemlju i hvata psa za zadnje noge. Opet se čuje pseće skičanje i povik: „Drž’te ga.“ Iz radnji se pomaljaju sanjiva lica i ubrzo se kod drvare, skuplja gomila sveta kao da je iz zemlje izrasla.
‒ Izgleda neki nered, vaše blagorodstvo!… ‒ reče policajac.
Očumelov se okrenu polulevo i pođe gomili. Kraj samih vrata drvare vide da stoji pomenuti čovek, u raskopčanom prsluku i, podigavši uvis desnu ruku, pokazuje gomili okrvavljeni prst. Na njegovom polupijanom licu kao da je napisano:
„Platićeš ti meni, huljo!“ ‒ a i sam prst izgleda kao znamenje pobede. U tom čoveku Očumelov poznade juvelira Hrjukina. A u sredini gomile, drhteći celim telom, čuči raskrečenih prednjih nogu i vinovnik skandala ‒ beo, mlad hrt, šiljate njuške i sa žutom pegom na leđima. U njegovim suznim očima vidi se izraz tuge i smrtnog straha.
‒ Šta je to ovde? ‒ upita Očumelov upadajući u gomilu. ‒ Zašto je ovde? Zašto si ti taj prst?… Ko je vikao?
‒ Idem ja, vaše blagorodstvo, i nikog ne diram… ‒ počinje Hrjukin, iskašljavajući se u pesnicu ‒ zbog drva, znate, sa Mitričem, kad odjednom ovaj gad, ni pet ni šest, pa mene za prst!… Vi izvinite, ali ja sam čovek radnik… Radim sitne stvari. Neka mi se plati, jer ja ovim prstom možda neću moći nedelju dana ni da maknem… Toga, vaše blagorodstvo, nema u zakonu da čovek od svakog živinčeta strada… Ako svako počne da ujeda, onda je bolje da čovek ne živi na ovom svetu…
‒ Hm!… Dobro, de… ‒ veli strogo Očumelov, nakašljavajući se i mršteći obrve. ‒ Dobro… Čije je to pseto? Ja to neću tako ostaviti! Pokazaću ja vama za to puštanje pasa! Vreme je već da obratimo pažnju na tu gospodu koja ne žele da se pokoravaju propisima! Kad ga rebnem novčanom kaznom, nitkova, upamtiće on meni šta znači pseto i ostale životinje skitnice! Naučiću ja njega pameti! Jeldirine ‒ obrati se nadzornik policajcu ‒ odmah da doznaš čije je pseto i sačiniš zapisnik! A pseto treba ubiti! I to odmah! Sigurno je besno… Čije je ovo pseto, pitam ja vas?
‒ To je, izgleda, generala Žigalova ‒ reče neko iz gomile.
‒ Generala Žigalova? Hm… skini mi, Jeldirine, šinjel… Strašno je vrućina! Mora biti pred kišu… Samo jedno ne mogu da razumem… kako je moglo da te ujede? ‒ obraća se Očumelov Hrjukinu. ‒ Otkud će ono da dosegne do tvog prsta? Ovo je malo kuče, a ti, gle, kakva si ljudina! Mora da si prst ogrebao, a onda ti je palo na um da nas lažeš. Jer ti si poznata sorta! Znam ja vas, sotone jedne!
‒ On mu je, vaše blagorodstvo, cigaretom njušku opekao, radi smejurije, a ono, ne budi lenjo, nego ćap za prst… Glup i svadljiv čovek, vaše blagorodstvo!
‒ Lažeš, Ćoro! Kad nisi video, što onda lažeš? Njihovo blagorodstvo je pametan gospodin i zna ko laže, a ko istinu govori, kao na ispovesti… On ima u zakonu napisano… Sada smo svi jednaki… I ja imam brata u žandarmeriji… ako želite da znate.
‒ Bez priče!
‒ Ne, ovo nije generalovo… ‒ reče mudro policajac. ‒ Ne drži general ovakve. On drži većinom ptičare…
‒ Znaš li sigurno?
‒ Sigurno, vaše blagorodstvo…
‒ I ja to znam. General ima pse skupocene rase, a ovo… đavo bi ga znao šta je! Nit’ mu je dlaka lepa, nit’ njuška… jednom rečju ne vredi ni lule duvana… Zar takve pse da on drži? Gde vam je pamet? Da se nađe u Petrogradu ili Moskvi ovakvo pseto, znate li šta bi bilo? Tamo ne bi ni pogledali u zakon, nego trenutno… kamen o vrat! Ti si, Hrjukine, stradao, pa nemoj tu stvar tako da ostavljaš… Treba ih naučiti pameti! Vreme je…
‒ A možda je generalovo… ‒ glasno razmišlja policajac. ‒ Na čelu mu ništa ne piše… Onomad sam u njegovom dvorištu video ovakvo jedno.
‒ Pa naravno da je generalsko! ‒ reče glas iz gomile.
‒ Hm!… Ogrni mi, brate Jeldirine šinjel… Nešto je zahladnelo… Ježim se… Odvešćeš psa generalu i tamo ćeš pitati. Kazaćeš da sam ga ja našao i poslao… I reci da ga ne pušta na ulicu… Pseto je možda skupo, a ako mu svaka svinja bude pekla cigaretom njušku, može pas da krepa. Jer pas ti je živinče nežno… A ti, budalo, spusti tu ruku! Nemoj da nam pokazuješ… taj svoj glupački prst! Sam si kriv!…
‒ Evo ide generalov kuvar, njega ćemo pitati… Ej, Prohore! Dođi, brate, ovamo! Pogledaj ovo pseto… Je li vaše?
‒ Baš si pogodio! Ovakvih nikada nismo imali!
‒ Ama ne treba ni pitati ‒ reče Očumelov. ‒ To je, očevidno, neko pseto lutalica! Šta ima tu da se priča… Kad vam ja kažem da je lutalica. Treba ga ubiti i tačka!
‒ To nije naše ‒ nastavlja Prohor ‒ nego generalovog brata što je onomad doputovao. Naš gospodin ne voli hrtove. To njihov brat voli…
‒ A zar je njihov brat doputovao? Vladimir Ivanič? ‒ pita Očumelov, a lice mu ozari ushićen osmeh. ‒ Gle ti, molim te! A ja nisam ni znao. Doputovali u goste? A!
‒ U goste…
‒ Vidi ti, molim te… Zaželeli se brata… A ja nisam ni znao! Dakle, ovo je njihovo psetance? Baš mi je milo… Uzmi ga… Lepo psetance… Živahno… Pa ovoga ham za prst! Ha-ha-ha… De, šta ti je, šta drhtiš! Rrr… Rrr… ljuti se, obešenjak… kuca mala…
Prohor vabi psa i odlazi s njim sa drvare… Svet se smeje Hrjukinu.
‒ Pašćeš ti meni šaka! ‒ preti mu Očumelov, uvija se u šinjel i nastavlja svoj put po pijaci.
-
Kako se mame igraju žmurke
720 rsdKAKO SE MAME IGRAJU ŽMURKE
Evo se vako igraju vako
Jedna se iza
sisinog mlijeka nekako
smjestilaDruga iza usrane tute
poput se potrošene krpe
skupilaTreća iza školske klupe
ko kakvo se klupko
sklupčalaČetvrta iza šporeta na drva
u slankastom znoju se
skuhalaPeta iza praznogpunog
gnijezda stisnula se
svisnulaKoju nađeš upitaj je: gdje si
MAJČINSTVO ONCE AGAIN
Površina glatka kao voda
Kad udariš rukom to je staklo
U hiljadu komada krvi
zaroniš oprezno
Pod površinom se komeša
Skupljaš sastavljaš
pačvork
nikad savršen
Zavrištiš
Završiš
Izroniš
Površina
glatka kao voda
Zaveži i nasmiješi seMELISA IZ AHMIĆA
Neću ići čekam da se
probudi majka
Obećala je peći kolač
za mene
od jabuka u našoj bašti
Mama nikad ne lažeNeću ići čekam da se
probudi otac
Obećao je praviti kuću
za ptice
od drveta u našoj bašti
Otac nikad ne lažeNeću ići čekam da se
probudi sestra
Obećala je sašiti suknju
za lutku
na klupi u našoj bašti
Sestra nikad ne lažeNeću ići čekam da se
vrati brat
Obećo je malog zeca
za sestru i mene
donijeti u našu baštu
Brat nikad ne lažeNeću ići nemojte me molim
Ako odem ako odem
zaplakaće bašta
neće imat ko da je zagrliJESI LI TATA?
Kupio si mi čizme od sedam milja
kad sam imala sedam
da prekoračam sedam planeta
s kamena na kamen na kamen
Mars Jupiter Saturn Uran Neptun Pluton Venera
hop da stignem
do duge do negdje iznad dugeZajedno smo gledali Muzičku kutiju sa Jessicom Lang
kad sam imala sedamnaest
i ja sam bila savršeno sretna
Moj tata nikad ne bi tako nikad moj ne bi tata
tata moj je herojSad imam trideset sedam a ti sedamdeset sedam i pričaš
mi
o muhama i slonovima a ja
odavno već ne skupljam sličice Životinjsko carstvo
skupljam kosti što si ih ti
kažu
pod zemlju pod zemlju njih sedam sedam njih jesi liJesi li tata?
KAD SAM JE ZADNJI PUT SRELA
Imala je plavu haljinu
na podgojenom tijelu
i čvrsto me poljubila u oba vruća obraza
Potiho je rekla da se razvelaGrad je šetao oko nas s rukama u džepovima
Golubovi su se ogledali u lokvama kao tašte Snjeguljice
S listopadskog neba je kapala krv
po bregovima nalik na zrele ženske grudiU njenoj šaci sam pronašla sakupljen bijes
i htjela ga preuzeti podijeliti sa sobom
nije ga dalaTo je moje
rekla jeNas dvije
nismo