Džesi i ja

900 rsd
Odlomak iz knjigeDžesi i ja

Џеси ме је звао када нисам био ту. Односно кад нисам био на мрежи, можда читава два дана телефон нисам повезивао на интернет, а он ме је звао преко видео позива на вотсапу. Ништа посебно нисам радио та два дана, просто ме је мрзело да проверавам мобилни, лаптоп ми је ионако био стално укључен и нисам био одсечен од света. Али од Џесијевог, бар за та два дана, јесам.

Јер Џеси за мене као да је живео на сликама и екранима, на мрежама, у једном потпуно другачијем свету од мог, од овог нашег – телесног. Ако би нестало струје и свих тих сигнала који премрежавају свет, мислио сам, и он би просто нестао, као да га никад није ни било, осим у нашим сећањима, мислима или сновима… али зар и сад има разлике?

Његова удаљеност није била само физичка, као некога ко живи у Америци и због посла често путује, већ пре као некога ко живи у некаквом потпуно другачијем свету, другачијој реалности, толико другачијој да можда и не постоји.

Али знао сам да су све то мистификације, залудни снови усамљеника који друштво тражи међу утварама, сенима, у које често, у својим мислима и жељама, претвара и реалне људе.

А Џеси – Џеси Палиостро се звао – био је и те како реалан. Његову слику ми је послао мој пријатељ из Тексаса, Камден Смит, са којим сам се само једном у животу видео, у Равени, а после смо се годинама прилично редовно дописивали и гледали и слушали преко видео-позива. Џеси се, кад је имао седамнаест, пријавио на аудицију на Камденов алтернативни кратки филм, који је снимао у Даласу, са неком блесавом идејом о духовима америчких староседелаца који се окупљају на месту Кенедијевог убиства, певају и плешу обредне песме.

Чим га је видео, Камден је хтео да му да улогу, али Џеси је после аудиције једноставно нестао, број телефона који је оставио био је непостојећи и Камден је почео озбиљно да сумња да ли је икада заиста видео тог високог и витког, чупавог и смеђег младића сањивих очију. Или му је само личио на некога, конкретно на његовог школског друга Алертона, којег је већ одавно изгубио из вида, а са којим је неко време, током раних разреда средње школе, био блиска душа.

Тај филм, стицајем разних околности, Камден никада није снимио, уместо тога је урадио један сасвим солидан документарац о хришћанским панкерима у Хјустону, а онда је, неке две године касније, сасвим случајно налетео на Џесија, на забави код неког филмског продуцента, а која је укључивала у модну ревију костима инспирисаних америчким андерграундом. Џеси се појавио међу манекенима, одевен у стилу Џоа Далесандра из филма Флеш, и изазвао је општу помаму међу окупљенима, и мушкима и женскима, који су код домаћина одмах почели да се распитују ко је „слатки и тужни Џо“, и да ли му је потребан неко да га утеши. Продуцент је објаснио како не зна ништа, да је моделе изабрала агенција и да могу да питају самог „Џоа“, пошто су модели позвани да се после ревије придруже забави.

И наравно, не треба ни да кажем да је, бар по Камденовој причи, Џеси опет нестао, а да нико није зна када и где. А онда га је, трећи пут, срео поново у Хјустону, у продавници плоча, загледаног у плочу Флитвуд Мека и наизглед потпуно одсутног. Камден није хтео да му се јавља, мислећи да га овај не би ни препознао, али момак је, као нечим привучен, подигао поглед и широко му се осмехнуо, а онда му пришао и загрлио га. Рекао је како му је жао што није глумио у његовом филму и како му много свидео документарац о панкерима. И даље је шушкао док прича и деловао исто онако љупко, као сасвим мало дете, са неким бескрајним поверењем које је разоружавало.

Овај пут Џеси није нестао, отишли су заједно на кафу и сендвич и договорили се да он свакако глуми у Камденовом новом филму, посвећеном његовом изгубљеном другу из младости Алертону и њиховом кратком, али, како га је Камден видео, духом прожетом пријатељству.

Тај филм још није снимљен и у овом тренутку не знам да ли ће бити, али Камден је остао у контакту са Џесијем Палиостром, који је у међувремену постао изузетно успешан модел, између осталог главна муза чувеног модног и уметничког фотографа Леа Фалучија.

Камден ми је причао о њему и ја сам ускоро почео да га пратим преко мрежа, његове фотографије, модне спотове, али и спотове за неколико меланхоличних песама које је у међувремену снимио у стилу софт-рока седамдесетих, у којима никада не отвара уста, него само тако хода плажама или празним и широким улицама и повремено гледа у камеру својим погледом сањивог детета, веселог и бескрајно тужног у исти мах, увек са златним привеском у облику срца око врата.

Испоставило се, међутим, и да је Камден Џесију причао о мени и овај је пожелео да ми се јави. Рекао је да ће ми се јавити преко вотсапа или већ некако, и ја сам био сав устрептао, неколико дана сам непрестано држао мобилни у приправности. Али неколико месеци је прошло од тада и ја сам већ престао да се надам, мада никад нисам заборавио на то обећање да ћу макар на кратко изаћи из свог скученог света и удахнути мало свежег ваздуха, за који сам из неког разлога мислио да ће ми га донети контакт са Џесијем Палиостром.

Деловало је као да ће то бити још једна од мојих неуспелих жудњи за дубоким и испуњеним пријатељствима, сновима о прожимању које укида наше свакодневне окове, о тим светлосним нитима између људи, које превазилазе границе времена и простора. И који су често биле окидач за моје писање, још давно док сам писао још нешто осим збрзаних чланака за сајтове у распону политичких до религијских, тезгарошког писања дијалога за сапунице и канцеларијских извештаја писаних окошталим бирократским језиком, који ми је неповратно покварио стил, а можда и читав живот. Док сам писао нешто што ме је грејало и за шта сам веровао да може да греје и друге.

А онда се Џеси ипак јавио, али ја нисам био ту. Узвратио сам му позив, више пута током наредна два дана, али овај пут он није одговарао.

Трећег дана је његов осмехнути лик ипак засијао на екрану мог мобилног телефона, са сунцем, пешчаном плажом и мирним морем у позадини, и ја сам се понадао да од тада за мене све ипак може бити потпуно другачије…

Категорије: , , Izdavač:
Autor: Vladimir Kolarić

Ново дело драматурга, романописца, теоретичара уметности и културе, преводиоца Владимира Коларића (1975) нас води у свет, стваран колико и имагинаран. Тај свет је саздан од маште и урбаних легенди, мушичавости његових твораца. Реч је о свету уметника, сценариста, редитеља, фотографа, авангардних филмова. Текст треба пажљиво читати, нарочито ако сте познаваоци филмске уметности, јер вам неке ствари могу лако побећи. Но, и за оне који не познају много „покретне слике“ ово дело, са својом причом, честим мењањем локација, занимљивим обртима и духовитим ситуацијама може, сажето и написано лаким стилом, учинити једно поподне, колико је довољно да се прочита, занимљивим и инспиративним.

Autor

Recenzije

Trenutno nema recenzija.

Be the first to review “Džesi i ja”

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *