U prodaji je zbirka pesama Marka Keberta – Bespuća i sveluđa.

Zbirkom, mahom ljubavnih pesama Marka Keberta, često odjekuju i tonovi tradicionalnih vrednosti karakterističnih za srpsku/regionalnu liriku. Umnogome je ovde prisutna i kritika okoline: čovek je čoveku vuk, ostavljen od Neba i prirode, prepušten sebi i sopstvenoj autodestrukciji. Ipak, njegovi stihovi donose i iznenađujuće obrte: iz nekog melanholičnog stanja pesnik izvlači duhovit, čak šeretski, zaključak koji nam nudi preko potrebni životni optimizam.

UTEHA

Ljubim ožiljke svoje
i kraste na ispucalom srcu
jer štite me od igala zlobnih…
Mač istine ne zna za suze
ne zna za milost, pokajanje…
Melem si i med, a nema te
kao da korenje tvoje
ne voli tlo srca mog
i kao da ptice tvoje
ne piju dah srca mog
kao da srne tvoje
ne plaču u izvor moj
a pčele ne ljube cvet moj!
Nema te!!!
A ja čekam, čekam,
otkucaje brojim
i srce jače lupa
kao da strepi da nećeš doć’
ili si već tu, ali mene nema!
Hoću li te naći negde
u prolazu snova
u pukotini zore
na repu komete
dok košmari me more?
Da jednom budem budan
i gledam te dok sanjaš
mene kako gledam te dok spavaš!
U noći što donosi večnost
gde zauvek je tren,
a blesak nove zvezde
i treptaj plavog oka
samo su znaci koje slutim,
il’ želim da slutim!
Al’ zgarište osta
pepeo i kamen
od mog mekog srca
jer zapali se krv
od vreline usne
što poljubi srce
napuklo od jada,
jedna brazda
i u njoj suza
jedna kapka krvi
i graška žučnog znoja
uteha su moja!

TUPO JE

Kažnjavaš tišinom, ni stih, a ni redak,
u auri si mi – očigledan,
a srce tup-tup – tupo.
Bez tebe – baš je… glupo.

Naša pesma na gramofonu šušti
kad je ne slušaju četiri uha,
kvrgav je oblutak zaglavljen u grlu
i čežnjiv ugriz seče po usni.

A ruke tako su prazne,
a opet zebnje pune,
no obraz je čist i dostojanstven,
al’ suv i krt ko hleb od juče.

Jedino duša ne odustaje, nada se,
doziva, čeka, lomata se,
meko, mekše, najmekše,
ko san, đurđevak, ko maženje…