Мир тишине

И тек у миру тишине
спознајемо све Истине!

Застани… лепоту своје душе види…
Срце отвори себи драга- признај
све што си затрпала да други не виде,
осете, повреде опет те…
И видећеш… кад у себе погледаш – колико ту лепоте има…
Отвори се… пусти је… нека је… суза је благослов, знаш?
Чисти ходнике душе изгубљене, оне
која вапи да удахне – само да одахне!

Прва о Чаробници

Чаробница

Баш ТИ – ти мила, која ове редове читаш…
знаш ли да чаролију ствараш?
Погледај… колико си пута сузу у оку магично сакрила…?!
Види… у највећој повреди – осмех на лице стављаш… да?
Знам… и кад ти срце крвари, кажеш: “Добро је…
па то тако бива – биће то све боље… ”
Ох драга… гледаш и у очима видиш..и..слушаш… а свака реч,
као шамар… сваки сакривени уздах – одузима ти дах..и ти
онда, као Чаробница права, израњаш из туге…
и понора… до осмеха!
И кад ти ноге трепере кажеш: “Добро је… ипак!
А шта да…?!
Оохх драга… то је та чаробна жена… смела, љубавна,
нежна према свима… само ту слободу себи не да!
Слободу да освести и бира… да зна да је то њен избор!
Шта год изабрала – прави избор у том тренутку је! Не
замерај себи…
Сада спремна си за то…
Баш То… Баш ТИ..
Само, молим те, немој сада рећи да ниси – јер ти Љубав си –
јеси мила!
Чаролију правиш… цео живот свој све ка Љубави водиш…
Ја знам а знаш и ТИ…
Чаробница – ето шта си

Срце моје

Кад могла бих да срце своје у руке узмем – помилујем га…
кажем му да не брине никад више – ту сам ја!
Мило моје, не плаши се више…
Отвори се…
Нека си ти мени тако малено а велико –
тако нежно и одлучно!
Тако рањиво и храбро!
Нека си, мило моје
Само не затварај се више..плакаћемо заједно – ти и ја!
Сузе нека клизе низ образе
док груди трепере од радости!
Нека ти мени само отворено си
Мило срце моје

Лептирица

… и баш кад је гусеница помислила да је крај – постала је
лептир…

Најдража,
Душа се узвиси изнова када срце мало, рањиво,
туга посети…
Свака суза корак ка већој слободи је… знаш?
Ближа си звездама са сваким уздахом бола
јер, одмах иза тога,
уздах новог живота подиже те и, путем још веће
блискости, душа креће!
И гледаш себе како величанствено се уздижеш…
Предивно своја – лептирице моја

Благодоносећа Тишина

Тишина… оо како прија ми… далеки пут прешле смо ми…
… Од тескобе при помисли на њу до ње… као потребе
… за израштај..стварање… бивање…
… за трагање и налажење суштине… Истине…
Ох како прија ми… потреба да будем у тишини…
Тишина… док ум се надахњује…
груди милином дишу… миром издишу…
Тишина… ох та тишина, Богу драгом хвала…
Моја је Тишина дар којим ме дарова… и стално изнова…
Моја Благодоносећа Тишина