Pokušaj jutarnje sreće i ljubavi

Pokušaj jutarnje sreće,
tišina magle nad gradom,
mir u vlažnosti rose,
ljubav i blaženstvo tužne duše.

Koja je količina sreće dovoljna?
Suština tuge je u potražnji sreće,
a veličina radosti u celokupnom životu,
životu mraka i osvetljavanja sebe.

Gde ide život?
U ljubav,
ili u sreću?
Verovatno u besmisao.

Besmisao je ljubav,
zbunjivanje razuma,
Povređivanje srca,
i besomučna bol istine.

Izgubljen put života

Izgubljen romantik, rekoše ljudi,
zamišlja o nečemu nestvarnom, nesuđenom,
počinje polako da ludi.
On jarko voli, iskazuje emocije,
a biva neprestrano povređen, kao nehotice.

Izgubljena duša ili idealista,
u svom životu ostaje neplaćeni,
na svetskom setu, samo statista.
Svetla se pale, kamera snima,
a taj momak samo o jednoj sniva.
„Opsesivna ludost“, ponoviše oni žustro,
dok on uz suze i bol,
dočekuje novo sunčano jutro.

Izgubljen je na putu života,
samo on nije ni na drumu,
kako i da bude, kada mu je ljubav,
stalno i mučno na umu.
Njegova staza je neka druga, stota.
Znaci izlizani bledi, mesečina bije,
ne nalazi stazu, kap uz kap lije.

Ovaj drum nema kraj,
da ima završetak ni ne treba,
čas je pakao, ponekada i raj.
Ljubav je bez konačnosti i granica,
nema tu u pravoj trenutnih stanica.
Ljubav hoda i ne staje,
da širi strast i emocije, ne želi, ne prestaje.

Distanca sivog platna

Distanca piše kilometre reči,
razvija milione metara osećanja.
Kažu vreme sve nesebično leči,
ali opet ja sam sedim,
nešto srce proganja.

Planine, reke i okeani neprestano stoje,
krvlju i tugom moje sivo platno boje.
„Umetnost“, odrešito dodaše ljude,
mojoj zaljubljenoj duši, molim te ne sudi.
Imam li izbor ili iluziju?

Čekam moju dragu orhideju,
neopisivi grč probada dušu moju,
stojim i gledam daleko,
gde je, nemam ideju.
Dubok uzdah, pogled kroz prozor,
a u pozadini gledam sliku tvoju.

Dani i godine u trenu prolaze,
sede po kosi već duboko podilaze,
a ja pamtim tu iskru i sjaj,
božansko nešto u očima tvojim.
Oh, svaki pogled tvoj vodi u prelepi raj.
Spašavaš li me ili mučiš?

Teška je piščeva sudbina

Teška je piščeva sudbina,
prolongira se u duši,
srce njegove sve više ruži,
duša rastavljena na male komade.
Sudbina pisca je mračna,
on piše, plače i razmišlja,
menja tuge, nekad sreće, zamišlja.

Taj momak šeta bez pravca,
nekad srećan i miran dečak,
sada mrzovoljan i tužan vrabac.
Hodam pustim ulicama,
sokacima zaboravljenog grada,
naseljima sreće, tuge, ljubavi i mržnje.

Voleo sam nežno, iskreno,
ali ništa mi nije bilo otkriveno.
Sjaj u tim nebeskim očima,
moj fokus nesebično otima!
Pogled dole, suze mi krenuše,
a njih dvoje, zagrljeni, odoše.

Čuvao sam jednu kosu tanku,
verovao u bajku davnu,
mislio na ljubav, samo nju,
a na srcu dobih ranu, bol.
Teško unutrašnje krvarenje otpoče,
dok ja još uvek gledam moju muzu.

Čekanje stranca, mene

U kafeu sedim sam,
dim cigarete je u vazduhu,
čekam stranca, bledim,
trezna tuga mi je u duhu.
Zamišljen, kafa se hladi.

Taj stranac se smeje,
srećan u svojim knjigama,
harizmu i nevinost seje,
a pored njega predivna dama,
vredna svakog njegovog stiha.

Imam li srca? Videti uspeh,
tog stranca sa svime o čemu maštam.
Oh znam, čeka me peh,
džabe, da o njemu sanjam.
Ko je on? Zašto se viđam sa njim?

Ima braon oči, kosu,
visok mladić sa tamnim tenom,
nosi osmeh koji odiše na rosu,
sa tvrdoglavim nervnom.
Čekaj, ne prepoznajem ga.

Prolaze dani, dim za dimom,
verno čekam, nadam se,
zadovoljavam se vinom i rimom,
budući ja se ne pojavljuje, kajem se.
Cigareta u grubim prstima izgorela,
kafa se napokon ohladila, ne…