Tog jutra, kao i prethodnih nekoliko dana, padala je kiša. Bili su prvi dani proleća i na mahove je lilo kao iz kabla. Tokom vožnje Marku se činilo da i pored uključenih brisača ne vidi dobro ivice kolovoza. Ipak, snažna mašina je bila stabilna na putu i on je nešto sporije, ali sigurno napredovao ka svom cilju. Dovezao se do Kraljeva svojim velikim komfornim džipom. Niz mokre ulice slivala se voda, a on je lagano kružio dok nije našao mesto za parkiranje. Stao je blizu kafića gde je imao dogovoren sastanak. Našao se sa dobavljačem koji mu je doneo kataloge i uzorke zlatnog nakita za novu prodavnicu. Proširio je svoju galeriju, i pored umetničkih predmeta rešio da ima i zlataru. Sastanak je bio uspešan. Dogovorio je povoljne uslove za nabavku moderno dizajniranog nakita.

Dok je izlazio iz kafića, seti se da treba da se vidi i sa Simom, svojim drugarom iz detinjstva. Sima je takođe bio Kraljevčanin i sada je bio u poseti svojim roditeljima, pa Marko reši da ode do njega. Na parkingu je pokušao da upali džip, ali motor nije reagovao. Probao je više puta, bezuspešno. Prvi put mu se ovako nešto desilo. Besno je udarao dlanovima o volan, razmišljajući šta da uradi. Kada je shvatio da auto ne mrda s mrtve tačke, pozva Simu:

,,Čoveče, prvi put mi se ovo desilo u životu! Tu sam u Kraljevu, ali džip me zeza, neće da upali!“

,,Ne sekiraj se! Doći ću po tebe svojim alfa romeom. Znam jednog dobrog automehaničara, pozvaću ga da ti reši to sa džipom“, ču vedar Simin glas.

Uskoro dođe Sima i njih dvojica naizmenično pokušaše da upale džip, ponovo bez uspeha. Dođe i automehaničar, ali nije mogao tu na ulici da otkrije kvar.

,,Sigurno je zakazala elektronika. Moram da pogledam na skeneru u radnji. Znaš, ovi novi automobili su takvi. Odšlepaćemo ga do mog servisa“, reče automehaničar očajnom Marku.

,,Znam, čuo sam to od prijatelja… Ma treba da se vratim u Beograd. Maja me čeka da još nešto završim u galeriji. A ta popravkа ko zna koliko će potrajati“, smrknuto reče Marko.

,,Slušaj, uzmi moj auto, pa se vrati u Beograd. Ja sam dogovorio da se vidim sa nekim mojim kolegama ovde u Kraljevu, pa ću onda ići službenim kolima nazad“, ponudi mu Sima.

Marko prihvati, jer je znao da to Simi nije problem, radio je kao inspektor u policiji i mogao je lako da se organizuje za prevoz. Skloniše se sa kiše. Posedeše još malo u kafiću, dok šlep služba ne odveze Markov auto na popravku. A onda Marko navuče kapuljaču, uskoči u Simin auto i krenu za Beograd. Nije ni slutio da neko iz parkiranog automobila sa druge strane ulice prati njegov ulazak u kola i povratak za Beograd.

Sa uživanjem je vozio ovaj sportski model koji je lako sekao krivine i besprekorno odgovarao na svaki manevar. Marka ponese vožnja i on se osećao sve moćnije, povećavajući brzinu. Dok je opušteno isprobavao sposobnosti tog automobila, u retrovizoru primeti kako mu se ogromnom brzinom približava crni audi koji, obilazeći ga, prođe tik uz njega. Marko oseti da ga povuče u stranu sila strujanja vazduha i vlažnost kolovoza. Pribra se i smanji brzinu. Isuviše ga je obuzelo uživanje u brzoj vožnji. Na magistrali se odvoji od manje kolone i ponovo je bio sam na putu. Sada mu se iz suprotnog smera velikom brzinom približavao automobil sa upaljenim dugim svetlima, delimično prelazeći na njegovu stranu. Pogledavši u retrovizor opazio je masivno terensko vozilo koje mu se u međuvremenu opasno primaklo. Snažno je stisnuo volan i naglim skretanjem pokušao da izbegne čeoni sudar sa automobilom što mu je munjevito jurio u susret. Ogromni terenac mu otpozadi skoro očeša branik. Marko shvati da hoće da ga izguraju sa kolovoza. Točkovi zaribaše po mokrom ivičnjaku i sakupljenoj vodi i to ga dodatno zanese. Volan se okretao van njegove kontrole. Kola su počela da krivudaju, a onda sleteše preko ivice nasipa. Dok su padala, počeše da se okreću naglavačke. Noge su refleksno pritiskale kvačilo i kočnicu, a ruke grčevito stezale volan. Udarao je glavom o krov i vrata automobila. Izleteše vazdušni jastuci i skoro mu izbiše vazduh iz grudi. U glavi mu je odzvanjalo: ,,Razbio si tuđ auto!“ Napokon prestade tumbanje. Automobil se zaustavi, ali okrenut naopako. Oseti kako mu se krv sliva niz lice i vrat. Bespomoćan položaj u kome se našao izbezumi ga, a jaki bolovi u glavi, ramenima i nozi su sve to pogoršavali. Povređen je. Nešto ga preseče u grudima i smrači mu se u glavi.

Na trenutak vide nekoliko crnih prilika koje su se neobično brzo našle pored automobila. Obasja ga snop svetla baterijske lampe. I iznenađen ču neobične povike slične naredbama u vojsci:

,,Stoj! Obustavi! Pogrešna meta! Nije Romeo… Nazad!“

Svetlo nestade. Nestaše i tamne prilike, isto tako naglo kao što su se pojavile. On nije mogao da reaguje. Visio je naglavačke. Razdirući bolovi u nogama su se pojačavali pri najmanjem naporu da se odupre ili izvuče, a nemoć u rukama i osećaj nesvestice su ga užasavali. Gušio se pri pokušaju da udahne dublje, probadajući bol u grudima ga je oštro zaustavljao kada bi hteo imalo da se pomeri. Nikada se u životu nije našao u tako mučnoj i bezizlaznoj situaciji. Koliko dugo je bio ovako zarobljen u kolima, Marko nije znao. Čak ni da li je gubio svest, niti da li je padao u san od iscrpljenosti, nije bio siguran.

Tek udarci nekog metalnog predmeta u vrata automobila, lomljava i škripa lima ga trgnuše. Neko pokušava da mu pomogne, znao je. Probao je nešto da kaže, ali usta su mu bila puna krvi i sluzi. Samo je jeknuo i prokrkljao. Čuo je glasove spolja. Neko je povikao:

,,Živ je! Živ je!“

Sečenje metala mu se činilo beskrajno dugo. Napokon su počeli da ga izvlače iz automobila. Pokidali su jastuke i isekli pojaseve. Dovikivali su se međusobno, pomerajući ga:

,,Pazi! Polako! Možda mu je kičma povređena!“

Čuo je sirenu hitne pomoći. Jake ruke su ga stavile na nosila. Ponovo mu se sve zamračilo.

Probudio se u bolničkom krevetu. Na licu mu je bila maska, a u obe ruke uključena infuzijа. Sve ga je bolelo i nije mogao da pokrene ni ruke ni noge. Proletela mu je stravična misao: ,,Nepokretan sam.“ Ipak, oseti da snagom volje pomera prste na rukama, i lagano pomaknu jednu nogu. Bi mu lakše. Ni bolovi mu sada nisu tako teško padali. Udahnu i zagrcnu se.

,,Polako, polako… Ne pomerajte se…“, začu glas. Neko ga malo bolje namesti na jastuku i on ponovo zaspa.